Сваки пробуђен и освешћен човек живи истовремено и упоредо два живота: један живот одвија се у спољном, а други, много богатији, дубљи и слојевитији, у унутарњем свету.

Уствари, то су само два упоредна животна тока, две упоредне животне равни и димензије, једног те истог живота, тако да то ни у ком случају нису два живота, већ један те исти живот у различитим видовима, димензијама и пространствима.

О унутарњем животу једног пробуђеног и освешћеног човека људи из његовог окружења, његови сусељани или суграђани, комшије или суседи, и буквално ништа не знају.

Они могу само да наслућују, да нагађају и претпостављавају, али истинских увида у његов унутарњи живот никада не могу имати.

Унутарњи живот је велика тајна, велика мистерија и велика загонетка сваког пробуђеног човека.

Ја сам то схватио још у младости, док сам читао биографије, животописе и животна дела знаменитих песника, књижевника, уметника, научника и иних посвећеника.

Видео сам да је у свим тим вишетомним студијама, биографијама, књижевним и научним радовима о Гетеу, Толстоју, Достојевском, Пушкину, Црњанском, Његошу и Тесли све погрешно и виђено, и схваћено, и тумачено, те да они који су писали те „дебеле“ књиге о њима благе везе ни о чему немају, а поготову не о њиховим унутарњим животима, поетикама и оностраним увидима.

Ово што се односи на појединца, на личност, на сваког човека понаособ, односи се и на народ, на род, на племе и на заједницу.

Када ја говорим или пишем о Србству (о Беломе Србству), ја тада не гледам у Србство у спољноме свету – које је овакво или онакво, свакојако и никакво – већ сазерцавам кроз призму језгра своје душе, кроз призму суштог суштаства, а преко Акаше, Онострано Србство, Србство Вертикале, Србство Небеске Србије.

Онда се они који површно читају моје лирске записе, који погрешно и узгред тумаче моју лирику – а морају, будући да све то читају и тумаче из спољнога света, који је доста тескобан, скучен и ограничен – хватају и буквално за сваку моју реч, желећи, притом, да ми противурече или да ме оспоровају, сматрајући да сам ја – што се Србства тиче – све то погрешно и видео и схватио и тумачио.

Оно што они виде у спољноме свету, видим и ја – а давно сам то и још пре њиховог рођења видео – но, ја то занемарујем и превиђам, јер сам усредсређен само на Онострано Србство, на Србство Вертикале, на Србство Тесле, Пупина, Миланковића, Црњанског, Његоша, Дучића, Андрића, Калајића и многих иних знаменитих и посвећених Срба – Белих Срба.

Ја вазда и навек говорим о Србству које има своју Мисију, своје Посланство, и, надасве, које је, по Задатку Одозго, на овај свет послато од Белих Божанстава и Светлих Суштастава.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца жетвара, дана двадесет и осмог.)