Јуче смо, Владан Пантелић и ја, диванили и заједнички, гласно, освешћивали што ја сада претачем у лирске записе.

Освешћивање се односи на нас – на Нас, Беле Србе и Беле Србкиње.

Ма шта год ми чинили или не чинили, ма да смо посве отворени, чисти и племенити, ма да светлимо попут Сунашца Јарког, вазда ће наши душмани имати нешто ружно и погано да речу о нама, вазда ће лајати, кевтати, крештати и грактати на нас и против нас, вазда ће кукати, лелекати и жалити се на нас и против нас.

Зато се више не обзиримо на њих, и пустимо их нека лају, цвиле, реже и завијају, нека гачу и кракћу како им мило и драго, а ми смело и дично корачајмо својим путем, јер знамо: ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и куда и камо идемо.

Није важно шта ће наши душмани мислити и причати о нама, већ је битно како нас наши Богови и Преци виде, шта осећају, мисле и говоре о нама, међу собом, у Небеској Србији, у Србији с ону страну свих омаја и опсена овога света, у Србији пред Свароговим Лучезарним Престолом.

Овога се држите и, ничега се не бојте!

По лисној

души ти палој

црвенијој од црвене

газим лагано,

срнећим срцем газим

по невиности,

да кораком несигурним

је не повредим

Моје се уши винуле к небу

да боље чују шапат шуме

и зов духа твог немирног,

да умире се све звери,

најлепше звери света

да се љубе

Из црвеног трава изникла

и нова биљка се отворила

полако…

као рана твоја отворена

Латице своје

за ветар у цваст

сам букетила,

за земљу свој корен

да у њој корени,

за воду

да цветницу ретку

на глави ми лудој,

ради заноса

лудој главици

да је водени,

бео вео

венчани

да ми буде,

мирна тишино

тек што зелениш

Нада мном

од лишћа небо,

од боја,

од дуге,

глед ми покрило

да утонем у сан,

најтоплији,

руменији од свег биља

сан

женске

звериње,

умилнице,

веснице

што

зна

да

воли.

О, Ви Бели Богови,

о, Ви Сварогови Свети Ратници,

о, Ви Светла Суштаства!

У овом тешком часу,

кад Тама од века влада светом,

притеците у помоћ Беломе Србству,

Синовима и Кћерима Светлости,

јер без Ваше помоћи,

Они сами самцијати

неће моћи да се изборе

против Сенки и Утвара,

против најмрачнијих и најгрознијих

крволока на Земљи

од Постања до дана дањега!

Брига ме за хијерархије,
за геније који су већ рекли све.
Споља не допиру гласови
јер усудно раскриљује се крвоток
да поново сазда и опише свет.
Из безобличја које пулсира
као да се назиру млада сазвежђа,
зачета у помисли тек рођеног бога,
и јабука васељене.
Неизрециво навире на стотину језика.
Светлост ће, ипак, на нешто пасти,
у бићу да се уобличи, можда радосно.
Оно што се распрсло,
спасено можда биће на чудесан начин.
Ето, у неописивој јасности, безусловно,
Морава тече опет
мада је већ трипут у мени умрла.
Из уста мојих која су јој храм
извире она – жива вода,
чиста у чину стварања, у самозабораву,
као да и нема бешчашћа тла и издајстава
преко којих ће се излити.
Призор је немерљив
мада га у познању воде неће бити.

(Из збирке ЗВОНО)

Живе Воде

Подржавају рад ћелија

и рад Света

Мучи сад вале плави
да кобну тишину
на миру чујем
сунце и сјајни свици
погасите светла
да буде, као у тамници.

Изворе Живота,

 Оче и Мајко,

Створитељу и Васељено,

 зашто сте Ви Који Јесте Одувек-Заувек

оне који су рођени за Љубав и Стварање –

Ведске Беле Србе и Беле Србкиње –

сместили у овај свет међу крволочне људе-звери,

међу најниже, најгрозније и најпоганије расе

 што у себи ничег ни божанског ни људског немају

 и што не знају за Лепоту, Доброту и Дивоту,

 већ све око себе руше, убијају, погане и сатиру?!

Избави их и спаси,

Љубави од Љубави,

Светлости од Светлости,

да се не муче и не страдају узалуд

у овоме свету

грознијем од свих светова!