Анастазија, велика духовница и истинска исцелитељка

из руске тајге, небеском Оцу се обраћа следећим речима:

.

 

Оче мој, који си бескрајан!

Хвала Ти за светло живота,

Хвала Ти за данашњи дан Твога царства,

Хвала Ти за Твоју жељу љубави! Нека буде добро!

.

Хвала Ти за хлеб свагдашњи!

Хвала Ти за стрпљење

И опрост греха на Твојој земљи!

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи коју си створио са другим створењима

Нећу допустити да паднем у грех и слабост,

Постаћу достојна Твога дела!

.

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи која Те чини срећним,

Проширићу Твоју славу,

А векови што ће доћи оствариће Ти снове!

Нека је тако! Јер ја тако желим! Ја, Твоја кћи,

Шта би у свету ново могло да се деси? Само још једна нова опсена.

Све је већ виђено, и чувено, и испричано у свету од опсене. Ново

доба биће уистини ново по томе, што се ништа ново неће тражити у

спољњем, већ само у унутарњем. Ко буде тражио ишта у спољном

биће изгубљен за Васељену и Праискон, јер спољни свет јесте свет

опсене.

Путник од искони

 

Родио си самог себе

Ни из чега и од ништа

У простору ван простора

У времену ван времена

И за то си гле! туђинац

У свету без уточишта

И путник си од искони

Луталица без имена

Родио си самог себе

Ни из чега и од ништа

А место свог живота, давно живим,

буре и сенке грозних винограда.

Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

болесну неку младост, без престанка;

тек рођењем дошлу,

са расутим лишћем, што, са гробом Бранка,

на мој живот пада.

 .

И, тако, без гроба,

веселост је нека, у мени, ругоба.

И, тако без тела,

душа ми је невидљива, и невесела.

 .

Једног пролећа, и ја сам горко знао

да, кроз свирале девојачког ребра, здравље

дајем.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,

наг, на дну неба, опивши се завичајем.

 .

И, тако, без лица,

на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.

И, тако без станка,

тетурам се видиком, без престанка.

Печатом од облака оверићу тајну
заиграћу игру гатачких вештина
у част твоју распирићу ватру
уместо целива, у чистини ума
утихнути жељу.

Када бели печат
трагове трошне ти прекрије
засузиће очи штапом што их бије,
суви снег Ћораве Анђелије.

Остаћу у тами згурена у ћошку
стискајућ` повесмо оружје ми једно
невидљиви ратник дивљаће по тмини
ноктима по мени.

До кућнога прага развићу повесмо
у оџаку машицама џаркаћу
свадбено ми тесто
да умесим погачу од жутога пелина
и нахраним госта ми једина.

-слика-Низовчев-

Народни музеј Велико Градиште, песму „Хлеб“, штампао је у едицији „ Поезија на разгледницама“

 

Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!
.
Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.
.
Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.
.
Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.
.
Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.
.
Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.
.
Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.
.
                Време је!

Рођаци јесмо кроз бога Рода

племенитог славјаносерпскога.

Једнојезичног рашанског народа

плод смо архетипа аријевскога.

.

Кроз Световида док гледасмо

четири стране исконског пута

моћно над светом владасмо

из дунавског мајчиног скута.

.

Дон и Дунав и Дњепар и Дњестар

крстолики пут су расејања

и нови почетак Рашког постања

за потопом осам миленија стар.

.

Со Ра живљаху Сораби тада

и беху истински небески народ.

Зачара их завере завада

и стаде се клати са родом род.

.

Четири оцила један су пламен

који у срцима братским гори.

Здружено граде чаробни камен

кроз који се са Богом збори.

 

Поред једнине и множине

преци моји имадоше двојину.

Одама двојини

чувају се парни органи

као два ока у глави.

Двојине држе

живот и кретање на смену:

дан и ноћ –

преламају се зором,

лето и зима –

спајају се равнодневицама,

киша и сунце –

дају добру летину;

заједно се примају хлеб и вода,

Љубав и Љубав…

 

 

Куд си синоћ била Зоне

дјевојачка соба празна

нисам мамо нигдје била

с мјесецом сам чаврљала.

.

Испод липе мироносне

ухвати ме лаган санак

њежна рука Јованова

обгрли тад струк мој танак.

.

Та два ока чарна, црна

милују ми дуге косе

лаган корак поведе ме

у коло ме ноге носе.

.

Ватре горе насред поља

плеше моја снена душа

мирис класја, зов даљина

у руци ми бијела ружа.

.

Убрао је за ме Јован

пита да му љуба будем

сваког дана китит ће ме

дукатима, росним цвијећем.

.

Ах, ти мамо немој чуват

дјевојачко срце младо

но ме пусти на посјело

да не идем више крадом.

 

На тавану

у мраку

Скривени од звијезда

И погледа

Тражимо

Бјелеге и ожиљке

По нашим тијелима.

.

У мраку

Скривени од звијезда

Међу старим књигама

Тражимо уже

Да вежемо мјесец –

Постајемо сидро ноћи.

.

На тавану

Загрљени из страха

У прашини сјећања

И паучини ноћи

Проналазимо

Одбачене лутке

и ријеч што слути на љубав.

.

На тавану

У мраку

Скривени од звијезда

Тражимо уже

Да вежемо мјесец.

.

Моји и твоји ожиљци

Постају сидро ноћи

И ријеч постаје љубав!

.

-слика-Аница Младеновић- –