Истина је да сам, као српски родољуб већ годинама, био изузетно привржен хришћанству, сматрајући да је оно основ снаге Србинове. Чак су моји највећи животни узори били хришћанске аскете попут Кодреануа или Љотића. Но, како су године одмицале и ја сазревах и као човек и као Србин, а и као песник, у самом систему таквог национализма којег се придржавају хришћански националисти – ја себе нисам пронашао.
Просто не могу да допустим себи, као белцу, да живим под паролом: Ко тебе каменом, ти њега хлебом! Такав став убија мој белачки и српски понос, и одвраћа ме од ратничког духа мојих аријевских Предака. Окренуо сам родноверју како бих унапредио свој ратнички дух.
Из разноразних разлога и разочарења, истина је, ја се одах пићу, и то је моја фатална грешка! Ја то отворено, ево, на Хајдучији, признајем и осуђујем. Али и у свом том мом јаду, ја сам остао доследан својим родољубивим принципима, гајећи у себи љубав према својој раси и нацији, штитећи их од непријатеља и издајника. У родној вери сам пронашао смисао постојања Србина као ратника. Он не опрашта, он узвраћа ударац. Он воли, без обзира на последице, своје Српкиње, и сву њихову красоту која је данас укаљана прљавштином савременог доба. Он отворено стаје у гард, не бежећи ни пред ким, иако је противник надмоћнији. И не боји се страдања, али не зато да би „мученички“ погинуо, већ да би својим духом доказао пред светом надмоћ родноверја.
Зато родна вера! Зато Сварог, зато Перун, зато Дажбог!
Слава!
Владимир Шибалић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 