Category: All

Саша Мићковић – ХИМНА ЖЕНИ (2)


 

Танана се светлост из душе расипа,
Којом обасјаваш моју полутаму.
Натопила кожу мирисима липа –
Ноћу се огледаш у звезданом пламу!

.

За тебе се музо надахнуто свира,
Уплићу се ноте, мелодије ведре.
Под прстима вештим огласи се лира
И најлепши звуци титрајем изнедре!

.

Мазна и питома, храбра чим затреба,
Чуваш своју лозу као нежну биљку.
Моје си парченце насушнога хлеба,

.

Носим те ко ватру на крвном ожиљку.
Симбол доброчинства, даровна владарка,
Венерина кћери искричаво-жарка!

Счовенка Марић – ПЕСМА О ПЕСНИКУ


Песник је хтео да испева песму

која мирише и зелени се као трава,

песму са тугом кише,

песму високу као планина и бор.

Хтео је песму која ћути као ноћ,

песму дубоку као небо,

песму саму и дивљу као извор,

као шума, као птица.

Песму неку звонку и далеку

као детињство и мати.

Хтео је, лудо је хтео

да испева макар само једном

песму који нико није умео.

Песму беспутну и болну

сличну самом себи,

песму страсну као љубав,

лепотом зачарану као девојка,

песму неку широку као песма.

Хтео је, а песма му измакла.

А кад је умро,

из тела његовог, кроз хумку,

зазелене и замириса трава.

И тако и он постаде зелен,

постаде трава, и мирис, и песма.

И тако песник испева песму.

-збирка песама – Пејсажи у огледалима-

Радмила Бојић: Потрага за својима у овоме свету је одувек присутна у мени…


КРАТАК ЛИРСКИ ЗАПИС

Драгане, мили брате!

И ја осећам од малих ногу да нисам од овога света…
Сав напор ми је био да се у тај свет уклопим…
Потрага за својима у овом свету је одувек присутна у мени..
Осећам је као потребу за Породицом…
.. е, па ко нас то пита..наше је да живимо пуним плућима у њему…
Узми или остави… нема друге… неће бити поправна шанса ако одемо незадовољни и болни са овога света…
Верујем и осећам да ово има своју сврху… да нисмо овде грешком..или залутали…♥
Ма како болно нам било… 
То што свет није по нашој вољи…
па ко нас то пита… то треба преболети… то је наша бољка смртоносна…
 ако јој се не отмемо…ако не продишемо  у овом свету таквом какав јесте..а бићемо само људи незадовољни творевином Творчевом..а то ће нас одвојити од Творца на дуг временски период. 

Драган Симовић: Пут Будности – Знања Белих Богова


Сва бића осећају, сва бића пате, и сва бића страхују од смрти.

Не мучи, не наноси боли, и не убиј ниједно биће, јер у сваком бићу бива присутно и твоје биће.

То су Ведска Учења примљена од Белих Богова.

Будизам није религија; будизам је Знање Богова.

Будизам је Будност (то је ведсрбска реч!); будизам је Унутарњи Пут, Пут Знања.

Сидарта Готама Буда није стварао религију, већ је само оживео Древна Ведска Знања.

Назвати будизам религијом, то је бесмислица!

У младости сам читао многе књиге о будизму, најчешће у тумачењима и коментарима западних и иних неведских знанстевника, философа и академика.

Одмах да вам кажем: све су то површна схватања и тумачења западног човека, прилагођена духу и свести западних читалаца.

Не кажем да су погрешна, већ површна, а свака површност води у приземност.

Сидарта Готама Буда није Дравид, није неаријевац, но Аријевац, Ведски Човек.

Будизам происходи из Перунових Веда.

Ко не разуме Веде, не може ни будизам схватити.

Говорим о изворном будузму, о изворном Будином Учењу, а не о прерадама и компилацијама западних и иних неаријевских теоретичара и тумача.

Тесла је осећао и схватао будизам срцем, зато што је Аријевац, Ведски Човек, потомак Белих Богова.

На почетку свих својих Беседа, Буда би наглашавао: незнање је највећи грех!

Болест, старост и смрт јесу последица незнања.

Незнање је наш највећи непријатељ!

Битна и сушта разлика између будизма и јудео-кршћанства јесте у овоме: будизам ставља нагласак на Знање, а јудео-кршћанство на незнање: блажени су нишчи духом, што у преводу значи: блажени су они који ништа не знају!

Нема греха који не происходи из незнања!

Буда не говори о знању овога света, већ о Знању Белих Богова.

Он је Ведски Човек и Знања Белих Богова примио је изравно од Белих Ура са Тибета и Хималаја.

Драган Симовић: Овај Тренутак Вечности


По Закону Стварања не би требало да будемо ни болесни, ни смртни, ни несрећни, ни бедни, ни немоћни, ни бесловесни, једнако као што не би требало ни да боравимо на Земљи, тамној и суморној, која подсећа на Тамни вилајет.

Не би требало!

Све је то стога што се налазимо на погрешном месту Васељене, у Зони сумрака, иза закривљених космичких огледала.

На овом месту Васионе, у Зони сумрака, у Црној рупи, ми примамо једва пет посто од свеукупних импулса Стварања и Живота, и зато нам је све тешко, мучно, болно, смртно па, на тренутке, чак и бесмислено!

Овог пролећа, овде, у Банату, али и у целој Србији, данима падају кише; спустила се магла и тмуша; сунчеви зраци једва се пробијају кроз тмасте облаке, а влага и мемла бије из камена и дрвета, бије одасвуда, бије и одоздо и одозго, тако да дишемо попут риба на копну.

Ништа од тога није природно, већ је све неприродно и сурово, и све вођено те усмеравано из Црних рупа, из центара тамних космичких паразита и рептила.

Све теже се успоставља онострана и духовна веза са Белим Боговима и Светлим Суштаствима; сва бића – а не само људи – болују и пате, а болује и пати свеколика Васељена са свим планетама, звездама и сунцима.

Легенде планине Голије (3)


Порекло назива извора реке Студенице – Одвраћеница

Одвраћеница има занимљиву причу о пореклу свога назива. У нека старија времена мештани Новог Пазара и Девића нису могли да се договоре на коју страну треба да се усмери да тече река Студеница која извире овде. У току својих препирки они су стално мењали ток ове реке. Када су се уморили од препирања, на ум им паде идеја да у цик зоре пусте певца поред извора, па куд се он запути, на ту страну да оставе ток воде. Али мештани Девића су били мудтији и вођени жељом за добитком, те се у касне сате по месечини запутише ка извору и побацаше кукуруз од извора ка њиховом крају. Певац са првим јутарњим суцем пође кљуцајући кукуруз ка Девићима. Отуда је и Студеница одвраћена ка Девићима, а овај потез са ког извире Студеница добио је име Одвраћеница.

 

река Студеница

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-

Владан Пантелић – Песма о Вечности


Март 2018…

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

.

Није нас оковао снег, овог дана и месеца 2018. године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

.

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

 

 

Воденице


c5bb87607be9d61f87c806ea1b2fc754-527x330.jpg

„Подигнуте на бујнијим потоцима, речицама и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта и вијалишта натприродних бића, воденице јесу у архаичној народној свести тајновита здања саздана на размеђи ‘овога’ и ‘онога’ света.
Вода, водени ток, вазда су у свести људској представљали особену границу између овостраног и оностраног.
Веровао је народ србски како у глуво или глухо доба у воденице ступају и она несрећна бића која тумарају на размеђи два света.
Та бића која народ назива вампирима у глуво доба посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.“
Ненад Љубинковић, „Наши далеки преци“

 

Лабуд Н. Лончар – Кад вече роди пјесму


Кад вече роди пјесму

А јутро убије птицу

Узалуд сунце милује камен

Јер плави цвијет суморно

Испуњава празне очи.

Пјесма без птице

У грудима не може

Пронаћи гнијездо,

Ни камен без росе

Не мами сунце –

Ни цвијет не краси

Умрле очи…

 .

Само – Белосрба је данас мало


-коментар на лирске записе Драгана Симовића „О србском коду и србском светлосном запису“-

 

Да ли је тај изглед само рефлексија узвишеног стања духа код појединаца?

Колико на изглед, корак, поглед делује крв предата изравно од породице и предака, а колико је оно дело нечег другог, духовног?

 

Занимљива тема, о којој свакако треба више промишљати и рећи.

Нажалост, Белосрба (духовно слободних и узвишених Срба) је данас мало.