ОГЛЕД О ПЕСНИКУ

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ

 

Јахачи праисконог таласа свести

Величине које је изнедрила Потка

Спавалице наших министара културе и просвете

 

У дивном приказу професора србског језика Ненада Гугла о чудесном србском песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка, из своје бусије, видела и написала:

 

Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.

Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.

Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.

 

Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.

Прочитајте још једном ове отровне реченице! Још једном усмерите пажњу на речи које су употребили! И мало уђите у њихову свест…

Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.

 

Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса,  громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка.  И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину  која се зове – Владислав Петковић Дис.

Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:

1.Кућу мрака као исток

2.Умрле дане као запад

3.Тишине као југ

4.Недовршене речи као север

 

Интересантно би било сврстати ове критичаре и  њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.

И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих: 

Можда спава са очима изван сваког зла,

Изван ствари, илузија, изван живота

И с њом спава невиђена њена лепота

 

И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…

Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, или Творац, или Сведржитељ, или Световид, или Сварог, или Једини Бог, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима, у нашој души.

Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.

Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…

ДРАГАН СИМОВИЋ

 

Тајинствени Песник Румених Облака

Један од четворице јахача Пегаза Крилана

Како критичарима или министрима просвете

и културе објаснити просторе  ИЗА?

 Ко и зашто, и тако лако, и тако много простора у средствима информисања даје критичарима, од којих су многи обневидели

 и ошамућени од сопсвеног не-стварања, и који хоће,тако

безочно, да пренесу сопствени свет јаловице, на песнике који

осећају, виде и живе у другим, тананим, световима постојања?

 

Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:

Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?

Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи

која коси регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, delete.

 

Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ србске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата.  Где су сада критичари, макар неки нови  Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.

 

Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији – Праисконији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче, нити Безкрај…

Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост, светлост, љубав, радост…

Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства.

Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.

Тијанија, 28. 09. 2012.

  

За језуитске западне народе само су мртви Срби – добри Срби!

Језуити владају Западом, језуити су уништили све Аријевце на Западу.

Давно су их уништили.

Та копилад ватиканска затире све што их не подсећа и не личи на њих.

У последња два столећа све жешће ударају на Исток.

Верују само мртвим народима, само мртвим Србима и мртвим Русима.

Зато и воде најпрљавије ратове против нас.

Отуда сва ова халабука и хајка њихова против Срба и Руса.

Њима смета сваки живи Србин и сваки живи Рус.

Немојмо имати никаквих илузија и опсена о Западњацима!

Лукави су, потуљени, подмукли, прљави и зли.

Мрзе, из дна душе мрзе, све што је србско и руско.

Ту мржњу више и не скривају.

Мржњом се поносе и диче.

Мрзе нас и на јави и у сну док спавају.

Са мржњом се буде, са мржњом полазе на починак.

Сваки католик језуита јесте, истовремено, и србомрзац.

Србомрзац и русомрзац.

Без те мржње према нама, они не би ни били то што јесу.

Не би уопште ни постојали!

Упамтите: Западњаци верују само мртвим Србима и мртвим Русима.

Зато не би требало ни да се обзиремо на њих.

Ни најмање.

За мене, они одавно и не постоје!

Због језуита, човечанство се већ тисућлећима врти у зачараном кругу.

Скоро да свих ових минулих столећа није било никаквог битног и суштог напретка човечанства.

Технолошки напредак јесте само димна завеса за бесловесну светину и руљу.

Чим крене неки умни и духовни напредак у свету (као што је то бивало у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог века), језуити одмах измисле и створе ратове.

Свим ратовима, у последњих тисућу година – свеједно да ли мањим (локалним) или светским – руководили су, и руководе, језуити.

Они су управаљали, а и данас једнако управљају, свим царским и краљевским породицама, свим владама и државама, свим радничким, друштвеним и револуционарним покретима.

Они су творци свих тајних друштава, свих идеологија и религија, свих планетарних партија и организација.

Масони – као, уосталом, и темплари, розенкројцери, либерали, мундијалисти и комунисти – нису ништа друго до ли лево или десно крило језуита.

Ми, Срби, због наивности наше и необавештености (а необавештени су, по правилу, и наивни!) губили смо све ратове, чак и онда када смо их наизглед добијали, само зато што нисмо хтели, или смели, да упознамо своје душмане, што смо завлачили главу у песак управо онда када је требало да будемо буднији него икад.

Нисмо схватили, да су комунисти само прерушени језуити, једнако као што су то били фашисти и нацисти; нисмо схватили, да између усташа и комуниста нема никакве разлике, да су и једни и други језуитски крволоци у разнима видовима и издањима.

(Само још необавештени и неосвешћени могу да поверују, да су се Хитлер и нацисти око њега борили за аријевску расу – напротив! – они су у договору са Стаљином и бољшевицима, те италијанским фашистима и хрватским усташама, свуда по Европи и буквално затирали многе аријевске родове.

Стаљину и Хитлеру су од језуитских крволока додељене главне улоге у крвавој светској позоришној представи, у крвавој представи за бесловесну светину и руљу, како би лукаво осмишљеним удруженим злочинима до корена уништавали аријевска племена: по Русији, Белорусији, Украјини, Пољској, Србији, Југославији, па и самој Немачкој.

У Другом светском рату у Русији, Белорусији, Украјини, Пољској и Немачкој убијено је преко четрдесет милиона Сверних Аријеваца, а на просторима негдашње Југославије, у оба светска рата, око три милиона Јужних Аријеваца, Срба Аријеваца.)

Језуити су данас прерушени у демократе, атлантисте, ционисте и глобалисте, а ми, замађијани и слуђени, имамо илузију, да живимо у цивилизованом, прогресивном, напредном и културном свету.

Сутра ће се, опет, прерушити у нешто посве друго, нешто, тобож, ново, но, увек ће то бити једни те исти – лукави, подмукли и потуљени – језуити!

Сада се, само по себи, намеће сушто питање: како се борити против језуита?

Борити се ведским знањем, ведањем, свешћу и освешћивањем, мудрошћу наших ведских и божанских предака.

Борити се тајно и онострано, духом и свешћу, борити се будношћу.

Сваки такав рат – верујте ми! – унапред добијамо, и то још без жртава.

Не смеју никада више да нам се понове погроми из двадесетог века!

У двадесетом веку – ако смо искрени према себи – нисмо добили ниједан рат, само зато што смо, због наивности своје и незнања својега, биолошки и духовно преполовљени.

Јер, по чему смо то ми победници, ако смо изгубили половину својега племена и рода, и, ако смо изгубили свој сушти идентитет, своју културу и традицију?!

Шапни ми шапни
да не чује нико
како да со претворим у злато
како од жапца да направим принца
шапни ми шапни
да будем чаробница.

У ноћ тиху кад утону сви
звијезде ће бити моји чувари
у котао бијели на ватри што ври
ставићу оно што шапнеш ми ти.

Три златна сунца, килограм среће,
од облака осмијех и вилинско цвијеће,
загрљај, два, километар дуге
љепоту срца и са зебре пруге.

Узети љубав, промјешати  снажно
а сад слиједи оно тек важно.

Док петао зору не објави свима
чаробни  напитак на вилинским крилима
послат ће бити белим чаробњацима
у вјечности једној
да пробуде радост у свим срцима.

Твој глас

Твој глас… Твој глас…

Долази као талас
Што из шкољке бисер
Да породи уме

Твој глас… Твој глас…

Као ветар
Што руке ми подиже
Срце шири…
Душу неба да загрлим

Ни дана без освешћивања!

Ако желимо да живимо са сврхом и смислом, да будемо слободни и самосвојни, а не слуге и робови, онда морамо из дана у дан да освешћујемо.

Али и буквално: ни дана без освешћивања!

Наши, србски, политичари – чак, и да су, уистини, наши! – уопште нису дорасли духу овог времена.

Они су велике незналице што се тиче геополитике, а поготову тајне, оностране илити свете геополитике.

Незналице и необразовани.

Кад кажем необразовани, то значи: нису изОБРАЖени, немаму свој ОБРАЗ, односно: нису самосвојне, самосвесне и самобитне ЛИЧНОСТИ.

На њих не смемо да рачунамо!

Како можемо да рачунамо на неког ко је велика незналица, ко је необразован и неосвешћен?!

Значи: свако од нас, пробуђених и освешћених, мора да буде и држава и председник државе!

Саботира сваки онај Србин који каже: мене не занима политика!

Јер, ако се ми на прави начин не бавимо политиком, онда ће политика на најпрљавији начин да се бави нама!

Сваког самосвесног и самородног Србина – наравно и сваку Србкињу – мора и те како да занима политика, мора да открије и упозна како овострану тако и онострану политику и геополитику.

Зашто мора?

Зарад свог опстанка, зарад предака и потомака, зарад живота са сврхом и смислом!

Наши заклети душмани су свуда око нас.

Они су будни без престанка.

Они скоро да и не спавају, већ вазда и навек размишљају само о једноме: како нас да заувек затру!

Од свих наших заклетих душмана, језуити су најподмуклији и најкрволочнији.

Реч језуити у србском преводу значи: исусовци!

Они којима су пуна уста Исуса јесу најподмуклији крволоци, најкрволочније звери у људској љуштури.

Исусовци постоје већ тисућлећима, само што су се пре појаве хришћанства другачије звали.

Многи су – зато што не знају – убеђени, да су исусовци настали тек са појавом хришћанства, да су ватикански изрод и накот, али, моји ми увиди из Оностраног, из Акаше казују, да они постоје још много пре појаве хришћанства, те да су управо они творци и јудаизма и хришћанства и ислама, као и многих идеологија и религија доцније, у потоњим столећима: комунизма, бољшевизма, фашизма, нацизма, мундијализма, глобализма…

Поред Ватикана – то им је само једно од многих змијских гнезда – исусовци су свуда у германском и англосаксонском свету, мада и АнглоСаксонци воде порекло од вештачке расе Германа.

Германе су створили исусовци.

Германи су, без сумње, измишњена раса.

Германи ничег заједничког немају с Аријевцима, са Високом Ведском Расом.

Они су паразитски уљези у аријевском свету.

Исусовци су створили Маркса и Енгелса, Лењина и Троцког, Стаљина и Хитлера, као и све радничке и револуцианарне покрете у деветнаестом и двадесетом столећу.

Исусовци су створили усташе и југокомунисте, као и Амброза званог Тито, јер је сваки усташа и југокомуниста био је њима подређен, односно: по њиховим директивама је све безпоговорно радио.

И сам Аброз је био окорели исусовац, крволочни језуита.

Аустроугарска је змијско гнездо језуита.

Али, Аустроугарска није нестала 1918. године, како то необавештени и неосвешћени мисле.

Није нестала, већ се само притајила.

Само је са видљивог поља прешла на невидљиво поље.

Сада, са невидљивог поља, дејствује веома подмукло, потуљено и жестоко против Србства, против Белог Србства.

Незнање нас убија!

Незнање, нас Србе, кошта милиона жртава.

Незнање је наш најпотуљенији те стога и најопаснији непријатељ.

Све што чинимо у последњих стотину лета, чинимо из незнања.

Незнање нас је и буквално биолошки преполовило у двадесетом веку.

Да су се пробуђени и освешћени Срби само у двадесетом столећу налазили на челу Србства и Србије, данас би нас било више од седамдесет милиона!

(Овде ћу нагло прекинути своје визије, зато што и наши душмани читају моје лирске записе.

Уосталом, све сте већ схватили.)

Устани на десну ногу садањи човече

И отреси прапепео мамура и заборава

И збаци џакове брига са грбаче своје

Које си сам попео на пршљен и рамен

 .

То од тебе никада нико није тражио

И никоме не доноси плода узносног

А ватру твога ока и живота у зем збија

Разгрни сиве облаке сумњи и смутњи

 Шут прљ и неваж на сметлиште смести

И загледај Даљину иза седам планина

И откривам тајну тајни свим световима

Живот је Сушт и Лепота Лепота Лепота

Кад Водом снаге заливаш моћне изборе

И усправан целиваш Велике Одлуке и Акције

Једна је птица пала на пут…
друга је застала у лету свом
ка висини и чекала…
нестаде бат долазећих корака
и рука једна нежно, сасвим нежно
сићушно биће подиже,
душом га својом загрли
и Љубав му даде…

Длан раширен,
неколико замаха крилима,
два весела цвркута
у један се стопише и одлетеше.

Радости сузе у очима
и мирис Среће 
у ваздуху оста…
Срећан вам пут,
малене моје птице!