Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се на тисуће тиркизно-светлуцавих капљица 

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

 

(Негде на слаповима и вировима Великог Рзава, у модрим буковим горама понад Ариља, а подно Небеске планине, у позно прамалеће, 1997/7506.)

 

Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе. Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист. Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине. И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене. У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхуманији, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру душе-дух-свест и тела.

Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Песником – Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију. И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна од Лепоте, када је први пут, после раздвајања, угледао своје најдивније особине – Радарани, своју половину.

Враћам се у свој шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец. Није га било у оквиру моје короне. Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини. Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да смешта маје и омаје, да ми продужи, пресеца и искрвари Пут.
Како је упорно лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!

О, моја друга Природо! О, моја друга Истино! О, моје право Ја! О, како си леп, Господе! О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари. Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео. Свесно се сударам са остатком својих талога. Остали су чисти отрови. Стога је бол тако дубок. Просветљење ужасно боли. Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину. Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница. У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице и упалише многе сијалице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај! Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота. Замени воду будућности за воду вечности. Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве. Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе. Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост. Свега, баш свега се ослободи! Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси. Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума. Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.

Врло често непосредна околина песника сматра божјом лудом. Можда поређење и није неумесно, јер луда је онај који живи у свом, посебном свету, опседнут другима неразумљивим душевним силама. А и песник, као и сваки уметник, опседнут је силама које га принуђују да се издваја, да верује да су то Божје силе и знаци. Уистину, те силе јесу божанске, а песник је онај који се понекад уздиже до вилењака, има Божји дар да види свет боље и дубље од других. Песник вилењак је видовњак, вед биће које је устању да прима и одзива се на космички зов и поруке. Горе негде је неки извор силе која дотиче његово унутарње биће, коју доживљава као светлост и глас те покушава да их разуме, протумачи и опише. Симболично, тај извор је космичко звоно, а песник настоји да постане његов звук, да буде глас тог извора. Писање је и чин којим покушава да допре до тог космичког и вечног у себи, у свету око себе, у човеку, биљци земљи, и да створи песму која сведочи истину о сазнатом свету. Доживљај песника видовњака је често мистичан и надасве религиозан.

        Један такав песник, песник вилењак, свакако јесте Драган Симовић. Он је истински уметник јер познаје светост речи свог матерњег језика, зна им семе, моћ и магију, којима нам преноси свој увид и неодољиво нас увлачи у свој доживљај света у коме и ми битишемо. Све што пише Драган Симовић је очаравајућа поезија, вед поезија, која нас заноси и узноси. Његова поезија је и у посебној мисији обелодањивања истине о нашем Роду и његовом светом и звезданом  наслеђу од ведских времена. Он је песник Вед Србства, Белог Србства. Он је сам Бели Вед Србин који је дубоко сгледао поразну истину о савременом глобалном свету који разарају и унижавају рептилски моћници. Савремени свет је свет без светости. Бели Вед Срби се уздижу изнад те духовно пале рептилске масе.

        Такав је мој доживљај поетског дела овог посве јединственог и чудесног песника.

Предање Ананде Перуна Белобора СрбИнде, исприповедано на светим водама Словенског Дунава, у позну јесен 7520. године

 

Подно Планине Која Светли, што се АрТањ зваше, у три се прстена светлосна кружно простираше Света Земља АрТанија, у којој обитаваху Посвећени ВедСрби, сушти потомци Ведских Богова, чувари Древних Знања, усаображени са Пупком Света.

Из Језгра АрТња, из Бића Што Исијава Сушто, бризгао је без престанка Вечан Живот, што се у Дух и Дах Сварожницом узвођаше до Језгра Звезданих Јата, а отуда се, опет, Сварожницом низвођаше до Пупка АрТаније, запљускујући у три прстена светлосна Земљу АрТанију, обесмрћујући, из трена у трен, сва бића сушта Свете Земље Сварогове.

Све се ово збиваше у Златно Доба Стриборије, пре седамдесет и пет векова, када су се на Небу АрТамије могла видети Три Сунца Поноћна, која бејаху васаображена са Великим Духом Стварања.

Све тада бејаше девичански чисто и прозрачно, прожето Милином и Дивотом Створитеља, а сва бића сушта светлуцаху и титраху плаветном светлошћу Перунових вагрених стрела, што се Доњим Небом преплитаху и распршиваху творећи Сваргино Поље Дејственог Штита.

На Свету Земљу АрТанију, подно Планине Која Светли, могли су само Они Који Су Посвећени да кроче и да обитавају у Милости Триглава Великог.

Они Који Су Посвећени били су, устини, чуварима Мајке Земље, и носиоцима Древних Знања што су се само у АрТанији чувала и Живим Словом преносила са колена на колено унутар Кола Посвећених ВедСрба ПраАријеваца, који су изравно од Ведских Богова посвећени.

После многих векова ПраВасељенскога Сна, снова се буди Планина Која Светли, која се АрТањ зваше, призивајући Пробуђене и Освешћене, да се око Сваргиног Пупка саберу и усаобразе са Вечно Титрајућим Језгром Звезданих Јата.

 

-новембар,28. 2012.година-

 Блог  Небојша – Србски песник и посвећеник Драган Симовић

 

Драган је својом поезијом будио србство у уснулим србима заробљеним разним бескрвним и безличним југословенствима, космополитизмима…. Он је одувек знао да је реч, та магична моћна реч пут ка повратку срба самима себи, ка СРБству!
Драганова магична и моћна реч, почела је да прича своју причу и вез на мом блогу», а касније је наставила своје моћно ткање и утицај на Драгановм самосталном блогу на СРБском Журналу».

Драганова поезија ће и надаље будити србство у душама срба, како младих генерација тако и оних старији, оних још непробуђених срба! Свака моја даља реч је сувишна, зато чујте, слушајте, и читајте, Драганову моћну магичну реч…! Нека му је вечна слава…!!

Извор: Драган Симовић – Небојша – WordPress.com