На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

У груду титре прагрлилице – миловалице 

 

О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

ајмање најтеже је лако волети хајдука!

Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода

Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

Пре него га самострела међу плећа стигла 

Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Када отежају капци после тешких ноћи
мисао пита јаву: „Када ће доћи…“
чиста као суза дечјег ока
и гола као мисао првог извора.

Она је као дух искона-и јесте.
И своја је и није.
Свуда је њена мисао стигла
као пчела на цветне ливаде песама старих.

Увек да надахне уморног путника ту
снене му очи што траже утеху
она испуни светлом праискона…
И онда негде ветар источни покрене звона…

Једном када овде нема ме више,
кад очи света наћи ме не могу,
све биће у тону тихо, све тише.
Да чује моју песму у Роду.

Пут је предамном сјајан искован.
Златни му прах стопала боји,
поглед преко десног рамена
где Јарило животе кроји…

Нечујан поздрав, мисао и руна.
Жива ми била благослова пуна!
Ти децу Творца вечито љубављу гајиш
Носиш кроз етар, радосно славиш.

Сестара седам ти песме све поје…
тихом лепотом зову та јутра
када сва деца играју коло живота
пред Творцем срећна, жива лепота.

Јар Јарило свима озарило!

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесетседам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

На Путу Љубави нико не умире!

Ко ствара и дарива Љубав, гле! никада умрети неће.

Чак и ако погине, умрети неће!

Љубав коју стварамо и даривамо у једном животном току, пратиће нас у стопу на свим будућим путевима кроз све будуће животне токове.

Стварање Љубави јесте Стварање Над Стварањима.

Лутао сам еонима кроз многе животне токове, кроз многа утеловљења и оваплоћења, кроз многа звездана пространства, кроз силне овостране и оностране светове, све док у овоме часу, у овоме трену, а у овом животном току, нисам дошао до познања свих познања: да је Стварање Љубави, уистини, Стварање Мимо Сва Стварања.

Понављам и тврдим: на Путу Љубави нико не умире!

Волела се два ветра с две планине
као што се воле два сунца, два духа,
као што се воле два вида и два слуха,
или сјај сунца са сјајем месечине,
или с небесима ледене висине.

Шапућем ти
на ухо тихо и нежно
тек толико да уздах чујеш
да се обрадујеш
да ти кожа као жито проклија
а ја, да се ваљам
бесно и помно
да ме кротиш 
по том класју жутом
и загрнеш, са Страшила капутом.
И назиреш из дроњака
то вајарско дело
превијаћу од слатке боли тело
стајаћеш на коленима
док ми читаш опело
умрећу…. 
И родићу се 
за своју веру
да ме носиш са собом 
као малу џепну Венеру.

(Велика Томић)

Ако се бавите поправљањем света, никада нећете стићи себе да поправите.

Свет се никада поправити не може, све док се свако од нас, понаособ, сам не поправи.

Ми смо свет.

Свако од нас је свет.

Свет и космос за себе.

Свако је од нас дужан – а дужност долази од Самог Врха Стварања – да живи свој живот са сврхом и смислом.

А сврху и смисао животу дају нам једино: љубав и стваралаштво.

Што смо чешће и више у љубави и стваралаштву, тиме и наш живот има све већи и виши смисао.

У свету нема ни љубави ни стваралаштва, као што нема ни лепоте ни доброте.

Будимо начисто с тим!

Стога смо дужни да за себе, као и за оне који су нам мили и драги, сами да стварамо, из дана у дан да стварамо: љубав, лепоту и доброту.

Стваралаштво и јесте то: стварање љубави, лепоте и доброте!

Многи мисле да је то само поезија, уметност, музика, сликарство, грађевинарство или наука, али – не!

Кроз поезију, уметност, музику, сликарство, грађевинарство и науку стварају се, зацело: љубав, лепота и доброта, ствара се управо оно што је и веће и вредније од нас, од света.

Највећи стваралац је онај који и ствара и дарива несебичну љубав свима онима које свим бићем и суштом својим љуби.

Од таквог ствараоца нема већег ствараоца!