Category: All

Драган Симовић: СрБи говоре срБски и жене се СрБкињама!


11348970_431257767054881_1276545950_n

Срби говоре срБски.

Не могу Срби да говоре срПски, зато што тај језик не постоји.

Постоји само срБски!

Када је корен именице у питању, тада нема једначења сугласника по звучности.

Зато што би се једначењем корена именице по звучности изгубила суштина, суштаство и смисао самог корена именице.

Тада би СрБ постао СрП.

А СрБ је увек СрБ!

Србима је наметнут туђински језик – а то је срПски.

Преко језика воде се сви ратови против једног народа.

Поништењем језика – затире се и народ.

Тамо где нема језика, нема ни народа.

Језик је битан!

Религија, вера, предање и култура једнога народа јесу важни, али битни постају тек са језиком тог народа.

Без језика, и религија и вера и предање и култура једног народа губе сваки виши и божански смисао.

Расрбљавање Срба почело је из језика и све време је вршено и спровођено преко језика.

Ако су се Срби одрекли срБског, а прихватили од туђина им наметнут срПски, онда ће они надаље пристати и на свако друго одрицање и порицање Бића СрБства.

Из именице Срб изведена је именица Србин.

Ако је у мушком роду од именице Срб – Србин, онда ће и у женском роду од именице Срб бити – Србкиња.

Не може у једном случају бити СрБин, а другом СрПкиња, кад су обоје – и мушко и женско – припадници једног те истог народа.

Ако се СрБин жени СрПкињом, онда он узима за жену припадницу из неког туђинског племена!

Вековима се, и тусућима година у Древности, сваки расни СрБин женио превасходно (и искључиво!) – расном СрБкињом, и ниједном расном СрБину није ни на ум падало да се жени туђинком – СрПкињом, из племена СрПа или СрПова.

Дакле, Србе и Србине, говори и пиши срБски и, жени се СрБкињом!

Драган Симовић: Вилењакова Посланица врлим и драгим пријатељима


Често ми, и све чешће у последње време, стижу писма читалаца и пратилаца Србског журнала који би желели да се сретну, да се виде са мном, јер су, како кажу, пронашли Истину, Сврху и Смисао, а и Саме Себе, у мојим песмама и лирским записима, у мојим сновима и визијама.

И, сви ме једно питају: када бисмо, и где, могли да се видимо?

На ово тако просто и једноставно питање – да простије и једноставније не може бити! – није ми лако дати ваљан одговор.

Није ми лако из више разлога!

Већ сам у позним годинама и крхког, слабашног здравља.

О томе нерадо причам, јер и није за причу.

Да бих одржавао усправно и достојно себе у овоме свету, да бих следио Ритам живота и живљења са Сврхом и Смислом, ја морам свакога дана, свакога трена да се владам по Правилима која нису од овога, већ од Вишњих оностраних и духовних светова.

То је први и најпресуднији разлог.

Други разлог, који је не мање битан, јесте мој положај, моје стање у овом материјалном, материјалистичком и потрошачком свету.

Моја супруга, моја животна сапутница и ја примамо веома скромне пензије.

Да бисмо свакога дана нас двоје имали довољно (пошто поплаћамо разне рачуне), морамо да водимо строгог рачуна о сваком потрошеном динару.

Да будем искрен, ту се ја не сналазим уопште, јер не умем, будући да нисам рођен за то (и да је по мени, све би било наопако!), али моја супруга уме, па тако и мене чува.

Лети боравимо на селу, далеко од града, далеко од превоза.

Моја једина веза са спољним светом јесте (мобилни) интернет који такође морам разумно да користим.

Само по један час на дан!

И за тај један час дневно плаћам око тисућу динара недељно.

Да ми не припомажу ретки пријатељи, не бих ни толико могао, из простог разлога: што немам!

Свим драгим и врлим пријатељима одговарам: и ја с вама желим да се сретнем, као и ви са мном, а када ће се то догодити – не знам!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана деветнаестог.)

Драган Симовић: У потрази за Смислом


Иако је бесмисао свуда око мене – у Природи, у Води, у Ваздуху, у Простору и у Времену – понашам се као да је све са Смислом, са неким Вишим Смислом, са Смислом и Сврхом.

Смисао призивам сваког јутра, сваког дана, сваког часа и сваког трена.

Ако га не призовем, ако га не пронађем и не откријем у свему што видим и чујем, у свему што слутим и осећам, у свему што чиним и не чиним, одмах посрнем, паднем и потонем у таму, безнађе, бесмисао и ништавило.

У овоме свету и у овоме Времену најтеже је пронаћи и призвати Смисао.

Све чешће ми се чини – а то је из дубоког унутарњег бића – да је бесмислено и ово што пишем, јер ви већ све осећате, видите и знате и без мене, и без мојих лирских записа, будући да и сами пролазите кроз Тамни вилајет, да и вас тишти, боли и мучи заједничка мука, заједнички боли и заједничка патња од овога света привида, варки, омаја и опсена.

Ово је Време кад болује и пати Васцела Васељена, Васцела Природа; кад болују и пате планете, звезде и сунца; кад болује Васцела Сушт и Васцела Творевина.

Сви смо болесни и сви патимо, и сви се на исти начин боримо против бесмисла, безверја, безнађа и ништавила.

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана деветнаестог.)

Саша Мићковић – ХИМНА ЖЕНИ (1)


Пред тобом се диве погледи скривени
И чежње оживе узаврелим треском.
Очињи ти капци сетом преливени –
Зеницама тиња тајновитост блеском!

.

Ти си непојамна, душа бездан слама,
Алфа и Омега света и бољитка.
Окружена свитом, а тек тужно-сама,
Са лица ти цури сузна роса житка!

.

Изнутра си крхка и срж ти је мека,
А споља гранитна, поносна и чврста.
У мах си ми блиска – изнова далека,

.

Еденска и сушта родоносна врста.
Анђеоски драга, мудрољубљу склона,
Од лепоте небне трепне васиона!

Легенде – планина Триглав


Тесно везана за три врха Триглава, је легенда о Златорогу, коју је у 19. Веку, први записао и свету открио, словеначки природњак Карел Дежњак.

Стара прича каже да је Златорог био у ствари козорог, који је имао своје царство на највишим врховима Триглава. Ту се налазило и благо које је могуће било открити само уз помоћ златних рогова козорога.

Баш у то време, један млади ловац из Тренте, се заљубио у једну младу и лепу девојку и удварао јој се поклањајући јој најлепше триглавско цвеће,.

Она се заљубила у њега, али све се променило, када се у њиховом граду појавио богати венецијански трговац, који се загледао у девојку и почео да је обасипа златним накитом и разним вредним поклонима.

Она се занела сјајним даровима и подсмехнула младићевом сиромаштву. Очајан, млади ловац је са другом, Зеленим ловцем, одлучио да пронађе Златорога, устрели га, и уз помоћ његових рогова, пронађе благо, надајући се, да ће тако бар, моћи да излечи сломљено срце.

Брзо су козорога пронашли једног  раног јутра и запуцали. Рањени козорог је споро бежао, а они су га пратили.

Одједном је пао и остао да лежи на стрмој литици да би на њој сачекао смрт.

Када му је млади ловац пришао, иза најопасније стене је угледао најшареније алпско цвеће и лековито биље. 

Најлепше од свега, биле су триглавске руже, које је Златорог остављао за собом, јер су расле из сваке капљице његове крви.

Док га је Зелени ловац пожуривао да убије козорога и узме му златне рогове, младић је као опчињен гледао у цвеће.

То га је коштало живота.

Златорог је појео једну ружу насталу од његове крви и то му је вратило животну снагу. Потрчао је према младићу, ударио га роговима, и гурнуо у дубоку провалију.

Тако је река Соча однела младићево тело,у долину Тренте, у место у коме се младић родио.

Као спомен на ову легенду, данас се налази статуа Златорога на обали, поред Бохињског језера.

 

Извор Tragač za čarobnim svetovima prirode: Planina Triglav – tamo gde se …

jelenadilber.blogspot.com/2017/04/planina-triglav-tamo-gde-se-grle-vrhovi.html

Звезда Род – Душица Милосављевић – Значењска вредност гласова


Душица Милосављевић-професор Срп(Б)ског- о томе како неки гласови у језику утичу на све. Кратак текст али веома садржајан.О значењској вредности гласова у Србском језику

 

Да ли неки гласови могу сами по себи сугерисати неко

значење, врло је спорно и о томе се доста

расправљало.

.

У Платоновом дијалогу “ Кратил “, Сократ приписује

гласовима одређену гласовну вредност, па је по њему

глас Р, инструмент за изражавање кретања. Едгар

Алан По говори у “Филозофији композиције“, да је Е

најважнији самогласник, а Р најбогатији сугласник.

Рембо је у свом сонету “Самогласници“, сваком

вокалу приписао одређену колористичку вредност, па

је тако: А црно, Е бело, И црвено, О плаво, У зелено.

Научници , почев од Де Сосира, сматрају да је веза

између звука и значења произвољна.

У песничком језику значајну улогу имају говорни

елементи (гласови, гласовни састави), помоћу којих се

дочаравају слике, звуци и покрети у природи.

Ослушните речи као што су: брз, мрк, жубор, шумор …

и осетићете неку оштрину или рескост у њима. Све се

то највише крије у истакнутом гласу Р, који у прве две

речи има функцију вокалног Р. Насупрот томе речи као

што су: леп, бол…су нежне, меке, осећајне, а свему

томе доприносе дужина вокала О и Е и сугласник Л.

.

Слично томе и одређени самогласници ниских и

високих тонова утичу на наша стања и расположења.

Речи са вокалима А или У изражавају тупа, суморна

стања ( бука, мука…). То су вокали ниских тонова.

Супротно томе, вокали Е и О уводе нас у весело

расположење ( ведро, небо, звезде…). То су вокали

високих тонова.

Освестите у говору, а посебно у писаној комуникацији

којим гласовима ћете давати предност и на којим

вибрацијама душе. Све постаје запис који происходи

из мисли, мисао из идеје, идеја од Творца у

суштинској хармонији стварања.

.

Извор – Zvezda Rod – Звезда Род

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Махариши Махеш Јоги – Узми како долази


Никада немој бити уплашен
очекујући најбоље
Никада не осећај да најбоље
ниси заслужио нити оправдао
Ми нисмо у положају да критикујемо било шта
У положају смо да све волимо,
све поштујемо, сваког охрабрујемо.

.

Узми све како долази
Развијај се и уживај
Ништа у животу не узимај озбиљно
Осим радости живљења.

.

Не питај природу како се жеље остварују
Живи живот лако, угодно, безбрижно
Ако мислимо на пораз, то и добијамо
Ако смо неодлучни, ништа нам се неће десити
Треба само узети нешто велико да урадимо
И то урадити.

.

Никада не размишљај о неуспеху
Јер то о чему размишљамо сада
То је оно што добијамо после
Не мучи се, ради оно што те чини срећним.

 

 

 

Владан Пантелић – Мансанман Остварени


Мој Боже!

Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу

овог времена његовог дејства и,

можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

да је увије уз вечну осовину.

Ужелео се Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

Онда ме је саставио у снажном загрљају

да су прорадиле све моје грлилице,

и све миловалице, и све љубилице,

а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

.

И ја сам познала њега.

И ја сам њега познала у трену.

То може да посведочи наша прва заједничка слика

вечног осмеха и дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.

И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна

када ће и како с нама поставити много већу Игру.

И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.

И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,

када су моје очи испуњене њиме,

и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

 

 

 

 

Српска мајка – Јован Јовановић Змај


12.jpg

На меком, топлом крилу 
Јединка сина њиха, 
Љуби га ноћ и дан; 
Цвећем му власи кити, 
Песмом му слади сан. 

Расте јој синак, расте, 
На своје ноге стаје, 
Васцео мајчин свет – 
Ох, није шала, није: 
На грани један цвет. 

Расте јој синак, расте, 
А мајка дршће, стрепи, 
У нежном срцу свом, 
Да не би на цвет пао 
Из ведра неба гром. 

Расте јој синак, расте, 
Једино благо мајци 
Које јој даде Бог. 
Ко не би брижно чуво 
„Зеницу ока свог?“ 

Расте јој синак, расте, 
Мајка би звезде с неба 
Скидала сваки час, 
Да синку, свом јединку, 
Од звезда сплете пас. 

Синак се снагом паше, 
А мајка снева свате, 
Весеља нада свог; 
Топи се од милина 
Крај сина јединог. 

Ал’ зачу с’ бојна труба: 
„За Српство, за слободу!“ – 
Мајка му паше мач. 
А кад је пао, нико 
Није јој чуо плач.

– Јован Јовановић Змај (1833-1904) 

 

Драган Симовић: О србском коду и србском светлосном запису


Посвећено мојему деду Здравку (Анђелковом) Симовићу, Витезу Златне Карађорђеве Звезде, носиоцу дванаест највећих србских, руских, француских и енглеских одликовања из балканских ратова и Великог рата; од којега сам још у раном детињству примио прва знања о Ведским Белим Србима; сахрањеном на гробљу у Великом Гају.

Девет десетина савремених Срба нема ни генетски код ни светлосни запис Ведских Белих Срба, Аријеваца и Хиперборејаца, изравних потомака Белих Богова.

То се види и препознаје на сваком кораку.

Пођимо од телесне грађе, од физичке конституције, од лика и облика, од стаса до покрета и корачања.

Ведски Бели Србин, Аријевац и Хиперборејац корача, има оштар и вертикалан корак, док ниже расе ходају, а још ниже расе нити корачају нити ходају, већ гегају.

На београдским улицама само десет посто Срба и Србкиња корача, има смео, одважан, одлучан и чрвст корак – они, уистини, корачају! – док огромна већина или хода или се гега; немају корак, но ход или гег, попут Гега и Анадолаца.

Физичко тело као и облик главе и лица у Ведских Белих Срба следи вертикалу: лице им је издужено, вертикално, оштрих продуховљених црта, орловског носа; поглед сокола, дубок и продоран;  тело је витко, издужено, такође вертикално, усмерено ка Језгру Звезданог Јата, ка Пупку Васељене, попут космичке антене.

У Срба Аријеваца све је у знаку вертикале: и говор, и мишљење, и осећање, и сневање, и стварање…

Највише Срба Аријеваца затрто је у двадесетом веку, а на њихово место дошли су Срби неаријевци који су нека чудна, свачија и ничија, мешавина; Срби неаријевци који мрзе, презиру и одбацују све што су кроз тисућлећа стварали и градили Срби Аријевци.

Ово је истина сушта из Летописа Акаше, а све остало су празне приче за бесловесну србску децу.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана осамнаестог.)