Тијанија мразна ињевита сунчана лековита

Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице

Небо прошарано сребром кумове сламе

Јасно знам да је то небеска вајтманострада

 

Радио Каролина – песма Странац у ноћи

И ја се осећам као странац на Мидгарду

Иако сам из далека радосно својима дошао

Роду отрованом повесницом – пакосницом

Тијанија је бистрилица санума и разума

Враћалица моћи снова знања и правиђења

Напајалица силом – тела срца мозгалица

Обневиделим невиде гаси свевиде пали

 

Милена – сањач стисла телепатско дугме

Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног

Упире у пуни над Овчаром обешени Месец

Који ме љуља као плима пророчке воде

Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!

Узимам лиру гусле свиралу и двојенице

Дајем их пој-златоусташима богиње Карне

Промишљам дуго из памтила песме бирам

Веселице радоснице узносице стваралице

 

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

У груду титре прагрлилице – миловалице 

 

О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

ајмање најтеже је лако волети хајдука!

Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода

 

Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

Пре него га самострела међу плећа стигла 

Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Време и простор
Те чуднице чудновате
У суштини су једно-исто
И представљају конструкције свести

Научници
Стотине и хиљаде њих
Имају друге теорије
О томе ломе многа копља
И праве копљанска гробља

Душа није конструкција свести
Њу је створио Творац

Када се посматра са нивоа душе
А то се мора научити – 
Прочишћењем срца
Појаве се виде дубоко и истинито

Мили моји
Посматрајте мислите делујте
Са нивоа моћне душе
И повероваћете видети и створити
Васкрсење отишлих

Сумња у васкрсење
Је незнање о Творцу
Страшни сумњивко ствара вирус
Коме невера-несвесно даје снагу
Вирус се зове – старост болест и смрт

Кад кажем језуити, тада мислим на Германе, на Немце!

Немци – сви листом језуити и инквизитори!

Хладни, студени, подмукли и крволочни.

Из немачке нације веје метафизичка језуитска студен која својим леденим дахом пржи и уништава све што је дубоко, ведско, аријевско, племенито и узвишено.

Нико толико патње и зла није нанео Србима, те и осталим ведским, аријевским народима, као потуљени, подмукли и вероломни Немци.

Германска култура – то је чиста језуитска метафизика, без топлине и љубави, без извора живота.

Поезија и музика, сликарство и архитектура германског света – и то је језуитка, јудео-кршћанска метафизика.

И философија им метафизичка и језуитска.

Све је у германском стваралаштву мрачно и инквизиторско, студено и беживотно.

Нема ниједног племена, рода и народа који се по надмености и гордости може поредити са Немцима.

Кад кажем Немци, тада видим надмене, осионе и горде, сујетне и таште, безосећајне и сурове ватиканске инквизиторе који огњем и мачем покрштавају ведске словенске народе остављајући за собом лелек и јад, ужас и беду, грозоту и пустош.

ОГЛЕД О ПЕСНИКУ

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ

 

Јахачи праисконог таласа свести

Величине које је изнедрила Потка

Спавалице наших министара културе и просвете

 

У дивном приказу професора србског језика Ненада Гугла о чудесном србском песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка, из своје бусије, видела и написала:

 

Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.

Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.

Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.

 

Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.

Прочитајте још једном ове отровне реченице! Још једном усмерите пажњу на речи које су употребили! И мало уђите у њихову свест…

Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.

 

Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса,  громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка.  И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину  која се зове – Владислав Петковић Дис.

Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:

1.Кућу мрака као исток

2.Умрле дане као запад

3.Тишине као југ

4.Недовршене речи као север

 

Интересантно би било сврстати ове критичаре и  њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.

И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих: 

Можда спава са очима изван сваког зла,

Изван ствари, илузија, изван живота

И с њом спава невиђена њена лепота

 

И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…

Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, или Творац, или Сведржитељ, или Световид, или Сварог, или Једини Бог, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима, у нашој души.

Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.

Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…

ДРАГАН СИМОВИЋ

 

Тајинствени Песник Румених Облака

Један од четворице јахача Пегаза Крилана

Како критичарима или министрима просвете

и културе објаснити просторе  ИЗА?

 Ко и зашто, и тако лако, и тако много простора у средствима информисања даје критичарима, од којих су многи обневидели

 и ошамућени од сопсвеног не-стварања, и који хоће,тако

безочно, да пренесу сопствени свет јаловице, на песнике који

осећају, виде и живе у другим, тананим, световима постојања?

 

Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:

Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?

Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи

која коси регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, delete.

 

Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ србске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата.  Где су сада критичари, макар неки нови  Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.

 

Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији – Праисконији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче, нити Безкрај…

Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост, светлост, љубав, радост…

Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства.

Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.

Тијанија, 28. 09. 2012.

  

За језуитске западне народе само су мртви Срби – добри Срби!

Језуити владају Западом, језуити су уништили све Аријевце на Западу.

Давно су их уништили.

Та копилад ватиканска затире све што их не подсећа и не личи на њих.

У последња два столећа све жешће ударају на Исток.

Верују само мртвим народима, само мртвим Србима и мртвим Русима.

Зато и воде најпрљавије ратове против нас.

Отуда сва ова халабука и хајка њихова против Срба и Руса.

Њима смета сваки живи Србин и сваки живи Рус.

Немојмо имати никаквих илузија и опсена о Западњацима!

Лукави су, потуљени, подмукли, прљави и зли.

Мрзе, из дна душе мрзе, све што је србско и руско.

Ту мржњу више и не скривају.

Мржњом се поносе и диче.

Мрзе нас и на јави и у сну док спавају.

Са мржњом се буде, са мржњом полазе на починак.

Сваки католик језуита јесте, истовремено, и србомрзац.

Србомрзац и русомрзац.

Без те мржње према нама, они не би ни били то што јесу.

Не би уопште ни постојали!

Упамтите: Западњаци верују само мртвим Србима и мртвим Русима.

Зато не би требало ни да се обзиремо на њих.

Ни најмање.

За мене, они одавно и не постоје!