Људи се рађају у незнању, живе у незнању, и, умиру у незнању.

Незнање их прати на свим како овостраним тако и оностраним путевима: из света у свет, из пространства у пространство, из живота у живот.

Незналице су били на почетку свих почетака, па ће незналице бити и на свршетку свих свршетака.

Никаве религије, никакве идеологије, никаква друштвена и државна уређења и, надасве, никаква учења људе не могу учинити ни паметнијим ни бољим.

Напросто, непоправљиви су; напросто, немогуће их је и за јоту поправити!

Све приче о људском напретку, прогресу, умном и духовном развоју јесу наше омаје и опсене, јер је људски род одувек био – те ће заувек и остати – управо овакакв какав јесте и бива у овоме трену вечности.

Камо лепе среће, да сам до ових познања дошао још у раној младости!

Тада би моје путовање кроз овај животни ток било посве другачије.

Безрезервно верујем Светлости!

(Вера Розалија: Светлосне капи)

Верујем у Светлост,

верујем у Живот,

верујем у Љубав,

и, надасве,

верујем у Човека и Човечицу –

заиста, верујем! –

јер,

нити могу

нити умем другачије.

Човек сам

од Белога Звезданог Рода

и зато верујем

у Битно и Сушто,

а верујући

ја, истовремено,

и љубим

Све што је

Бит и Сушт

Живота.

Веру, коју ословљавам са Име Моје, познајем, верујем, од Праискона. Но, овоземаљско познанство започе давно, након мог једног великог губитка. Из Нигдине се мени појави Вера, нађох је – случајно, да Мелем душе ми буде.

Вера!!! Лако и једноставно беше први пут када смо се виделе, као и свих осталих сусрета. Разговор је текао, као да се столећима знамо. Собичак и једна жена у њему – жена која топло и меко мирише на помоћ и подршку, жена која има мирис мајке и чврстог тла под ногама, она, која Благости даје огромну моћ.

Заволех Веру. Као сопствену честицу бића, као мајку, као нешто, што је подразумевано, од Искона, као себе и сваку своју ћелијицу, као Једноту – заволех је без промишљања, из срца, истог тренутка када ме је прихватила и загрлила.

И нису ово нека велика, надувана, сјајна и раскошна пријатељства, не – то је тихо, ненаметљиво и невидљиво дружење, дишемо свака у свом ритму, виђамо се ту и тамо, просто нас Невидљиво споји, баш тада када је потребно да се видимо, да разменимо и чујемо једна другој мисли и, опет, да одемо свака својим путем.

Можда то и није пријатељство, већ сродство, не крвно нег’ неко исконо.

О свему што је занима, и што друге занима, Вера зна!!! – зна некако из свести, па још познаје танкоћуте, леконосне биљке и мелеме, зна тајну многих хемијских елемената и шта они тек, у биљкама и људима расцветавају, у чему су податни и шта понаособ може да помогне невољницима. Спознала је Тајну, види Језгро, открила је Мудрост, брижљиво обрађује спознато, чува и вешто га користи за справљање Капи. Приказују се исходи, сведочи се и радујемо се зарад крајњих разрешења.

Светлосне капи, како волимо да их зовемо, јесу, и бивају помоћ сваком ко трага, помажу онима, који су ступили у поље мукотрпног истаживања оздрављења својих ближњих, или свога тела и душе, који су кроз болест стали на пут трагања и самоспознаје, јер док те камичак у ципели не жуља, нећеш ни бити свестан благодати претходног тренутка, оног несвесног али благословеног, док камичка и није било.

Све су, скоро, већ биле на окупу, када банусмо.

Ту су, наравно, Зорка – крепка женица, бака и прабака дивном потомству; Марица – другарица – од милоште звана, просветни радник у пензији, која и надаље свим Бићем и Срцем учи и жели да буде подучавана; Војка, моја давнашња другарица, скромна, пробуђена, самосвесна и коректна, раскошног дара и величанствена у стварању и произвођењу дивних бајковитих дела, према којој гајим дубоко поштовање; Јована, витка, прелепа, одсечна, мудра – војник и заштитник правичности …

Ствар је вере, а ствар је и Вериних Светлосних капи, ствар супротстављања  Здравља и болести – па ко победи, Светло ил’ Тама. Безрезервно верујем Светлости, верујем у моћ биљака, верујем Вери када каже: биљкама је кроз свест додато знање Извора, уносе га као Светлост у сваку ћелију, преносе потребна знања и раде по начелу праоснова, значи саопштавају са атомима водоника. И то тачно буде у боцу.

Помало несигурна у исход, јер први пут препоручујем Светлосне капи, улазим са Неном у мени познат пријатан простор – камен несигурности се топи у року од првих пар секунди, видевши како оне ћаскају, расправљају, постављају питања, добијају се и Одговори, разјашњења, узроци, последице … одвија се као на филму, брзо и повезано. Не могу да верујем, како се наочиглед свих, у маху људи препознају.

Нена љубопитљива, спремна и отворена, стреми ка знањима, тајновиту природу и њене законе обожава, поштује је, жели још више да сазна, верује у разрешење сваке загонетке … и благодарна је. Да, благодарна за све и  благодарна свима. Нена, видим, верује, узима потребне и препоручене Светлосне капи.

Следе устаљене обавезе, пролазе дани – Заборав, пролази први, други месец …

Позив од Нене.

Усхићено препричава своју стварност из докторкине ординације: Верка!!! оно се са чудесним Светлосним капима обистинило, на снимку се види умањење, оно се смањило више од упола, рекла сам својој докторки за капи –  погледала ме је чудно, али рекла ми је: добро, наставите ту Вашу терапију – чујем Ненин раздрагани смех – па лекари, знаш и сама, не верују у алтернативну медицину, поготову не у малене биљчице …

Већ видим слику, како сопственом руком показује, врти три дебељушкаста прста, палац, кажипрст и средњи прст, спојена у круг, као када жели да се прекрсти – подижући их до висине очију, гледајући у сопствене прсте и тепа замишљеним, чудесним биљчицама, све говорећи: биљчице, биљчице … малене, моћне, кад бих и ја знала која коју моћ носи!!!

Изнедрено је још једно, од мноштава, сведочење о тихом, невидном раду Светлости, о великој Моћи, које нисмо ни свесни, Моћи које носе биљке, а све зарад помоћи Људима и њима на дар. Чаробнице су оне које су успеле да проникну у Тајну света Биљака, света Животиња и света Минерала.

Дубоко у себи, клањам се овако надареним Женама, јер се понашају према сваком бићу као Мајке. Душе ових Жена су старије, родитељске … да, баш тако родитељске и заштитничке, самилосне и спремне да помогну. Те су жене вишељубне и саосећајне. Нека и ово буде малени драгуљ обележја, великог поштовања и Благодарја свакој која помаже.

И, нека су нам све благословене, дуговечне и здраве.

Постоје Срби Аријевци и они други Срби који су мешавина свега и свачега, творевина укрштања разних племена, народа, родова и раса.

Срби Аријевци и они други Срби јесу две расе, два света, два звездана јата.

Између себе се разликују као Небо и Земља.

Србе Аријевце зовем Белим Србима.

У односу на ове друге Србе – који су свакојаки и никакви, свачији и ничији – Срби Аријевци су, уистини, надмоћни, али, надмоћни на свим пољима, на свим разинама, на свим ступњевима постојања и стварања, не само на не-аријевске народе и расе, већ и у односу на све аријевске народе и родове.

Иако су Срби Аријевци мањина наспрам оних других Срба, они су, ипак, Духовна Вертикала, Духовни Стожер Свеколиког Србства, одувек и заувек.

Без Срба Аријеваца одавно не би ни постојало Србство.

И заиста, било какво Србство не би могло ни да опстане ни да настане без Срба Аријеваца, без Белих Срба.

Они су носиоци Мита и Предања, они су носиоци Ведско-Косовског Завета, Духа и Свести Србства.

Снага и надмоћ Белога Србства јесте у стваралачким сновима и визијама, у самосвесности, самосвојности и самобитности, у Тајним илити Видовитим Знањима Белих Божанстава.

Сваки мој сусрет са Белим Србином или Белом Србкињом чини ме још снажнијим, још моћнијим, још самосвеснијим и још самобитнијим.

Верујем у њих једнако као и у Бела Божанства своја.

На њих се угледам и у њима се огледам.

Моју душу оплемењују сусрети са душама које су сродне мојој души, са душама које се препознају и узајамно радују једна другој, са душама светлим и топлим, милим и благим, сневајућим и певајућим.

Данашњи дан ми оплеменише, те красотом и дивотом испунише, три лучезарне душе, три душе сродне и миле мојој души, три душе из мојега звезданог јата:

душа Вере Розалије,

душа Драгана Пеловића

и душа Звездане кћери Драганове.

Свака ми је од тих трију душа мила и драга, и свака ми је од тих трију душа – иако тако блиске и сродне једна другој – самосвојна и самородна, самосвесна и самобитна на неки чудесан и тајинствен начин, на начин који ће људима од овога света навек остати несхватљив, недокучив и непојаман.

Без душа какве су Верина, Драганова и Звезданина душа, гле! и моја би душа, зацело, венула и сахнула, туговала и патила, боловала и копнила у овоме свету.

Душа се у души огледа и препознаје; душа душу исцељује и васкрсава, спашава од пропасти и изнова из пепела рађа.

Негде дубоко у сушти своје душе слутим, осећам и знам, да све миле и сродне, блиске и благородне душе бивају,

уистини,

Једна Велика Душа

Божанске Љубави.

(На левој обали Истера, у вечерњи час, лета 7527, месеца студеног, дана другог.)