Др Олга Луковић Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике србског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на што је упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:

“… Затим је настао грчки језик – обавештава нас Херодот – увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби – од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа”.

Уз ово Херодотово сведочење, постаје нам јасно зашто је професор Сорбоне, господин Пјер Шантрен, био разоружан наводима студенткиње Олге о србским коренима грчких старих речи. Проф. Шантрен је добро познавао античку културну заоставштину, па против себе није имао само долуталу студенткињу из Србије Олгу Луковић Пјановић, него и неоспорни ауторитет Оца Историје, Грка Херодота. А, Олга Луковић Пјановић је у свом докторском раду само поткрепила Херодотово сведочанство о исходишту грчког језика у србском. Поред поменуте србске речи “дика”, она је објаснила да је, уз друге, и грчка реч “воинос” само мало искварен облик србске речи “вино”, која у нашем језику ствара толике изведнице: винарина, виноград, винаш, винопија, винути, винац (венац), винова лоза, вињага.

Колико је драгоцено дело др Олге Луковић Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и хрватске, и бошњачке, и македонске нације – од припадника србског народа. Исти процес је текао и претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе. Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу Срби… народ најстарији, посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе. Др Олга Луковић Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу “Les originis indo-europeennes”, Париз, 1877. године, установио: “Може се закључити са сигурношћу да је постојао један преисторијски народ… чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих…”

Пикте наставља: “Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, већ расут наједном огромном простору… Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе…”

Др Олга Луковић Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ, ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик. (Зато ће то да пође за руком његовим земљацима и савременицима – француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску – Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим. Они ће Пиктеову “прадавну географију од Индије до Атлантика”, попунити топонимима и хидронимима, чија се значења могу одгонетнути само коренима србских речи. Сви ови истраживачи су своја полазишта заснивали на подацима из дела античких писаца. Пошли су од Плинија, јер он спомиње Србе на Дону, а само сто година касније и Клаудије Птоломеј бележи у својој Географији да “између Кераунских планина и реке Ра (Волге) живе Оринеи, Вали и Серби”. Узимајући ове и друге изворе, Француз Сипријан Робер ће у књизи: Свет Словена, Париз, 1852. године, написати дословно:

Др Олга Луковић Пјановић нас упознаје да су многи савремени научници, и у моменту кад се нису слагали с овим закључком Сипријана Робера, сами тврдили да постоји један прастари језик, али да је та мајка свих језика, за сва времена, изгубљена. Тако је други Француз Робер Шару, у књизи Le livre du mintere inconnu, Париз, 1969, написао да је “свеопшти језик за нас изгубљен”, нудећи као доказ откривене речи тог језика, “чије се значење не може одгонетнути “. Те речи су: мама, дама, дева и див, па наша Олга позива и господина Шару и друге научнике да се с појмовима ових речи упознају помоћу савременог србског језика – довољно је да погледају у србско-француски, или србско-енглески речник. Др Олга Луковић Пјановић је, изучавајући бројне научне радове из филологије, лако установила древност србског језика. И зато што је јасно даје већина европских језика створена из латинског под присилом римских освајача, па није долазило у обзир да се, рецимо: француски, шпански, енглески и немачки, упоређују по старости са србским језиком. Тако, ако би се ови језици доводили у везу са мајком језика, онда би то могло да се чини само преко латинског језика који им је матрица. Такву логичну једноставност о европским језицима нису савладали многи научници, бар не они од којих зависи какви ће се закључци уносити у уџбенике. А међу Србима је било и обичних људи који су се уздизали духом тако високо да су откривали, логиком, нешто за што су научницима потребне деценије темељног рада. Дивећи се таквим “племићима мисли и духа”, а благо се ругајући и свом научном, мукотрпном, послу, др Олга Луковић Пјановић уноси у своју књигу Срби… народ најстарији под каквим околностима је, први пут чула, да је њен матерњи језик мајка језика: “Сећам га се, као да је јуче било. Пре много година водили смо разговор о теми која ми је лежала на срцу, о Србима, Србству и Србском Језику. У жељи да подвучем старост језика којим говори Србски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз… санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо – снажним и громким гласом: ‘Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари србски!’ Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: ‘Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло – да лакше ходим према циљу?! Данас, после много рада и напора, могу да му поручим: ‘Није санскритски, већ, уистину, стари српски, драги Чика-Спиро! Твоја Мисао наставља да живи и да доноси плодове, а Теби хвала и слава у Небеској Србији!”

Срби… народ најстарији, тротомно дело др Олге Луковић Пјановић није плод само филолошког истраживања, него и историјског. А у свим областима се наша Србкиња са Сорбоне изврсно сналазила јер је могла да прочита све што је писано на старогрчком, старолатинском и на још седам светских језика. Познаваоцу девет језика није могло да промакне ништа значајно из старе светске историје. Др Олга Луковић Пјановић понире у миленијуме пре Христовог рођења, проналазећи трагове србских држава од Индије до Западне Европе и уочавајући да се санскрит наводни праотац индоевропских језика појављује, само, као најстарији облик србског језика, како је то наговестио Олгин сусед Чика-Спиро. Но, за данашњу службену науку то ће још остати само као један од јеретичких закључака, па је др Олга Луковић Пјановић разумевала зашто је њен професор са Сорбоне одбио да полемише о присуству србских речи у баскијском језику. Касније је прикупила велики број података о томе да француски и остали филолози одустају од детаљније анализе порекла грчких речи, па, у многим приликама, закључују о њима на следећи начин:

“Опскурне, без етимологије – егејске, анатолске, порекла непознатог, чак су и неиндоевропске…””Опскурне, без етимологије – егејске, анатолске, порекла непознатог, чак су и неиндоевропске…”

Али, прочитавши све што се могло наћи од историјских докумената, др Олга Луковић Пјановић налази да су и историчари, као и филолози, правили погрешне процене и доносили криве закључке, посебно кад је у питању прошлост Срба и осталих Словена. Зато ће она препоручити да се занемаре радови неких савремених историчара и да се прочита шта су о томе написали антички писци. Стари историјски документи откривају да су Срби најстарији међу Словенима и да су у претхришћанско доба, пре грчке и римске цивилизације, насељавали Балканско полуострво. Ту су их хроничари затицали и називали локалним именима: Пелазги, Илири, Трачани, Дачани, Трибали, Рашани, Јаподи, Далмати…

Робер Сипријан ће записати:

“Није ли јасно да име Србин, управо исто тако као и име Венд, означава целу словенску расу?… Порекло свих Словена је од Илиро-Срба”. Он подунавске и балканске Србе зове Прото-Србима. Др Олга Луковић Пјановић налази код Херодота податке да се Срби (Стари Срби, или Прото Срби) различито називају и да су многољудан народ: “Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа. По мом мишљењу… имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему, код свих, исти…”

Има високо мишљење и о Јиргену Шпануту, који у свом делу: Филистинци и азбука пружа изненађујућа обавештења о најстаријем писму, без обзира што се не усуђује да га препозна као србско:

“Јуна 1976. године, у месту Избет Сарта, источно до Тел Авива, нађена је једна глинена плоча, коју је професор јерусалимског универзитета Демски назвао ‘сензационалним открићем’ и ‘беочугом који је недостајао у историји писма’. На овој глиненој плочи урезана су азбучна слова која се разликују од свих осталих система писама. Та су слова изненађујуће налик на слова грчке азбуке и написана су у пет редова – с лева на десно”.

Споменута таблица је из дванаестог века пре Христа, али, и поред такве старости, многи научници су ова слова приписали грчком језику. Шпанут устаје против таквог закључка:

“Грчка слова на плочицама палате Рамзеса Трећег – у четвртом веку пре Христа – то је немогуће…”

Свакако Шпанут оповргава научнике који грчки језик налазе у XII веку старе ере, а грчко писмо је много млађе, зато наводи да се оно из IV не може смештати у XII века пре Христа. Шпанут, како се види, пронађеном писму признаје само да личи на грчко, али га он не може прочитати. Помоћи ће му др Олга Луковић Пјановић. Објасниће да је на откопаној глиненој плочици уочила реч “мост”, која се налази у савременом србском језику. Она ће приметити да у целом тексту нема грчких слова, сем оних која су заједничка и србском језику, овом данас и оном прастаром. Вредни немачки научник, примећује Олга, робоваће германској научној школи и поновиће грешку многих колега, па ће “побећи” од једноставног увида да је тај откривени прастари језик србски писан старом србском глагољицом.

На жалост, Јирген Шпанут ће се зауставити пред самим зидом истине и закључити само то да су ово писмо Филистинци донели у Израел из своје постојбине на Балкану, око 1200 године пре Христа.

Др Олга Луковић Пјановић је помно проверила све радове странаца о србској прошлости, па ће пронаћи код Француза Ами Буе-а закључак да је било много радова у којима је написано да су пронађени исти корени у србском и грчком језику. Др Олга Луковић Пјановић нас обавештава: “Свих тих радова је, на чудноват начин, нестало, као да их је црна земља прогутала! Сматрамо, стога, овај посао почетком новог доба, које треба да сачува извесне истине од гробне таме”.

Један од вредних радова о европској писмености се ипак сачувао и њему ће Олга посветити посебну пажњу, јер уклања једну од највећих заблуда наше историје – о времену описмењавања Словена. Она се позива на италијанског лингвисту Франциска Марија Апендинија, који је још 1808. године написао да је глагољица праписмо балканских Словена:

“Ћирило и Методије, словенски апостоли, имена словенских слова нису изумели; били би у том случају избачени из круга светитеља”.

Др Олга Луковић Пјановић разложно примећује да је Апендини у праву јер је србска ћирилица била састављена од слова која су посвећена претхришћанским боговима,што не би смели урадити хришћански просветитељи. Тако су слова А, Б и В била прва слова у речима посвећеним Богу Виду: “Аз Бог Вид…” (Ја Бог Вид).
   Др Олга Луковић Пјановић рођена је у Драгачеву. Мајка јој је испричала да су некад давно њихови преци организовали хајку на лавове, јер су им те звери свакодневно нападале стоку. Олга је то оспорила, јер лавова никад није могло бити око Драгачева. Мајка је била упорна у својој причи, наслеђеној од старијих жена.

Касније је Олга прочитала да је лавова било на Балкану у време Александра Македонског. Помислила је да су можда у том трећем веку пре Христа на Балкану живели и србски преци, па је предање о лавовима око Драгачева могло бити истинито, супротно оном што пише у историјском уџбенику. То народно предање подстакло је младу Олгу Луковић да крене путем науке. Али, томе су крива још два догађаја. Први је пресељење родитеља из Драгачева у Чачак, кад је Олга имала неколико месеци.Комшија је молио Владимира и Милену Луковић да не одлазе док Олга не напуни једну годину, јер ће, у супротном, дете, кроз цео живот, лутати по свету. Други догађај је рана смрт Олгиног оца. Имала је тада само три године. Отац је, пред смрт, рекао супрузи: ” Олгу ми школуј! “ Олга је испунила и очеву жељу и комшијино пророчко упозорење.

Била је најбољи ученик гимназије у Чачку. После две године, добила је стипендију Народног инвалидског фонда ” Свети Ђорђе “. Наставила је учење у Београду и била је примљена у Дом Краљице Марије. Други светски рат је омео њено школовање. После рата је студирала историју уметности. Кад је полагала класичну археологију на трећој години, бриљирала је, па су је професори наговарали да студира класичне језике. Послушала је и дипломирала је на Свеучилишту у Загребу, 1960. године. Била је позвана у Париз на стручно усавршавање. Ту је прилику искористила, па је у њему остала. Учинила је то, јер су је у Загребу већ прогонили због тога што је проучавала србску историју. У Паризу је радила и физичке послове, али није одустајала од припрема последипломских студија. Удала се за Цветка Пјановића. Париз јој је пружио изврсне услове за лингвистичка и историјска истраживања. Могла је да чита скоро све што су криле париске архиве и библиотеке, јер је, поред старогрчког и старолатинског, говорила: француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански.

Др Олга Луковић Пјановић је намеравала да после вредног дела: Срби… народ најстарији настави изучавање србског језика и србске историје, јер је сматрала да је тек одшкринула врата цивилизацијске тајне. Одлучила је да консултује колеге широм света и да уз њихову помоћ скрати време намераваних истраживања. На својој турнеји по САД 1987. доживела је тежак мождани удар и остала је у коми 2 дана. Конзилијум америчких лекара је закључио да др Олга Луковић Пјановић никад више неће моћи да говори и да пише. Вратили су је у Париз. У помоћ јој је притекла сестра Наташа Луковић, уз чију се негу Олга почела опорављати. Указао се зрачак наде о чему је написан чланак у часопису Mari Kler. И као што то бива, увек се нађу племените особе. Вест о Олгиној болести прочитала је госпођа Клод Ришер, логопед и предложила је да предузме бригу о њеном лечењу. Ова велика Францускиња је научила, за ту сврху, србски језик и ћирилицу јер је знала да ће др Олга Луковић Пјановић најлакше проговорити на матерњем језику.

Тако се и десило. Уз помоћ госпође Ришер и сестре Наташе, др Луковић Пјановић је почела и да говори и да пише. Допутовала је у Београд и видела друго издање своје књиге. Сусрела је и многе Србе који су прихватили њене научне закључке о србском искону. То ју је подстакло да настави свој рад. Само неколико месеци пре смрти, успела је да заврши рукопис своје следеће књиге из филологије. Радни наслов је био “Дали реч”, што је значило да су Срби своју реч (свој језик) позајмили осталим индоевропским народима, којим су, затим, творили своје језике и своја писма.

Др Олга Луковић – Пјановић је умрла 1. априла 1998. године у Београду. Њена смрт је изазвала потишеност код њених следбеника, окупљених у Издавачкој кући “Мирослав” у Београду и код многобројних присталица у Југославији. Државни органи нису нашли за сходно да се опросте од Олге Србкиње, великана наше науке.Комеморацију и сахрану организовала је њена сестра Наташа Луковић и ИПА “Мирослав”. Комеморација је одржана 4. априла а затим и сахрана на Топчидерском гробљу у Београду.

На комеморацији је говорила и Вида Томић, културни радник, песникиња и познавалац санскрита. Она је рекла:

“Првог априла у 19,00 часова, Лета Господњег 1998, наша драга Олга Луковић Пјановић преселила се у Небеску Србију, међу своје најславније претке.
Рођена 1920. у Драгачеву, ова изузетна Србкиња најбољи је ђак чачанске гимназије, класични филолог, сорбонски доктор. На Сорбони је одбранила докторат: Појам правде код Есхила и Софокла. Реч “правда “, на грчком се каже “дика”. У ствари, то је србска реч – која је потпуно усмерава ка истраживању историје Срба. Двадесет осам година упорног рада и истраживања крунисала је њена књига Срби… народ најстарији, коју ни један озбиљан историчар неће више моћи да заобиђе, а да се не огреши о истину о пореклу Срба. Ова исконска Чуварка Огњишта, Жарка или Огњена (како су називани наши женски преци) наставља највредније традиције познавања србске жене, да своме народу и покољењима која долазе, сачува знања о њему самом и исконским му коренима. Уместо да то чини песмом или свиленим везом, она то чини књигом, што је исто, јер њен србски народ, којем је остала одана до последњега даха, стари историчари и јесу називали народом књиге. Реч дика остаје кључ њеног живота, јер њеним делом ће се све више дичити србска култура “.