Category: All
Драган Симовић: Видимо се у следећем животу, али не као људи, већ као богови и богиње!
У следећем животном току морамо бити богови и богиње!
То ја помислим и кажем за свакога од вас, за свакога ко ми је мио и драг, за свакога ко је од мојега рода, из мојега јата.
А кад помислим и кажем, ја тада имам и визију, имам живе, вишепросторне и вишеслојне слике.
Било што да помислим и кажем, ја већ и видим, јасно видим и јасно чујем.
Будући да сам у позним годинама, кад год се растајем са драгим, милим и врлим ми пријатељима, ја им на растанку поручујем: Ако се не видимо у овом животу, видећемо се, зацело, у будућем, али тада као богови и богиње!
Када су ми отац и мајка напуштали овај свет, и њима сам, на растанку, упутио последњи поздрав:
Видимо се у следећем животу, видимо се, уистини, али не као људи, већ као богови и богиње!
(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана шеснаестог.)
Само – Буђење и Освешћивање
Коментар на лирске записе Драгана Симовића ,, Вилењакова Посланица Звезданом Роду – Буђење и Освешћивање“
Поздрав песниче! Твоје посланице увек радо читам.
У ове вечерње сате, заиста крепе дух од напорног дана.
Лепо велиш, тај праузрок је одвајање од наших духовних корена.
Јер шта смо ми без наших корена. Без тог древног мита, без вила и јунака, без Богова и предака, без древне игре и песме, која нас је некад красила.
Постоји једно старо пророчанство, које је у различитим добима, попримало различите верзије.
О хромом човеку, који ће доћи на белом коњу, повести свој српски род и победити са њим све непријатеље! Тада ће наступити истинско златно доба роду.
Чајкановић га повезује са Дајбогом, нашим врховним богом, праоцем.
Нешто сам мишљења да говори о повратку коренима и том духовном буђењу. Тада и само тада се непријатељске струје могу поразити и златно доба заживети,
Дајбог је управо симбол тог повратка, и свега што истински Србин јесте, или је бар био у неким прошлим временима.
Мислим да се ово пророчанство савршено уклапа у ово о чему нам збориш песниче.
Велики поздрав за све са Журнала!
Србија Модраг-Мија Стевановић – Када …..
И када умрем ја ћу опет ногом стати
да стојим к’о храбра висока стена,
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где га нема.
Тамо за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно колико можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално се плаши
јер Србин не може да се зове робом,
Србија ту су сви векови наши.
.
Чуваћу границу Србске земље моје,
опрост за грехе нећу дати ником
моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал’ Србију никад, то је све што имам.
Жрновград, 05.6.27527/2018.г.
Извор – блог Златни Билтен –
О ОМЛАДИНИ – Арчибалд Рајс
СЛАВНИ ДАНИ
Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења. Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима. Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све – и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их. Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу “савремену” омладину.
САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА
Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета “корзоом” главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те “глупаке” који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да “живе свој живот”, али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!
ОПАСНИ ВЕТРОВИ
Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини? Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.
АРЧИБАЛД РАЈС
„Чујте Срби“
Драган Симовић: КРВ ЈЕ СВЕ ВИШЕ ВОДА
Прошло је време братства по крви.
Крв је све више вода.
Са појавом јудео-кршћанства нестајала су, једна за другим, ведсрбска и аријевска братства по крви.
Данас, скоро, да одвећ и нема ниједног чистог ведсрбског братства по крви.
Заиста, крв је све више вода!
Са јудео-кршћанством отпочиње доба разводњавања и тровања крви, отпочиње декадентни глобализам.
Декадентни глобализам, пре двадесет векова започет, преко азијатског нихилизма, улази у завршницу своју – у самоуништавајућу бесловесност, илити у аутодеструктивни бестијализам.
Не само што је крв све више вода, већ је и човек све више животиња.
Али не ни она политичка животиња, о којој су говорили јелински философи; учињен је још један корак у смеру унутарње разградње – ка животињској животињи, ка животињи која је само животиња и, ништа више од тога!
Крв је све више вода.
И стога се морају стварати братства по Духу.
Без братства по Духу, ВедСрбима, ПраАријевцима, нема опстанка у свету.
Видео сам ВедСрбе по крви (али не и по Духу!) који су пристали да буду слугине слуге, и да, за рачун својих злих господара, прогоне своје ведсрбско братство.
Видео сам ПраАријевце по крви (али не и по Духу!) који су пристали да по налогу Великог брата уништавају своју једнокрвну браћу.
Видео сам сву беду и јад ВедСрба и ПраАријеваца, који су у овоме времену последње робље рептилије и рептилофилије.
ВедСрби, ПраАријевци, без Духа личе на сенке и утваре.
Просто те туга опхрва кад их видиш.
Од туге и стида не можеш да их гледаш.
Ваљају се у смраду и калу властитоме.
Разара их и разједа алкохол и дрога.
Не само што одвећ не личе на ВедСрбе, на ПраАријевце, већ све мање и на људе личе.
И, зато кажем: крв је све више вода! –
не само у песничком, већ и у буквалном значењу.
Она мањина словесних и освешћених ВедСрба, у овоме трену, мора што пре да отпочне са стварањем братства по Духу, те да успостави духовну везу са Галактичким ВедСрбима.
То је, за ВедСрбство, једини Пут навише.
Легенде планине Голије (1)
Чудовиште из језера
Некада давно, у води Тичар језера је живело чудовиште огромне снаге. Страшно чудовиште често је излазило из језера, нападало и прождирало стоку чобана. Снажни бикови су заметали борбу и тукли се са чудовиштем, али је оно увек побеђивало. Чобани у страху замоле једног ковача да свом бику окује рогове и добро га припреми за сусрет са језерском немани. Судбоносни сусрет чудовишта и бика са окованим роговима догодио се на пропланку крај језера. Носили су се три дана и три ноћи, а народ није излазио из својих кућа. У зору трећег дана крик језерског чудовишта проломио се Голијом и оно се свом снагом сурва у језеро. Смарагдна боја језера добила је боју рубина од рана чудовишта. После неколико дана, недалеко од језера, на једном извору, вода постаде крвава. Народ позове три свештеника и окупи се пуно света на обалама језера. Три дана су читали молитве. Трећег дана се вода избистрила. На извору потече бела вода, а не крвава. Након тога место окупљања и извор добише назив Беле воде.
Мушко женска чесма
У дну језера налазе се два извора, говори се и данас да су ту некада давно дошли супружници из далеког места тражећи лек за своју неплодност. Када косе почеше да им седе, сваке вечери долазили су и плакали у дну језера. Природа се сажали и отвори земљу под њиховим ногама па их прогута, а од суза из њихових очију начини извор у дну језера са два млаза воде. Верује се да, ко попије воду са женског извора, прво дете биће му женско, а ко попије са млаза насталог из мужевљевих очију, добиће сина.
( извод – Милуновић Ана, Голијска језера: Митови и легенде).
Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-
Драган Симовић: Визије Вилењака са звезданом лиром
У Овом Тренутку Вечности све се изнова рађа: бића, суштаства, планете, звезде, сунца, светови па и Свеколика Васељена.
Дан Сварога јесте Дан Поновног Рођења Свеколике Васељене.
У Ноћи Сварога болује и умире Свеколика Васељена са свемирима и васионама, са сазвежђима и звезданим јатима, са бићима и суштаствима.
Долази Тренутак Вечности када ћемо, сви ми, видети сва рођења и умирања своја кроз тисућлећа и еоне, и када ће, свако од нас, препознати себе у силним животним токовима што су минули у еонима иза, као и будућа утеловљења што минуће у еонима испред нас, и када ће, свако од нас, бити свестан вертикалног и спиралног двојног (узлазно-низлазног) пута својега духовног и божанског развоја кроз унутарње и спољне светове и галаксије.
Верица Стојиљковић – СЕЈЕМ
Сејем
Трагове отишлих тренутака
Радости и сузе у очима
Дрхтаје срца и песме на уснама
.
Сејем
Звезде тиркизне, на птичијим крилима
Безкраје пространстава у њиховим очима
И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама
.
Сејем
Траве лековите, по твојим ливадама
Испод камена, белутака и
Поред шума планинских потока
.
Сејем
Уснуле срне, у бдењу јелене,
Нараштај белих вучица и вукова
Чуваре твојих поља и цветних вртова
.
Сејем
Сребро и злато, храмове што гради
Неба свих боја, месец бели и
Сунца насмејана
.
Сејем
Росу, капи што живот дају и
Од немила исцељују,
Што над тобом, љубљеном од Бога
У вечности бдију
.
Сејем
Пламенове беле, жарне,
Светло у плесу срца твога,
Љубави латице, румене и љубичасто плаве
Везу грожђа, јабуке и жирја –
Све зри – милина је смираја
.
Сејем
Радост искрице за све што су овде
Очеве, мајке, браћу, сестре и
За оне што већ су – тамо негде
.
Сејем
Чежњу и истрај тренутка
Кад корен постане исти и
Врисне створено у радости – Чудо Творца!
Још – живот један!
.
Сејем
Светове у љубави израсле
Нежност што дише се и
Милост сваке душе!
Коментар Драгане Медић: Вертикалом до Света Богова
Ко је Врза из врзиног кола?
Израз врзино коло познат нам је кадa описујемо неку збрку, метеж, запетљану ситуацију из које не можемо лако да се извучемо, нешто тешко решиво и компликовано, чак и опасно, у шта се не треба упуштати.
„У прошлости врзиним колом се називала стварна игра у колу, али таква коју су играли демони, нпр. виле или але. Ако се пак људи ухвате да играју врзино коло, ту се пада од изнемоглости или у транс, али се зато долази у везу са демонима доњег света или са покојницима. С друге стране, врзино коло увек је у вези са атмосферским приликама и у њему се обично појављује дванаест играча, што неки доводе у везу са дванаестожбичним сунчаним кругом код Индоевропљана. У неким крајевима се веровало да але, које предводе олујне облаке са градом, кад заиграју врзино коло, униште летину на оном месту где су играле” (Митолошки речник, Нолит, 1970).
Речник САНУ као основно значење овог израза, са напоменом да је у питању празноверје, бележи зачарано место на којем се у ноћи скупљају виле, вештице и сл. (на планини Велебиту постоји топоним Врзино коло). Друго значење односи се на игру коју играју виле, вештице и сл., а треће на метеж, узбурканост, зачарани круг.
И Вуку Стефановићу Караџићу је био познат овај израз, па је о њему оставио овај запис у Српском рјечнику из 1818: „Како ’Србљи приповиједају’ дванаест ђака када изуче дванаест школа оду на врзино коло, па читајући неку нарочиту књигу један од њих нестане. Учесници необичног обреда после тога зову се грабанцијаши, одрпани и поцепани иду са ђаволима и вилама и воде облаке у време олује и грмљавине. А ђе је то врзино коло и шта је? Бог би га знао”.
Порекло имена врзиног кола није до краја разјашњено. У Речнику САНУ налазимо примере који би могли да се доведу у везу са тим значењем: врз (круг или сплет); придев врзав користи за некога ко врви, гамиже, а именица врзгара за оног који се врза (са мрачним циљевима), који је мувало, пробисвет (а с тим је у вези и глагол врзмати који фигуративно може да значи обмањивати, замајавати). Међутим, у Митолошком речнику наилазимо на податак да је назив настао по имену средњовековног мађионичара Вергилија, Врзила. Наравно, у питању је чувени римски песник Вергилије (лат. Vergilius), познат као Дантеов водич кроз Пакао у Божанственој комедији. У средњем веку око Вергилија се створио мит који га повезује са магијом и проповедништвом, највише због његових Еклога у којима су рани хришћани препознали најаву Христовог рођења. Тако је Вергилије широм Европе, још од 12. века, познат као велики пророк, чаробњак, мађионичар, тј. човек који има мистичне моћи, односно који путује у подземни свет.
Петар Скок потврђује претпоставке којe овај назив доводе у везу са Вергилијем, али даје предност објашњењу по коме назив води порекло од староцрквенословенског назива за демона Белзебуба који гласи Верзуил (Вержа, Врза), па је према томе врзино коло заправо Белзебубово коло или вражје коло.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Живо Здраво драги пјесниче Вилењаче!
Дивота једна, Сила– Лира коју дијелиш свим свијетлим душама уз благослов!
Ти си свој пут прокрчио, до Богова стигао, али на Род на Мидгарду ниси заборавио.
За Род свој вријеме увијек нађеш и чиниш све да се и остали пењу Вертикалом, да не гледају доле, већ високо изнад, гдје су Богови, гдје су Наши…
Здравља Светлим Мислима и Сновима Нашим!
Љуби Те и Благосиља Твој Род!