Category: All
Драган Симовић: Да се за мном пребрише сваки мој траг
Многи сматрају да је духовни пут, пут духовног развоја и узрастања, лак и угодан пут.
Али, није тако!
Духовни пут, пут рада на себи, пут духовног развоја и узрастања јесте тежак, веома тежак, јесте најтежи и најболнији пут у овоме свету.
Ја сам то осетио и схватио још на самоме почетку.
Зашто сам се одважио за најтежи, најболнији и најређи пут, за пут којим се најређе иде?
Зато што сам унутарњим биће и суштом појмио да је то једини пут (и дословце: једини пут!) који ће ме избавити из тамнице света закривљених огледала, из света омаја и опсена, из света у којему је вечита туга, патња и бол, из света у којему царују болест, старост и смрт.
Имао сам двадесет и пет година када сам донео коначну одлуку: не желим више никада да се инкарнирам ни у једном материјалном свету!
Сви материјални светови су исти или слични, и свуда је једна те иста мука и невоља, патња и бол; свуда се болује, стари и умире; свуда се стрепи и страхује од свакога и свачега, чак и од властите сенке.
Схватио сам у трену, и скоро имао живе слике у визијама, да је једини смисао и једина сврха доласка и борављења у овоме свету: да заувек одем из њега и, да се никада више не појавим у њему!
Кад коначно будем отишао одавде, да се за мном пребрише сваки мој траг!
ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА
Одавно дивотну песму Мој гроб Ивана Горана Ковачића, једну од најдивотнијих песама испеваних на ведсрбском језику (Иван Горан Ковачић није ни србски ни хрватски песник, већ звездани ведски песник – Вилењак са звезданом лиром!) доживљавам као своју, као да ју је моје сушто биће спевало.
У планини мркој нек ми буде хум
Над њим урлик вука, црних грана шум
Љети вјечан вихор, зими висок снијег
Муку моје раке недоступан бијег
Високо нек стоји, к’о облак и трон
Да не допре до њег ниског торња звон
Да не допре до њег покајнички глас
Страх обраћеника, молитве за спас
Нека шикне травом, уз трновит грм
Беспут да је до њег, непробојан, стрм
Нитко да не дође, до пријатељ драг
И када се врати, нек поравна траг
(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана тринаестог.)
Владимир Шибалић · ЖЕЉЕ
Предстоје ми скитње, лутања светом,
К’о изгнаник тек ћу се потуцати
Земљом овом ничијом и клетом,
И по свим ћу шавовима пуцати.
А стих ме чува, клонути ми не да,
Ја у њега верујем искрено и смело.
У срцу још увек ми је она коса смеђа,
И оно вретенасто наго женско тело.
Често ми се чини да не постојим,
Бриге моје само мене море.
Боли ме када ми веле да не волим,
И бежим од оних који мене воле.
А ја само желим раширити крила,
Полетети у неке незнане висине.
Да спознам ко је та моја вила,
И откријем истину због које се гине.
Кнез Никлот
–
“Стари Словени су у наше уџбенике махом уписани поводом велике селидбе народа која их је довела у европске крајеве. Много више о њима се никада није учило, још мање о старословенским јунацима који су обележили време раног средњег века у деловима средње и северне Европе. Под налетима хришћанства нестајала је стара, паганска словенска вера, а њене границе су се повлачиле све даље ка северу Европе, где су као последњи бастиони остали балтички Словени, они који су живели уз само Балтичко море, и полапски Словени који су насељавали подручја око реке Лабе на северу садашње Немачке. Управо тамо живео је јуначки кнез ког наши уџбеници не памте, и за кога се у нашим, словенским крајевима мало зна – кнез Никлот Бодрић. Кнез Никлот био је један од кључних људи ободритског племенског савеза западноевропских Словена, који је створен у подручју садашњих немачких градова Мекленбурга и Холштајна.
Ободрити су најпре, крајем 8. века, били савезници франачког краља Карла Великог у борби против Саксонаца, који су након битке код Борнхеведа протерани из великог дела северне Немачке. Али, добијене земље изгубљене су у биткама против Данаца. Тада су ободритски Словени одвојени од западних подручја тих крајева, али су и даље одбијали да се покрсте. Средином 12. века Данци су се удружили са немачким феудалцима и покренули Полапски крсташки рат. Тада је велики борац за стару словенску веру, кнез Никлот Бодрић убијен. Његов син Прибислав пристао је да прихвати хришћанство, након чега је дошло до постепене германизације и аутапања словенског становништва у немачку нацију.
За разлику од уџбеника историје, који не помињу храброг словенског кнеза који се годинама борио против германизације и покрштавања словенских племена, кнеза Никлота је запамтила српска поезија. Један од највећих српских песника, Војислав Илић, написао је 1886. године песму „Словенски кнез”, песму која много више личи на бајку, песму посвећену кнезу-јунаку, Никлоту Бодрићу, Ободриту.
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне
Дизао се тврди град.
Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Паук плете мреже своје,
У тихоме послу свом.
Једног дана до Балтије
Подиже се љути враг,
Диже војске и галије
И упорно на град бије,
Да му затре сами траг!
Шест месеци борба траје,
Али Никлот не да град,
Шест месеци не престаје
Да за удар удар даје,
Бол за бол и јад за јад.
А кад шести месец зађе,
И побеђен душман љут,
Одби војске, крете лађе,
На обратни, срамни пут.
Храбри Никлот уђе тада
У Перунов свети храм,
На колена пред њим пада,
И најлепше из свог стада
Принесе му јагње сам.
Дуго време после тога
Владао је мирно он,
Поштујући силног бога,
И обичај рода свога,
И словенски, свети трон.
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне,
Дизао се тврди град.
Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Ружа свија гране своје,
И купина цвета с њом.
Тако је Војислав Илић, у Србији, сачувао сећање на великог словенског кнеза и његову, макар и узалудну, јуначку борбу за словенску веру, језик и крајеве које су све до последње, изгубљене битке насељавала племена Словена.“ – Јелица Грегановић (Politikin Zabavnik)
Драган Симовић: У једном будућем свету…
У једном будућем свету,
који већ постоји
у нашим визијама и сновима:
удисаћемо Љубав,
напајаћемо се Светлошћу,
а хранити се Истином
и Лепотом.
Ако сви наши снови
постају стварност,
онда ће се
и ово наше сневање
остварити!
Царица Милица и змај од Јастрепца
–
Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл’једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
„О Милице, о моја царице!
„Што те питам, право да ми кажеш:
„Што си тако сјетна невесела,
„У образу бл’једа и потмула?
„Шта т’ је мало у двору нашему?“
Вели њему царица Милица:
„Цар-Лазаре, Српска круно златна!
„Кад ме питаш, право ћу ти казат’:
„Свашта доста у двору нашему,
„Него има годиница дана
„Како је се змаје навадио,
„Навадио змаје од Јастрепца,
„Те долази на бијелу кулу,
„Те ме љуби на бијелој кули.“
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
„Чу ли мене, царице Милице!
„Када буде вече по вечери,
„Те отидеш на бијелу кулу,
„А дође ти змаје од Јастрепца,
„Упитајде змаја од Јастрепца,
„Боји ли се још кога до Бога,
„И на земљи какога јунака.“
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
„О Бога ти, змаје од Јастрепца!
„Кад долазиш на бијелу кулу,
„Те ти са мном лежиш у душеку,
„Бојиш ли се још кога до Бога,
„Ја на земљи какога јунака?“
Али вели змаје од Јастрепца:
„Муч’ Милице, муком замукнула!
„Томе те је Лазо научио.“
Милица се змају кунијаше:
„Није, змаје, живота ми мога!
„Већ те видим да си добар јунак.“
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
„О Милице, о моја царице!
„Кад ме питаш, да ти право кажем
„Што је земље на четири стране,
„Не бојим се никога до Бога
„Ни на земљи какога јунака,
„До што кажу Сријем земљу равну
„И у њему село Купиново,
„А у селу Змај-Деспота Вука,
„Њега с’ бојим на земљи јунака,
„Јер ја Вука одавно познајем:
„Кад смо били ђеца у лудости,
„У Јастрепцу високој планини,
„Те кад би се игре поиграли,
„Свагда би ме надиграо Вуче;
„Њега с’ бојим на земљи јунака.“
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј’ од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат’,
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
„Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
„Дођи мене ка Крушевцу граду,
„Те погуби змаја од Јастрепца,
„Да ми змаје царицу не љуби,
„А даћу ти три товара блага,
„И даћу ти Сремску бановину
„У државу за живота твога.“
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал’ ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с’ опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
„О Милице, о моја царице!
„Чудан јунак у пољу нашему
„У пшеници шатор разапео,
„И он сједи, пије рујно вино.“
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
„Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
„Онаки је змаје од Јастрепца.“
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је ‘вако поручио:
„Нека каже царици Милици,
„Нек на кули не затвори врата,
„И нек чека змаја на душеку,
„А нека му за ме не казује,
„А ја знадем, кад ћу ударити
„И како ћу змаја погубити.“
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал’ повика Змај-Деспоте Вуче:
„Ко се љуби на бијелој кули,
„Нек излази из бијеле куле
„Зар не види, ђе је погинуо?“
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
„Хеј Милице, да те Бог убије!
„Ти си мене издала Лазару.“
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
„‘Вако било свакоме јунаку,
„Који свашта љуби својој каже!“
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил’ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра’ њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
„Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
„Ето тебе неколико блага;
„Ако тебе понестане блага,
„А ти дођи поочиму твоме,
„Биће блага колико ти драго.“
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с’ помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
Милорад Максимовић – Сећање кроз стихове
Посматрам како мисли нижу своје ниске у бисере чисте енергије. Они су као прича без речи.
Ова песма је о ономе што сам видео у неком другом свету. Нешто што носи Звезда прах…
О Душо Моја
О душо моја!
Посматрам како се светло плете и прелама низ твоје лице
и усне ти напулеле и на њима со морска
јер као сирена пливаше ти…
и сад се одмараш
и Сунце те мази…
Ал` није то море од земаљске сорте
већ наше, са обалама од жада и пуно дрвећа Нара…
Таласи певуше песме раја док тихо се буди сјај безкраја,
У дому смо, љубави.
И онда дође гласник.
И светло му бело и песмом га најави јутро.
И знах да од Свевишњег дође послање,
за једну наду да оживи и буде.
Да не замре пламен свети и да се Љував спусти међ људе…
Поглед ме твој обухвати цео
и осетих лепезу осећања твојих на себи…
На себи сам имао само кошуљу светла
и траг твојих усана на челу…
И туга се помеша са радошћу
и Љубављу се испуних сав
јер тужна си што одлазим а знаш да си уз мене заувек…
и да дишемо као Звезда, као једно ми.
И речи су твоје утихле.
Само си нежно пришла и руку ми ставила на срце своје…
Нежне речи, најнежније…
Волим те, мило моје.
Иди и светли јер време је!
Обуци од мене одело светла и Љубави,
уз тебе сам заувек.
Нека је Свети благословљен!
О душо…
Ватро моја лепа и света!
Још онда када си понела драгуљ светог светла међ својим дојкама,
на светим грудима своје душе
ја сам те вечно благословио и Љубављу обукао.
Јер прикладно беше да твоја душа га носи
и твоје га срце посвети мила…
Јер Љубав сад је све, она побеђује.
И где год да ме Свети пошаље
да ново јутро Љубави свету донесем,
ја га створићу и посветити песму љубави,
истине и мира, сад и тад.
А Љубав је једина истина…
Ја волим те пре времена
и испод и изнад и после њега!
Ако је воља Светога, доћи ћеш ми…
Једина, вољена, душо моја.
Сузе твоје сад постају свете Звезде…
И одох тамо где се несме
а врата се отварају сва јер ми их отвара
Божија Љубав…ах Љубав!
Љубав све је сад!
Отворише се врата од светла и видех сијају боје око њих.
Плавичасте и ружичасте нијансе, трепере…
Пролазим и у трену сам на Земљи док одбљеске сећања осећам,
видим тиме се душа припрема
да оствари циљ због којег је дошла.
Разасули су пријатељи моји делиће душа својих
као светле подсетнике на путу мом.
Да ме љубав у њима сећа на дом,
на дом где си ми ти…
Владан Пантелић – Пут благослова
Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове
Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!
Лабуд Н. Лончар – Свјетлост
Гасе је
Свакога трена,
Не воле бјелило њено
Што сјенке душе грешне
На зиду слика
Гасе је
На степеницама дана
Куда безглави ходе
Склањају црвене очи и
Весело тами ходе
Боли ме,
искидана,недоречена,
Недохватна –
Из прстију мојих
Безочно украдена
Иван ХРАСТ – Љубави Моја
Ја Адам, дуго преврћем Земљу тражећи благо којим би обезбедио и купио Љубав твоју, Ево.
Јаловиште све веће, Љубави све мање.
Негде грешим?
.
Плаши ме Змија између Нас.
Тражим решење, посматрам визије и осећаје своје.
Често све криво тумачечим, и сваљујем одговотност на тебе, Ево.
Распињем те и убијам…
Кажњавам себе и тебе!
.
Али Змија је и даље ту, сваки пут све другачија…
Намножих грешке до бола који раздире, до осећаја ништавила Човечуљка…
.
Запитан над смислом и бесмислом, намерих да седнем у Мир Храста.
Нека сила ми три сата не даде да тако буде. Узимаше ме и недаше да будем свој…
.
Силовито се усресредих и седох.
Осетих додир каменчића земље и храпавост коре дрвета.
И осетих живу силу Мајке Природе.
Прочисти ме и преобрази…
.
Спознах да је све у Мени. да су визије и осећаји слова писма којим ми се Живи Бог обраћа.
Та књига сам Ја!
И загонетка и одгонетка Сила.
.
Прихватих одговорност за издају Љубави.
И Посветих се Живоме…
.
Тада ми приступи Ева.
Исказа разумевање и поштовање.
Видех да је и она водила Борбу за Нас.
.
Спојисмо се у Једно.
Наста Мир, Душа би цела у мени, Љубав бљесну.
Напокон постах Човек!
.
10.06.2018.
Живела СРБ и ЈА
Вера Розалија: Јабуко моја
Нема плакања!!! – тихо, да се не примети опаска, опомену ме син, пред полазак.
Нема плакања, јабуко моја!!! – одговарам, све држећи кнедлу у грлу, с муком заустављајући сузу у оку, смешећи се, да се не види колико бих бризнула у плач. Нема плакања!!! – понављам.
Замиче за пултом где је прошао контролу увлачећи каиш у гајке панталона, враћајући сат на руку, покупивши торбу са рендген – траке, махну ми, осмехнувши ми се. Знала сам, од сада су сусрети ређи, тек можда једном годишње.
Сузе грунуше, трепере они степеници којима се спуштам, мути се читав поглед. Чини ми се да сви баш мене посматрају, али свак за својом мишљу јури. Аеродром Никола Тесла. Отирем сузе. Сетих се његове мајке, размишљах, полако примичући се стајалишту за градски, како ли је његова мајка успевала. Ал, сузе су опет у грлу, скупише се веђе, из торбе извукох сунчане наочаре, да се сузе не виде. Оне капљу. Сливају се саме.
Почех да мислим на њу, мислима јој се обраћам – ех, Ђука моја, како си се ти опраштала? Да ли су те кћери, Милка, Марица ил Ангелина посећивале, да ли су биле уз твоје скуте? Утеху ти и реч пруже. О, друго моја, како ти је било? Чиме мисли скрећеш своје? Плетеш, везеш или платно неко ткаш? Шта још смишљаш, шта још правиш? Стих за стихом изговараш, сина благосиљаш? Стижу ли ти писма, има ли их, ко их наглас чита? Ох, знам, већ срце твоје у ритму речи из њих лупа. Памтиш их, знаш их напамет. Смишљаш шару на ћилиму, вуну предеш, вуну ткаш. Неуморна ли си, радиш, радом своју мис’о скрећеш? Бдијеш и помажеш. А, знам, благосиљаш, душу своју чеду шаљеш. Свакој биљци што ти расте, ти шапућеш, ти о њему причаш. Све под конац, све у реду, није лако, чврсто стојиш, хвала мила, узор си ми. Хвала сестро, за сву мудрост твоју, теже ти је – а ја плачем. Кроз време му нежност шаљеш, подршка му јеси чврста. Домишљата, вредна, спретна – узор мој си. Тешиш ли га и надаље? Храбриш чедо своје?
Опет грунуше сузе, саме од себе. Лију ли, лију. Окрећем главу ка прозору, гледам улице, зграде, станице пролазе. Једва чекам да стигнем до куће. Могу га питати како је путовао, чим слети, пре другог лета. Имам данас ту могућност да будем сваког минута у вези са њим, да му чујем глас, чак и да га видим на екрану. Ех, ал срце … не замери мајци!!!
Јабуко моја!!!
Нисам једина, многи су отишли, у овом веку је лакше. Захваљујући баш синовима Ђуке, Олимпијаде, Јегде и ко зна колико других непоменутих. Само тугујем без разлога. Понављам себи како имам и тренутни пренос слике, звука, као да је ту …
А како ли је Олимпијада? Ни њој не беше лако! Обузе ме маштарија о Михајловој мајци. Докле га је она пратила? Да ли је сузу крила, да ли је била чвршћа од мене? Како је она знала да је сигурно стигао? Да ли је месецима чекала писмо и памтила сваку реч? Њена нада, узданица, наследник од Бога измољен. Псалми су је подизали, мирно, с љубављу и поносом, растанке је носила.
Ко да видим, љуби оно писмо, мокро је већ од суза радосница, па га све потајно на груди привија, стиска га рукама, небу диже, ко да чедо своје узноси. Под јастуком га држи и свакодневно побожно отвара, тако јој почиње дан. Дуго путују, а ретко слова стижу. А кад излази, побожно га спрема на посебно место, уз икону, коју воли, што на тамјан мирише. Дружи се са њим, благосиља, ко и сина свог преко њега. И Светом се Сави сусрдно и вазда моли. Поносита, тиха, радост је облива, зарад знања он је тамо! Успех, пут у небеса, ка слави. Јака је и мудра, мудрија од многих. Саветује, храбри и лекције сину даје. Сваким хлебом благослов нараста, тиме чедо своје у даљини храни. Таква, чврста и стамена да ми је бити. Испраћа га је речима подршке, Богу захваљује, у добро чврсто уверена. Слика светаца науке, држаше је.
Јабуко моја, а ја срца меког, тужног, кочи ли те нарав моја?
Те јаке, необразоване жене, снажније и више у образовање верују него ја. То су мајке, знамените. Само хтедох мало снаге, вере њихове да упијем, узор мени постадоше. Да њих не беше, не бих ни сама могла да користим све ове телефоне, скајпове, мејлове … не бих могла лако и брзо до удаљених места доћи …
Јабуко моја!!!
Ах, шта је та мајчинска љубав, ванвременска, истинска, безусловна. Милина је са дететом бити, имати га у близини, али одрећи се родитељске саможивости, немо чинити уступке, све зарад тога да оно буде срећно, на свом животном путу па макар и далеко. Пусти ‘тића, нека лети, све се може премостити – прекоревам себе. Буди свесна и знај, не треба га љубављу сапињати, не кочи, но дај да расте на свом путу. Те су љубави веће. Те су потпуније и искреније, те љубави тихим жаром горе и вечне су у души оног који воли. Ех, мајке, управо због такве, несебичне љубави пуштају вољено чедо да од њих оде. Дубок уздах.
Јабуко моја!!!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 