Не тражиш ме
извору, моје лепоте
да ти стазом кривудавом течем
усахла сам
види!
И жубор ми је замро …
Течем, да бих текла
и успут неком камену рекла
покоју рану
Знам, да не чујеш
окренут леђима, пољанама намигујеш
за мој ток и не хајеш.
Заронићу песмом у земљу
Недостајеш, недостајеш …

.

-ликовни рад Велике Томић-

 

Када би нашег Песника, у ретким тренуцима,  обузела сета и  „туга од света“,  узимао би једну од књига са свога радног стола.

На првој од њих  писало је: Рабиндранат Тагоре – Градинар!

То је старије издање, сивкастих корица са насликаним цветом у руци – симболом љубави, мира,  наде и вере у људе и у живот вечни!

Цвет као Реч – поклон  из руке у руку, из срца у срце, из душе у душу!  

 

 

 

Ко си ти, читаоче,
који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
  Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
  Отвори врата своја и гледај у даљину.
  У свом цветном врту скупљај мирисне спомене
на минуло цвеће пре стотину лета.
  У радости свога срца да осетиш живу радост
која је певала једног пролетњег јутра
шаљући свој весели глас преко стотину лета.

 

 

 

 

Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ, души песника вилењака Драгана Симовића, која се светла узнесе у небески Ириј, данас ПОСВЕЋУЈЕМ ову песму јер у себи препознах његов глас, препознах духа близанца иза запамћеног времена!

Слава ти земна и васељенска, дивни Песниче и Човече, гласниче Рода свог славног, ведског, звезданог, кога си љубио свим бићем својим!

 

Је ли то, најзад, тај глас,
загубљен глас што ме препознаје,
глас из сећања,
иза запамћеног времена,
глас млечнобелих блистања
са звезданих гејзира.

.

Је ли то глас с оне стране
и знак у крви за сусрет што би.
Је ли то знак за сусрет први
на истом коду светлости
која сиђе у таму по мене
и сазда ме од тела материног.
Је ли то тај глас
који у незнању све време чеках,
и тражих га,
и слутих га свуда.

.

Слутих га у дивљини,
међу зовиним свиралама,
у зову пробуђених кошута,
у зрикавцима прецвалих ливада.
Слутих га
у лудој крви зелених брда,
у мирису зрелих борова,
на реци, у протицању вода,
у недодиру заљубљених обала.
Слутих га у опелима ветра
крај покошених стабала,
у муку сатрвених звона,
у мудрости речи које ћуте а певају.

.

Је ли то тај глас
који слутих свуда
где лепота објави Творца
и досегну до лица људског.
Је ли то глас моје светлости
на заумном путу од Бога до нас,
Глас за којим жуди мој слух.
Је ли то тај глас
и други сусрет на истом коду,
глас који се загубљен
откри и обзнани
попут анђеоске песме.

.

Је ли то, најзад, тај глас
и с оне и с ове стране,
дух близанац иза запамћеног времена.
глас што ми зароби слух.
Је ли то тај глас
што ћути а чујем га,
глас што му поткрадам речи
и дозивам га да ме препозна.
Тај глас, мој глас а није мој,
дозивам да се барем позна у мени
кад га не могу и не умем у песму.
Је ли то, најзад, тај глас.

Високо лети оро ноћна птица

Стреми у висине чисте и плаве

И свет низине гле! бива несаница

И све патње света долазе са главе

*

Усамљен је човек велик у самоћи

И што самљи гле! све дивнији бива

Они који знаду никад неће доћи

У долину тавну где се патња снива

*

Ви који сте гле! из света изгнани

И које свет прогони јер нисте од света

Вас чекају дела док се не раздани

И док љубав наша светом не процвета

 

На данашњи дан, 5-ог јануара 1949. године, рођен је, у Београду, на Звезда-ри, велики србски поета Драган Симовић. Данас бисмо, да није отишао на страну лица, славили 70-ту годину његовог боравка на Мидгард земљи. Нећемо овом приликом писати о Драгановим литерарним остварењима, нити о силини утицаја које је његово оштро перо оставило на огроман број љубитеља његове речи. То ћемо радити у наредном периоду, износећи, не само оно што је Песник већ рекао, него и оно субтилно – како је ходао овим светом, шта је говорио са својим блиским пријатељима, или шта је говорио и са другима, укључујући и рибаре, ратаре, децу, случајне пролазнике. Добар део Драгановог живота и рада, у тексту – ин мемориам – дивно је описао главни уредник  Журнала Миодраг Новаковић. Проучите и сачувајте овај текст.

Ми, блиска Драганова родбина, и његови пријатељи, трудимо се да останемо мирни и снажни, духом и телом. И трудимо се да преобразимо и подигнемо на стваралачку раван свако лично  осећање. Драган је дошао на овај свет са светлосном катаном, деловао бритко као истински Витез Праисконог Реда, говорио јасно и без остатка, ишао напред и секао пустиње и прашуме незнања. У његовој природи није постојала склоност паду, нити склоност да бесловесно тугује, нити склоност ка илузији неделатне патње. Ако би приметио примесе маје и омаје и код себе, сео би, и оштрим  пером Знања парао сумње, недоумице и нејаснице.Тако је провео и последњу ноћ свог овоземаљског живота.

СЛАВА И БЛАГОДАРЈЕ ДРАГАНУ СИМОВИЋУ ПЕСНИКУ РУМЕНИХ ОБЛАКА И ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА!

Владан Пантелић

Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи.

Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање.

И, гле! рађа се ново сунце духовности нове, иза седам печата тишине и шутње.

Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније.

Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.

*

 

Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију.

Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије.

На дуго се чинило да Србија и нема другога лица доли тамнога.

Само је певач тајсносани, песник облака румених, луталица од века,

веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости,

и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.

Сећам се, предео ледан,
под снегом дубоким спавало је село
са мном упоредо корачао предео још један
у бескрају ноћи, све је снежно бело!
.
То предео није, већ је душа жива,
сенка му се помаља по леденој стази
дахом својим греје моје вучје тело
кораке ми прати и на мене пази!
.
Све је снежно бело!
.
Отворише се двери уснулога села
крочих кроз та врата да ме у се приме
степенице тајне где се нисам пела
позваше ме к светлу да склоним се од зиме.
.
Засијала ватра која светлост прави
Високо изнад села, на нереалној Јави
поглед бацих доле, а степеника нема
ходам етром чврсто, плам ме јаче вуче
и опет бели простор испред мене пуче!

Ако ме не видиш ти

Не значи да нисам ту

Освијетлио сам твоје свијести

У души ти пребивам

.

Колико снаге и љубави треба

Да заволим ту бол

Колико вина да умири ум

Да расковник ставим на срце

И откључам тајне пролазе свијетлости

Да пси чувари не врате душу

Од тамо где нема ни простора ни времена

.

Ако ме не видиш ти

Не значи да нисам ту

Освијетлио сам твоје свијести

У души ти пребивам