Category: All
УЗДАХ СА ДУНАВА – Владислав Петковић Дис
На Калемегдану, поред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.
Огромна равница пред њиме се пружа,
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал’ слобода само тој се земљи руга.
Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал’ Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна — све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни
Чувају се тајно место српског грба.
И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
“О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете.”
Нови Дани – В. Петковић ДИС
 /
Једна стара радост! Скупили се мали, Сви ситни и ниски, подигнути злобом, Пред страхом што иде, нагло, као вали Једне моћне снаге коју зваху робом. Племе црних слугу и скупих ћирица – „Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада, И потмуо јаук богатих пандура Једна стара радост! Добро труну мали, Дух заветне мисли и вековних снова, О како је дивно то доба прегнућа, Једна стара радост! Зора новог дана! |
ВЕЧНОЈ СРБИЈИ – Јован Дучић
 –
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији. Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи. Бог нека те спасе твојих спасилаца, Као гром ћеш наћи свога пута, Косовски витези први пут су знали Заставу идеје у руци подлаца! Заставу у срамни злочин замочену; Презри љубав подлих и братство убица. Да би штит Ахилов био славе веће, Знај само из крви хероја се рађа (Американски Србобран, 27. јуна, 1944) |
Драган Симовић: Када напусти овај свет…
Када напусти овај свет,
Вилењак са звезданом лиром
изнова се рађа
у свету својих
најлепших песама.
Штап
Овај предмет везујемо уз пастире који су га користили приликом кретања, дохватања али и одбране. То су биле богато украшене палице, са закривљеним врхом често у облику овна или змије. Међутим, штап је исто тако указивао на достојанство и власт а њиме се обележавала и зрелост мушкарца. Када су израђивани од посебних врста дрвета попут лесковине или глоговине попримали би својства тих дрвета, те су служили у одбрани о нечистих сила. Ове штапове би побадали у дворишта или би њима растеривали градоносне облаке. Значајно је да су учесници ритуалних опхода такође носили штапове. Коледари, по доласку у домаћинство машу палицама или насрћу на девојке опонашајући сексуали чин. Ова плодоносна улога штапа се види и када полаженик њиме џара по огњишту како би произвео варнице и путем њих зажелео мноштво благодати. Посебним се сматра штап којим је змија одвојена од свог плена. Тако попримивши магијска својства, њиме се дотицало приликом потребе за лакшим раздвајањем.
Текст:
Душан Божић
Литература:
Мирко Барјактаровић – „Штап и његове улоге у животу наших људи”, Гласник Етнографског музеја у Београду 26, 1963, стр. 203-218
Анна А. Плотникова – „Штап”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Српска родноверна жупа „Луг Велеса”
Слика:
Душан Божић – Кука
Душица Милосављевић – Човек данашњице
Лакоћа мисли увлачи се у танану празнину уха,
нестварна реалност гради сенку људи,
од плочника траг се прави разбацаним стењем духа,
мртво тело мртвог ума што је живо још се чуди!
Црна магла прави гужву, у облику људи лута,
град је дубок да их прими, блатњави их ходник води,
у мрежама замки тврдих исклесаних поред пута,
смрт је сенку већ навела да се нови човек роди!
„Зашто се реалност увлачи у подсвест , а да је нисмо ни свесни?
Зашто јека прави буку разних језика у свету?
Зашто вода гради реке, од теснаца прави теснац?
Зашто поглед духом лута, лутајући тера сету?“
Пита се човек у углу сене,
што згрчен седи у углу угла,
тек изненада на шум се прене,
у очима се плаши свог сопственог ругла.
Човек обрастао у лажи и слави,
гледа уназад ка свету
и смрдљивог језика погани друге
и плете замке што њему плету.
Руина речи блатом се рађа,
што човек ради природа неће
стрелу што шаље бумеранг враћа
и прави несрећу уместо среће!
Топола листа у чежњи дана
кад човек жели добру да ступи,
ал брзо назад у угао стана
опет се враћа да прошлост купи.
И за многа питања плаши се да пита,
више није иста сенка што га гања,
у дим се претвара и у небо хита,
мисли да је будан, али ипак сања!
Вероваће само у нешто што види,
материјално стање тешкоће му прави,
ал духовног вида он се често стиди,
у модерном свету сенка је на јави!
.
-цртеж Франца Кафке-
Легенде планине Голије (2)
Легенда о Јанку и Рајку
Некада давно живела су два побратима – Јанко и Рајко. Као и сви млади момци волели су да се доказују и стално су један другом задавали некакве изазове. Једном, њих двојица се опкладише ко ће први да изнесе велики камен на врх планине. Рајко који је био темпераментног духа и пун такмичарског жара, опијен изазовом запео је из петних жила и почео да трчи уз брдо. Пред сам крај успона, надомак врха, он се саплете о један камичак, и камен који је носио испаде му и скотрља се све до потока.
Јанко који је био нешто питомијег карактера, свој камен је носио лагано, али је без проблема изашао на врх. С обзиром да је само он изнео камен, извојевао је победу. Отуда и име највишег врха Голије – Јанков камен, по Јанковој заслузи и победи. Али ни Рајко није прошао ненаграђено – поток у који се скотрљао камен данас носи име Рајков поток. Прича се да је од тог изазова Рајко смирио своју нарав, јер када год би погледао у врх или у поток сетио би се да не вреди ићи главом кроз зод.
Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-
Владан Пантелић – Поема о грљењу
Загрли свако биће
Загрли врло снажно
И загрли веома нежно
Грљење је спајање
Две половине јабуке
У Тијанији јој знамо име
Јабука будим-ка
.
Загрли свако биће
По слици Андрејевог крста
И широко отвори срце
Загрли снажно и нежно
Предај и прими кроз срце
Предај и прими не шкртари!
Силину и Ватру Љубави
-фотографија јабуке Будимке-
Драган Симовић: ВЕДСРБСКИ ЗАВЕТ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Ми се вазда изнова и снова рађамо.
Рађамо се у сваком дану, у сваком часу, у сваком трену.
Рађамо се, а нисмо ни свесни да се вазда и свагда и вавек рађамо!
Нисмо свесни (и нисмо смели да будемо свесни!), зато што су та Тајна Знања, наших Божанских Предака, од нас дуго, веома, дуго, била скривана.
Када смо се удаљили од Тајних Знања наших Божанских Предака, онда смо и допали овога робства.
02
Ми се рађамо у својој деци, и рађамо се у деци своје деце, и рађамо се кроз све будуће нараштаје.
Сада смо родитељи својој деци, а сутра ћемо, када се Коло Сварога окрене, бити деца деце своје деце.
Час смо Преци а час Потомци; па затим поново Преци и снова Потомци неких далеких Потомака наших.
То је Коло Сварога, то је Коловрат, то је Точак Рода.
03
Без Тајних Знања наших Божанских Предака, ми смо постали робље најобичније.
Нас су јудео-кршћани убедили да смо само земни прах; да смо од земног праха постали и да се земноме праху враћамо.
Убедили су нас, да ничега не бејаше било Пре, те да ничега неће бити ни После!
Убедили су нас, да смо грешни, да смо презрени и одбачени, да смо никоговићи, да смо ништарија.
Постиђени и посрамљени, бесловесни и трулежни, гурнути смо у запећак Божанске Повеснице, у запећак Божанског Живота.
После тога, уследило је поробљавање Бића и Духа које траје до дана дањега.
04
Време је Коло, Живот је Коло, Вечност је Коло.
И све је Коло у свим световима.
Наше се рођење никада није догодило, зато што је одувек било.
Није се догодило, зато што и не може да се догоди већ догођено!
05
Сваки расни Србин јесте Аријевац!
Ово запамтите и, памтите!
Ово не смете никада да заборавите!
Ако заборавите Ово, онда сте сећање на Себе заборавили!
Ако заборавите Ово, онда ћете бити слугиних слугу слуге; ако заборавите Ово, онда ћете бити последње робље Рептилије!
06
Нас су дуго, веома дуго, лагали.
Сви су нас лагали, а сви нас и даље лажу.
Ми не смемо дозволити да нас више лажу.
Прошло је њихово Време Лажи.
Прошло је њихово Време и иначе!
Ми смо Потомци Белих Богова, и Ми смо створени и рођени за Живот Вечан!
Ми смо ВедСрби, Ми смо Аријевци, Ми смо Хиперборејци!
Све друге приче јесу приче лажи.
Нисмо Ми никакви Балканци – Ми смо Звездана Раса, Ми смо Синови и Кћери Неба, Ми смо Синови и Кћери Бога Сварога!
Балакнаци су неки други народи, а Ми с тим народима немамо ничег заједничког – они су само наши, по злу запамћени, (тренутни) суседи!
07
Света Дужност сваког расног Србина, јесте да се бори, да се несебично жртвује за сваког расног Србина!
Сваком расном Србину сваки расни Србин јесте Род.
Заиста, сваки расни Србин и свака расна Србкиња!
Онај расни Србин који заборави Овај Завет, престаје бити расним Србином!
Такав се исписује из Србске Књиге Живота!
Исписује из Књиге Богова и Предака.
Ако живимо Овај Завет – нико нам ништа не може!
Нико неће ни покушати да нам ишта нажао учини.
Запамтите: нико неће ни покушати да нам ишта нажао учини, јер неће ни смети да покуша да нам ишта нажао учини!
Бојаће се Нашег Завета више него икога и ичега у свету!
Словенка Марић – Кренимо по своју чашу причести
Кренимо најзад тим проказаним друмом.
Скоро ће сумрак, пођимо,
предео је познат.
Па шта ако идемо на запад.
Душо, унапред је све уречено,
запад је прави смер.
Умотани у стари губер,
са сто рупа и закрпа,
кренимо по своју чашу причести.
Па шта ако пада ноћ.
Ми уствари идемо трагом сунца
и ко ће нам рећи да је земља бржа о нас.
Са торбом од кострети
кренимо по своје траве,
по своју чашу причести.
-збирка песама –Пејсажи у огледалима-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 