/
Антички народи су веровали да јелену сваке године отпадају рогови, да би идуће године поново израсли већи, снажнији и лепши.Тако су ти рогови у народном схватању постали симбол који у себи уједињује на најлепши начин смрт и поново рађање, васкрсење и бесмртност. Јелен је био света животиња велике ефеске богиње Артемиде.Дионис, Цернунос и Христ идентификовани су често с јеленом или носе на глави јеленске рогове. У Малој Азији јелен је познат као света животиња још у другој половини ИИИ миленија пре н. е.Тако је и у Европи ову животињу народна фантазија врло рано окитила легендом па је јелен и данас, код наших и осталих европских народа, остао божанска животиња обдарена магијском снагом.
Многобројни народни обичаји у вези с јеленом, нарочито маскирање у јелена, познати су код готово свих европских народа.С. Тројановић бележи један интересантан обичај код Срба и Влаха у Банату. Овај се обичај практикује на Бадње вече и на Мали Божић. Тада се „млађарија убунда да им се лице не види“, а на мотки носе специјалну маску-клоцалицу и с њом „иду од куће до куће, поигравају и забаве ради поклања им се воћа, новца, јаја и шта се може“.Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, „али јој на чело придену две гране, које изгледају као јеленски рогови с парошцима“. Испод доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама од хартије. Клоцалицу прати један младић који свира у фрулу или звижди, а „Срби и певају не само побожне него и лаке безначајне световне песмице“.Тројановић је већ правилно уочио да је клоцалица морала имати првобитно облик јелена, што показује и етимологија речи шербуљ (од латинског цервус), како ову клоцалицу и данас зову Срби и Власи у Банату.Обичај с клоцалицом није ограничен једино на Банат. В. Караџић помиње клоцалицу и у Пожаревцу и пореди је са сличним обичајем у Дубровнику.
Још је занимљивији обичај познат из јабланичког среза (Србија).Сваке године 12. јула народ одлази на Петрову гору, где се одржава нека врста великог сабора. Том приликом се на једном пропланку, где стоји камени жртвеник, приноси на жртву један брав (обично овца) окићен цвећем, чија крв треба да попрска камени жртвеник. Овај обичај објашњава легенда која је с њиме у вези. Некад је на пропланку где се данас приноси жртва сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве које му је народ остављао. Једне године људи су заборавили да му донесу жртве (поклоне), и тада је он наредио да уместо њих њега самог жртвују. За успомену на тај догађај кад је проливена крв јелена са златним роговима и данас сваке године крв једног брава окићеног цвећем, који се закоље ту, прска камени жртвеник.
Ова два наша народна обичаја нису усамљена. Они припадају великој групи сличних обичаја код осталих европских народа, који показују колико је значајну улогу некад имао.
У источнијим областима насељеним Трачанима јелен је такође био света животиња пре келтске инвазије. На једном фрагментованом кулиx-у нађеном на атинском Акропољу приказане су Трачанке које растржу Орфеја.На мишици једне Трачанке тетовирана је фигура јелена. Ова веза се датира између 470. и 460. год. пре н. е.
Особито је интересантна једна теракота нађена у Градцу код Злокућана и неколико теракота из Винче. Теракота из Градца је фрагментована, али је очувана глава која има људске црте лица, али и јеленске рогове. За теракоте из Винче може се само рећи да представљају људе маскиране у рогате животиње, можда и у јелене. Још је значајнија једна амфора из Винче с рељефном представом лова јелена. На овој амфори је или представљено божанство са својом светом животињом (Артемида), или лов овде има симболичан смисао, тј. ловац представља смрт (божанство мртвих), а јелен самог покојника, као што је то случај касније у римско доба и средњем веку.Једна фигура јелена са зделом на глави нађена у Вучедолу као жртвена јама с очуваним потпуним скелетом јелена на истом локалитету драгоцени су подаци за упознавање култа у вези с јеленом, односно божанством чија је света животиња јелен.
С. Тројановић каже да се обичај с клоцалицом одржава на Бадње вече или Мали Божић. Чајкановић је правилно објаснио Бадње вече које је „пре свега мртвачки празник, задушнице: тога вечера приређује се гозба душама покојника, и даје им се прилика да се подсећају на обичаје о даћама и задушницама уопште“.[43] Мали Божић, Месојеђе и Нова година, кад се још врши обичај с клоцалицом или маскирање у јелена, такође су празници мртвих. Зато је разумљиво што и клоцалица има облик јелена, пошто је јелен изразито хтонска животиња и стоји у специјалном односу с душама умрлих, које, видели смо, и саме могу имати облик јелена. Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је у ствари гозба која се приређује душама покојних предака[44], иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Ово даривање означава теоксенију у правом смислу те речи. Маскирана гомила представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, врховно божанство мртвих, који има овде улогу псyцхопомпос-а.
Сваки хтонски ритуал садржи и елементе аграрног ритуала. Дионис, Артемида и Цернунос су божанства која господаре мртвима, али су у исто време и божанства вегетације. Зато извесни детаљи у обичају с клоцалицом, као звонце, шарене траке, свирање у фрулу, звиждање и певање световних песмица, подсећају донекле на поворке познате из грчких мистерија које су изразито хтонско-аграрног карактера. Циста мyстица која се употребљавала у Дионисовим мистеријама садржала је звонце и шарене траке. То је приказано и на новцима Амисуса.[45] Свирање у фрулу[46] и певање световних песама познато је такође из грчких мистерија, а околност да клоцалица иде кроза село после заласка сунца и да се готово сви обичаји у вези с маскирањем врше ноћу, јасно потврђује мистичан карактер овог нашег народних обичаја, у коме се не може одвојити хтонски од аграрног ритуала. Узрок овоме је у примитивном менталитету по коме су смрт и васкрсење недељива целина.
Много изразитијег је аграрног карактера обичај који се сваке године обавља на Петровој гори. Легенда која објашњава данашњи ритуал јасно показује да је на месту где се коље брав некада убијен јелен у својству свете животиње.[47] Наравно, разлог за то убијање које даје народна легенда измишљен је касније да објасни један ритуал чије је право значење заборављено. Фрејзер[48] је прикупио велики број примера ритуалног убијања божанске животиње код готово свих народа света. Он је показао да су стара божанства вегетације редовно замишљана као животиње и да су у том облику и убијана.[49] За разумевање обичаја на Петровој гори нарочито је важно што се он врши почетком јула, тј. у време кад је све жито пожњевено и кад је вршидба при крају. Стога је логично да мора постојати некаква веза између пожњевеног жита и убиства јелена. Готово у исто време кад је на Петровој гори убијен јелен, у Атини је некад убијен во (боупхониа). У легенди која објашњава приношење жртве на Петровој гори каже се да су некад сељаци односили на пропланак жртве које је затим примао јелен. Вероватно је тада јелен хватан и убијан, пошто се на њега гледало као на божанство које је у вези са плодношћу и са житом и које у облику јелена долази да прими оно што је његово. Приликом буфоније у Атини такође су на олтар стављани колачи од јечма и пшенице. Затим су волови терани око олтара и жртвован је само онај во који први окуси принете дарове.[50] Мада се обичај на Петровој гори по детаљима знатно разликује од буфоније у Атини, сигурно је да је у оба случаја у питању убијање божанске животиње ради обезбеђења плодности за идућу годину.
Обичај с клоцалицом у Банату и Пожаревцу и обичај приношења жртве на Петровој гори и легенда у вези с њим представљају последње остатке ритуала у вези с јеленом, који је некада био божанска животиња која доноси смрт, али и нови живот, и чији је култ заузимао врло завидно место у религији становника Европе. Обожавање јелена, односно божанства чија је света животиња и атрибут јелен, било је познато становницима југоисточне Европе још пре доласка Келта. Многобројне теракоте с територије југоисточне Европе које приказују женске, често куротрофне фигуре, доказују егзистенцију великог женског божанства плодности у религији преисторијског становништва овог дела Европе.
Драгослав Срејовић
СРБСКИ ЖУРНАЛ 