Category: All

Владан Пантелић – Биљка небрига


ved_rus_velika слика  1.jpg

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени
Намах нестаде та далеко отровна неактивност
Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте
Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна
Богојављенским вечним водокршћем залих
Посејану траву у разореном замку предака

.

Док се на крову чују отисци корака мог оца
Који се вековима никоме није подсмејао
Улазим у танано и истисно поткино коло
И отварам сто векова стару аријску адресу
Која се у рукама душмана откинула контроли
И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру

.

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност
Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица
Поправићу и водоопасати замак чукун претка
Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове
И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу
И усмено заветно предање које размножава путеве

Драган Симовић: Визије Вилењака са звезданом лиром – У свету закривљених огледала


У свету закривљених огледала све је закривљено: и мисли, и свест, и осећања, и речи, и дела, као и сама слика света.

Закривљеним умом у закривљеној стварности ми све закривљено и видимо и доживљавамо.

И наш програм је закривљен, и наше визије су закривљене, док ноћу зуримо у закривљено звездано небо.

Исток је западно од запада, а запад је источно од истока; север је јужно од југа, а југ је северно од севера.

Овај свет је велика позорница тамних владара из сенке.

На светској позорници врти се без престанка једна те иста представа у мноштву привидно различних верзија.

Људи су или глумци на светској позорници, или фигуре на великој шаховској табли.

Улоге су подељене: једни су бели, а други су црни.

Једном бели победе црне, а други ће пут црни победити беле.

Тежа и противтежа, теза и антитеза – кроз сва тисућлећа, кроз све еоне.

Бољшевизам у Русији – то је била теза; нацизам у Немачкој – то је била антитеза; Лењин, Троцки и Стаљин – то је била теза; Хитлер, Гебелс, Геринг и Хес – то је била антитеза.

Важно је само да изгине што више Руса и што више Немаца.

Што их више изгине, тамни владари из сенке бивају све задовољнији.

Увек се бирају наивни и неосвешћени аријевски народи.

Руси и Немци бејаху им у том трену најподобнији.

И једни и други су вредни, радини, трпељиви и послушни.

Раде све што им се каже и нареди.

Неосвешћеним и успаваним аријевским народима лако је манипулисати у свету закривљених огледала, закрвиљених виђења и закривљених мисли.

Стаљина су представили као Белог Руса, а Хитлера као Немца Аријевца.

О, како су лукави Енглези!

И бољшевизам и нацизам осмишљен је у Лондону.

Није бољшевизам осмишљен у Москви и Птерограду, као што ни нацизам није осмишљен у Минхену и Берлину, већ у краљевској палачи Лондона.

Само још успавани, неосвешћени и необавештини верују да је бољевизам био добар за Русе, а нацизам за Немце; да је бркати Стаљин спашавао Русију, а хистерични Хитлер Немачку.

Стаљинградска битка био је највећи и најгрознији експеримент тамних владара из сенке: на стотине тисућа људи у крајње неприродним и веома суровим условима провело је око тисућу дана водећи без престанка битку за голи живот.

Које су то муке и страхоте!

Нису могли достојно човека ни физиолошке потребе да обављају, а да не говоримо о неумивању, некупању, гладовању, смрзавању и умирању у најтежим мукама.

Нешто слично се поновило и са последњом одбраном Берлина.

Последња одбрана Берлина – то су били дечаци од четрнаест-петнаест година.

Уништено је читаво једно мушко поколоње и у Руса и у Немаца.

Стога су Немице после рата биле принуђене да се удају за дегенерисане Енглезе и Американце.

Ко је све то осмислио?

Осмислили су тамни космички паразити, владари из сенке, како би могли да се хране патњом, мукама, ужасима и страхотама белих аријевских људи.

Ништа од овога нећете наћи у земаљским књигама.

Акаша је једини поуздан извор!

Драган Симовић: О УНУТАРЊОЈ ЛЕПОТИ И ДИВОТИ


Спољни свет је леп и дивотан само онда кад се посматра из унутарњег света, кад се сазерцава унутарњим видом.

Спољни свет и иначе нема никакве лепоте и дивоте сам по себи; он нам је леп и дивотан само онолико колико унутарње лепоте и дивоте проналазимо у себи, а потом и успевамо да на спољни свет пресликамо.

Највише лепоте и дивоте у овоме свету проналазе и откривају управо они који све време обитавају у свом унутарњем свету, а то су: сневачи, визионари, песници, сликари и ини уметници.

Колико љубави и лепоте носимо у себи, толико ћемо љубави и лепоте открити и у овоме свету.

Сви они који су нам лепи и дивотни, те мили и драги, гле! лепи су нам, дивотни, мили и драги управо зато што њихову пра-слику носимо у себи, у свом бићу и суштаству, у срцу и души, што смо с њима повезани некаквим невидљивим, тајносаним и оностраним светлосним, дејственим, енергетским и божанским нитима.

Словенка Марић – ПОВРАТАК РОДНОМ ПЕЈЗАЖУ


15107448_1375047409174493_4520301686609223268_n

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време,

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

Брда ˗ груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце ˗ успомена тугом зарадована

и река сетна са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

-збирка песама –Пејсажи у огледалима-

Драган Симовић: Док зурим кроз врхове крошања у даљини…


Док зурим у врхове крошања у даљини,

осећам како кроз мене струји

животни дах из Водеана Етра.

Гледам у појавни свет,

 а видим један други,

лепши и дивотнији свет,

 с ону страну свих омаја и опсена.

Боравим у овом видљивом свету,

а држе ме онострани

невидљиви светови.

Ја сам,

истовремено,

 и сан

 и сневач тог сна

 који се живот зове.

Камење


stone-lantern-ueno-toshogu-shrine-ueno-park-lamp-more-than-meters-high-92113612.jpg

Камење. Паганин схвата да је камен – живо биће, једноставно то је други облик живота. Али то је управо живот. Камен, исто као и биљка, расте, достиже зрелост, дуго живи у том стању и пре или касније умире и распада се. Камени свет, свет камења – то је огроман, најлепши, фантастичан свет. Камен има своју енергетику, и та енергетика може да узајамно делује са енергетиком човека. Камен може да обавља функцију заштитника или талисмана. Камен може да буде пријатељ човека. Камење је увек пратило живот паганина.
Хришћани воле да називају пагане примитивним глупацима, који се клањају дрвећу и камењу. Ипак примитивни глупаци су уствари хришћани и њиховом разуму није доступно оно што схватају пагани. У паганском Јапану постоји такав облик општења човека са камењем, као Врт Камења. Јапанац може да дође у Врт Камења и да тамо проведе пола дана или читав дан. И после тога Јапанац се осећа паметнији и јачи. Амерички туристи који посећују јапанске камене вртове, не могу да схвате шта се у њима може радити читав дан. У примитивне америчке главе ништа осим новца и ствари не стаје.
 
Преузето из књиге: УДАРАЦ РУСКИХ БОГОВА, Владимир Алексејевич Истархов
 
Москва, 2000.г

Лаза Костић – „Међу јавом и мед сном“


LazaKostic.JPG

 

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном.“

 

(1863. година)

Радмила Бојић: Загрљај


У Сан си ми ноћас дошла
Утво Златокрила… 

Ушетала, рајска Птицо,
Песмо моја жива… 
У перивој где ми Душа
Снове нујна снива!

У сну моме да ме сетиш
На буђења моћ
Утво Златокрила… 

И да оно што бити не може
Лутко лепа… 
Гле!… Сада, ево, бива! 

26. јун 2018.
у време жетве

Драган Симовић: Срби и западни предаторски свет


Видео сам давно, још у раној младости кад сам боравио у западном свету, да је огромна већина Срба изгубила и последње зрнце части, достојанства и поноса; да је бедна, сервилна и снисходљива до гадљивости пред надобудним, уображеним, необразованим и дрчним западним предоторским народима.

Никада нисам могао да разумем и схватим ту србску очараност и слуђеност, занетост и опседнутост западном цивилизацијом, тим удивљењем до бесловесности и лудила пред сваким западним дивљаком у смокингу, пред свакаквом западном чак и десеторазредном надриуметничком творевином.

Имао сам ту срећу, да у раној младости боравим и радим у западном свету, те да већ у двадесет и трећој години освестим, да је цео тај западни свет један шаролики и опсенарски а лепо упакован кичерај, да је у њему све трулежно, смрдљиво и распадљиво, те да напросто звечи попут звечке од јаловости, бездушности, безличности и празнине.

Умрећу, и, напустићу овај свет, а нећу одгонетнути ту србску отужну и гадљиву снисходљивост, тај србски болесно поданички и рајетински дух пред западним човеком и западним светом!

Све ово што нам се сада дешава јесте последица тога.

Једно поуздано знам: част, достојанство и понос изгубили смо заувек онога тренутка када смо напустили Ведско Православље и прихватили хазаро-кршћанску религију.