Лирика вечног тренутка

Милорад Максимовић је рођени и посвећени песник вилењак.

На овај свет, у овом лику и обличју, дошао је, како каже, пре тридесет и четири године, у Београду, а већ годима борави у Америци, у Бостону.

Његове песме, као и његове беседе, зраче тајинственом (мистичном) вилинском енергијом, енергијом која није од овога света.

Милорад је повезан са Оностраним, са Акашом, са духовним и божанским бићима из Виших светова.

Иако већ годинама борави у туђинском свету, у Америци, он је свим својим бићем и суштаством, невидљивим етарским, звезданим и духовним нитима, повезан са Родином, са Белим Србством, са Србијом.

Образован је и свестрани уметник.

Поезију пише упоредо како на србском тако и на енглеском језику, а енглески језик и осећа и познаје боље од већине оних којима је тај језик матерњи.

Многим Енглезима и Американцима он би могао бити професор енглеског језика!

А управо се у томе и огледа духовна надмоћ расног Белог Србина!

Његов глас је песнички, његова дикција правилна, чиста и милозвучна, а сама поезија, коју казује, богата мистичним, вилинским и оностраним архетиповима, симболима, знамењима, сликама и пра-сликама.

Верујем да истински уживате док слушате Милорадово надахнуто казивање властите поезије.

(Милорад Максимовић, док снева и тихује у Вилин-гају.)