Сваки пробуђен и освешћен човек живи истовремено и упоредо два живота: један живот одвија се у спољном, а други, много богатији, дубљи и слојевитији, у унутарњем свету.

Уствари, то су само два упоредна животна тока, две упоредне животне равни и димензије, једног те истог живота, тако да то ни у ком случају нису два живота, већ један те исти живот у различитим видовима, димензијама и пространствима.

О унутарњем животу једног пробуђеног и освешћеног човека људи из његовог окружења, његови сусељани или суграђани, комшије или суседи, и буквално ништа не знају.

Они могу само да наслућују, да нагађају и претпостављавају, али истинских увида у његов унутарњи живот никада не могу имати.

Унутарњи живот је велика тајна, велика мистерија и велика загонетка сваког пробуђеног човека.

Ја сам то схватио још у младости, док сам читао биографије, животописе и животна дела знаменитих песника, књижевника, уметника, научника и иних посвећеника.

Видео сам да је у свим тим вишетомним студијама, биографијама, књижевним и научним радовима о Гетеу, Толстоју, Достојевском, Пушкину, Црњанском, Његошу и Тесли све погрешно и виђено, и схваћено, и тумачено, те да они који су писали те „дебеле“ књиге о њима благе везе ни о чему немају, а поготову не о њиховим унутарњим животима, поетикама и оностраним увидима.

Ово што се односи на појединца, на личност, на сваког човека понаособ, односи се и на народ, на род, на племе и на заједницу.

Када ја говорим или пишем о Србству (о Беломе Србству), ја тада не гледам у Србство у спољноме свету – које је овакво или онакво, свакојако и никакво – већ сазерцавам кроз призму језгра своје душе, кроз призму суштог суштаства, а преко Акаше, Онострано Србство, Србство Вертикале, Србство Небеске Србије.

Онда се они који површно читају моје лирске записе, који погрешно и узгред тумаче моју лирику – а морају, будући да све то читају и тумаче из спољнога света, који је доста тескобан, скучен и ограничен – хватају и буквално за сваку моју реч, желећи, притом, да ми противурече или да ме оспоровају, сматрајући да сам ја – што се Србства тиче – све то погрешно и видео и схватио и тумачио.

Оно што они виде у спољноме свету, видим и ја – а давно сам то и још пре њиховог рођења видео – но, ја то занемарујем и превиђам, јер сам усредсређен само на Онострано Србство, на Србство Вертикале, на Србство Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Његоша, Дучића, Андрића, Калајића и многих иних знаменитих и посвећених Срба – Белих Срба.

Ја вазда и навек говорим о Србству које има своју Мисију, своје Посланство, и, надасве, које је, по Задатку Одозго, на овај свет послато од Белих Божанстава и Светлих Суштастава.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца жетвара, дана двадесет и осмог.)

Драгане, Зоране
Усудио бих се за мали коментар…..

Истина је некако увек на средини и јако је то тешко извагати….
Слажем се да су спољне слике Рабле у Барселони и Кнез Михајлове у Београду сличне … слични људи корачају тим улицама са скоро истим проблемима и мислима… слична гардероба… слично понашање… сличне “девијације“…

Али то су само спољне и видљиве слике…..

Истина се не доноси само по збиру ових запажања….

Има нешто на чему Драган јако инсистира а то је унутарње биће …оно што се не види и у већини случаја не осећа… Зоране био сам више пута у Барселони а иначе сам твој Земунац…. протоком времена у тој новој средини сам ћеш се уверити да “тамо“ нема никаквих сокова из којих можеш хранити душу ….

Сви освајачки империјални народи Пах Романе, Пах Британике и Пах Америке а ту спадају и земље као што су Шпанија и Португалија … давно су се латили мача да освајају и краду друге народе и то без имало гриже савести… чак су се усудиле да нова правила игре наметну и оправдају кроз религију и црквене каноне … то не може да прође без дубинских девијација у друштву и самиим људима… ти народи сувише олако прелазе преко тих круцијалних истина… оправдања да ми доносимо културу и цивилизацију су јако опасне по душу…
Што би народ рекао … продали су душу ђаволу…

Подсетио бих те и за период Инквизиције, ломаче и лова на вештице… све то је уткано у те народе… то је све у њиховом коду и днк запису ….

Истина је то се не види на улици, послу, јер су сви окупирани својим свакодневним баналним материјалним проблемима… све то на прву лопту ствара такву површну слику…

Тешко ћеш у тој новој средини наћи саговорника и разумевање за појмове правда, љубав, смисао,истина, Творац … тамо то не станује…

Приче о фудбалу, Реалу, Барси и осталим фиестама може …..

Што се тиче наше мајке Србије … вероватно си упознат да наша нога није нигде крочила освајајући неког, а камоли силом наметати своју “истину и поглед на свет“…

Ми смо колко толко остали чисти пред Творцем … ми имамо највећи проблем међу нама самим, јер никако да кренемо крупним корацима ка Творцу…

Једино обожени можемо пронаћи спас и смисао у овом свету….

Драган можда некад то грубо каже… његова велика љубав према Србском роду из најбољих намера некад створи такву слику…
Свако Добро!

(Милан Живковић)

 

Слава Творцу… ❤ И на Небу, и на Земљи, и на вебу  Родилооо је и стасалооо… Сазревало и сазрелооо  Има и преливааа и за цара и сељака, и за врапца… за џивџана… За мрава и цврчка… За Цврлета, певача свирача… што гудалом сад у танку свира жицу… љубим га у тамбурицууу…  Заиграј, запевааајјј Песму… Ону песму што ти испод поребрице болна лежи, као момче у вајату… онај болан и преболан што не може да се јави злату… У градини… по којој је месечина пала мека.. … Капљу здравља са усана донела му драга… Нектар од нектарааа… Ехееејјјј!!! На босиљак миришу јој груди… док са срца уздисај се будииии Та, напиј се, чојкооо, капље здравља са њених усанааа… Оздравићеш до белогааа данаааа… Слава Творцу, Творцу Слава Славаааа ❤

Dragi Dragane,

Smatram Vas za jednog od najpoštenijih i najdobronamernijih osoba na planeti… Kažem ovo da ne biste slučajno pomislili da želim da Vas ne daj Bože uvredim ili skrenem sa vašeg predivnog i jedinstvenog Puta. Sve što radite je divno i ostavlja odlične tragove na planeti i Potki informacija… pomaže nam, ali ima jedna stvar u kojoj se ne mogu složiti sa Vama, a da to prećutim čoveku kao što ste Vi, ne bi bilo fer i iskreno od strane mog Srbskog bića.

Živim sam u Barseloni evo već 7 meseci, i čekam da sredim papire da mi dođu deca (2 i 7) i žena.

Ovaj narod Španski je jedan diván narod. Pravi Španci. Prihvatili me, pomažu, smeju se i šale… Ima raznih došljaka i rasa ovde, koje ne znam ni šta su… Ima namrštenih i nezadovoljnih ljudi, kojima su misli izmanipulisane ovim modernim sredstvima – ima takvih i kod nas… i više nego ovde…

Tako da bih voleo da prihvatite, da nam drugi narodi nisu neprijatelji i nisu zavidni, već su i oni izmanipulisani od strane pravog neprijatelja – ovde znate o kakvoj sili i organizaciji pričam.

Da nismo više ništa specijalno i posebno, istina je nažalost, i to moramo prihvatiti… vekovima smo razarani. U dubini srca smo i dalje posebni…  ali na ulici i u stvarnom životu smo postali zaprljane svinje – i ovo znate od koga nam je smesteno…

Tako da mi se ne sviđa kad spominjete druge narode kao neprijatelje Srbstva, jer mislim da to nije istina. A na Vama je da prelomite To u sebi i prihvatite. Mislim da nikad nije kasno uhvatiti se istine.

Ja Vam se izvinjavam na ovom emailu… nije zlonameran ni u jednom svom elektronu  poruke koju nosi..

Šaljem Vam ljubav i podršku u daljem radu i iskreno Vam se zahvaljujem na svemu!!!

Zoran Škorić – Zemun

Здраво живо, драги Зоране!

(Духовне нијансе)

Као да стојимо на једном великом пропланку

глумци на „позоврници живота“

вјечношћу сазнања ништавности и моћи

убрзани као и вријеме, ослоњени на лаж и превару

муче нас завист, љубомора, и мржња

окрени се лагано и погледај иза брда шта се тамо ваља

у брисању нарцисоидности и гордости

очисти своје срце, са њим корак и борбу водиш

безазленошћу пронађи свој циљ живота

када препознаш извориште његово

радост твоја у срцу тек онда мора да се роди

са „радошћу обнови радост коју носаш од рођења

у њедрима својим

Зашто ми глумимо? (позорница злих мисли и једна трун људског знања

Црвено море, сапира људске улоге живота

сви похитали са позорнице мир души да изнађу

тек када њихова срца смиреношћу

очишћена наново се ка „плаветном небу окрену

Родише се“ са очишћеним мислима

радост свјетлосна послата од Створитеља

изворишта живота. –

НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Сетих се једног филма из младости; не знам како се зове, будући да сам од детета гледао многе филмове, али сам назив није ни битан, већ је битно ово што ћу препричати.

У том филму, који је заиста мајсторски урађен, има једна дивна и мудра сцена.

Радња се дешава негде у Канади, у шеснаестом или седамнаестом веку, и говори о двојици младих француских мисионара језуита, чији је задатак да покрштавају племена Белих Индијанаца.

Језуити су млади и лепи, али без жена, како је и иначе правило у свих јудео-кршћана, католика и језуита.

Видевши их тако младе и згодне, а без животних сапутница, Бели Индијанци одлуче да их ожене својим двема, уистини, прелепим девојкама.

Они то одбијају, уз образложење, да су се већ заветовали Господу Христу и Пресветој Богородици, те да не смеју ни да посмиле на жене, јер тако заповеда њихова религија.

На ове њихове речи, које заиста бесловесно и нама звуче, цело племе Белих Индијанаца нађе се у чуду и неверици, јер их уопште нису разумели.

Тада један од поглавица Белих Индијанаца иступи испред целог племена, и рече им:

Није нам јасно, како Човек може да буде потпун и цео, како може да проповеда Божју Реч, и, како уопште може да живи у овоме свету са сврхом и смислом,  ако нема своју Човечицу, ако нема своју животну сапутницу, своју породицу, своју децу!? Ако то ваш Бог налаже, онда ми не можемо да верујемо у вашу религију, нити имамо поверања у вашега Бога, јер Човек без Човечице није нико и ништа! Потпун си и цео само онда када имаш и ону другу половину свог бића.

У младости сам сретао многе припаднике разних секти и које-каквих лажних духовних покрета; неки су ми од њих чак бивали и пријатељи; мада су – да се разумемо – и све ине – пустињске или непустињске – религије секте као и ове савремене, било да долазе са Истока или са Запада.

Многи припадници тих секти говорили су ми, чак су то свуда и истицали, да се неће  женити и удавати, да ће се уздржавати сваког полног општења, брака и рађања деце,  будући да су се већ посветили Кристу, Брами, Кришни или не знам каквом Апсолутном Духу, а то по њиховом схватању и убеђењу не иде једно с другим.

И, да скратим причу.

Нису се женили и удавали онда, у младости, али се зато сада, са педесет или шездесет година, жене и удају!

Кад се повремено сретнем с неким од њих, са смехом и снисходљиво се вајкају:

Погрешили смо, брате! Били смо заведени и посве слуђени у младости. Ти си то учинио у право време, у раној младости, а ми тек сада, у старости! Заиста није човек потпун без животног друга, а и сам његов живот губи сваки смисао!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца жетвара, дана двадесет и шестог.)

 

 

У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

Драган Симовић: Господе, мој Господе!

Опремио: Стари Словен