Узалуд купиш хаљине, зделе,

старинске сатове.

Нешто остаје иза тебе:

неограђена дворишта,

запуштени гробови,

прекор стараца и божјака.

Одлазиш незнано куд;

сабијен у бригу, наду;

ноћу, на гробљу,

прах предака крадеш.

Остају ти извори, тапије,

змија у зиду куће.

Негде у шуми

обасјани зрацима

 .

На оморике, миришу јаке руке

преплануле на белој блузи

раздевичавајући пуце по пуце

снег беле кипуће грудве.

Жедном, да на уста

вода потече.

Усамљен,

Искапаним очима

Ишчекујем јутро,

Сломљеним рукама

Дозивам сунце,

Уморним ногама

Звијездама ходим,

Истрошеним ушима

Зов самоће слушам,

Отвореног срца

Истину љубим

-слика  Соње Јовановић-

Тијанија мразна ињевита сунчана лековита

Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице

Небо прошарано сребром кумове сламе

Јасно знам да је то небеска вајтманострада

 

Радио Каролина – песма Странац у ноћи

И ја се осећам као странац на Мидгарду

Иако сам из далека радосно својима дошао

Роду отрованом повесницом – пакосницом

Тијанија је бистрилица санума и разума

Враћалица моћи снова знања и правиђења

Напајалица силом – тела срца мозгалица

Обневиделим невиде гаси свевиде пали

 

Милена – сањач стисла телепатско дугме

Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног

Упире у пуни над Овчаром обешени Месец

Који ме љуља као плима пророчке воде

Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!

Узимам лиру гусле свиралу и двојенице

Дајем их пој-златоусташима богиње Карне

Промишљам дуго из памтила песме бирам

Веселице радоснице узносице стваралице

 

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

У груду титре прагрлилице – миловалице 

 

О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

ајмање најтеже је лако волети хајдука!

Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода

 

Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

Пре него га самострела међу плећа стигла 

Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Време и простор
Те чуднице чудновате
У суштини су једно-исто
И представљају конструкције свести

Научници
Стотине и хиљаде њих
Имају друге теорије
О томе ломе многа копља
И праве копљанска гробља

Душа није конструкција свести
Њу је створио Творац

Када се посматра са нивоа душе
А то се мора научити – 
Прочишћењем срца
Појаве се виде дубоко и истинито

Мили моји
Посматрајте мислите делујте
Са нивоа моћне душе
И повероваћете видети и створити
Васкрсење отишлих

Сумња у васкрсење
Је незнање о Творцу
Страшни сумњивко ствара вирус
Коме невера-несвесно даје снагу
Вирус се зове – старост болест и смрт

Кад кажем језуити, тада мислим на Германе, на Немце!

Немци – сви листом језуити и инквизитори!

Хладни, студени, подмукли и крволочни.

Из немачке нације веје метафизичка језуитска студен која својим леденим дахом пржи и уништава све што је дубоко, ведско, аријевско, племенито и узвишено.

Нико толико патње и зла није нанео Србима, те и осталим ведским, аријевским народима, као потуљени, подмукли и вероломни Немци.

Германска култура – то је чиста језуитска метафизика, без топлине и љубави, без извора живота.

Поезија и музика, сликарство и архитектура германског света – и то је језуитка, јудео-кршћанска метафизика.

И философија им метафизичка и језуитска.

Све је у германском стваралаштву мрачно и инквизиторско, студено и беживотно.

Нема ниједног племена, рода и народа који се по надмености и гордости може поредити са Немцима.

Кад кажем Немци, тада видим надмене, осионе и горде, сујетне и таште, безосећајне и сурове ватиканске инквизиторе који огњем и мачем покрштавају ведске словенске народе остављајући за собом лелек и јад, ужас и беду, грозоту и пустош.