Сваки сам тренутак небудности скупо плаћао у овоме свету.

Схватио сам рано, да је будност једина заштита и одбрана од људи и света.

У стању небудности и пријатељи нам постају непријатељи, док у будности и непријатељи постају наши пријатељи.

Када нисмо будни, тада сви насрћу на нас.

Не толико свесно, колико несвесно!

Људи су по природи својој грабљивци и насилници, и, ако нисмо будни, уништиће нас посве.

У људе никада немам поверења, али у човека, будног и освешћеног, свагда имам.

Разликујем човека од људи.

Многима је то исто, али није исто!

Човек и људи, то су два света.

Учим се већ пола века, да и у најдубљем сневању и тиховању останем будан.

Ја сневам и тихујем, изиђем својим бићем и суштом из своје љуштуре, из спољнога света, али једна светла сушт мојега бића, мој божански чувар и водич, остаје будан и стражари.

Истинско и дубоко сневање и тиховање јесте увек у будности.

То може да разуме и схвати само онај ко је у ведској традицији, ко је повезан са светлим суштима из оностраних светова.

Не бих могао ни једног јединог дана да живим у овоме физичком свету, кад не бих, у исти мах, био повезан са својим вилењачким и божанским оностраним световима.

Осећао сам још у младости, да је физички, материјални свет огромно чудовиште, космички вампир који нам исисава животне сокове и божанску животну енергију.

Ми једино снагом духа, енергијом наших виших оностраних тела одржавамо себе у овом материјалном свету, одржавамо своје веома захтевно, трошно и крхко физичко тело.

Огромна већина људи је – паразитским и рептилским програмом – посве упућена на физички, материјални свет, док, истовремено, нема никакву представу о безконачним, несагледним и неизмерним пространствима унутарњих светова.

Људи упућени на спољни физички свет бивају најчешће и сами паразити, вампири, сисачи, крадљивци наше божанске животне енергије.

У овоме свету лепо је и дивотно само оно што исијава из унутарњих светова!

Када се загледамо у дрво, у цвет, у ружу, у лептира, у миле и дубоке очи детета или девојке, нас тада озарује лепота и дивота унутарњих светова, лепота и дивота која се само пројављује, само пресликава у овај свет.

Када се заљубљујемо у некога, ми се не заљубљујемо у оно што видимо у спољном свету, већ у етар и флуид који из оностраних пространстава, кроз сушто биће пред нама, струји и исијава у овај свет.

Извор Љубави, као и Извор Живота, није нигде у Физичкој Васељени, већ у Унутарњим Пространствима, негде дубоко, веома дубоко и високо, у Унутарњем, у Оностраном.

Од детета нисам могао да живим у овоме свету без помоћи из Вишњих, оностраних и духовних светова, а сада, у овим позним годинама, не бих могао ни један једини удах да учиним, када не бих био повезан са Суштим Суштом у Језгру Божјега Стварања.

Ја знам да је огромна већина људи посве другачија од мене, да је њихов програм посве различит од мојега, но, ја сам овде, из срца и душе, сведочио о себи.

Иако су ми људи веома драги, као и сва ина сушта бића, као и свеколика Творевина, са људима од младости нисам могао да се дружим ни пола часа.

Све њихове приче познате су ми још из најранијег детињства, а сада ми већ бивају и досадне, несувисле и бесловесне.

Само они који су слични мени, или попут мене, који су ми мили и драги, јесу мој род најрођенији.

Сваки сусрет с њима, за мене је духовна, звездана и божанска светковина!

Но, они и нису обични људи!

Они су моји Плави Вилењаци из мојега Вилењачког и Звезданог Јата.

Нас обасјава, греје, озарује, исцељује и васкрсава наше Онострано Духовно Плаво Сунце.

Један србски песник рече: Уби ме прејака реч!

Да је то истина сушта, уверио сам се до сада на тисуће пута.

И не само што убија прејака, већ и свака сувишна реч!

Због прејаких и сувишних речи, које сам изговорио или написао, пробдео сам многе бесане ноћи, и много пропатио на свом животном путу.

Ма колико се трудио, ма колико бдео над језиком и речима, увек ми се некако омакне, напросто однекуд и изненада улети у мој свет, нека прејака или сувишна реч, због које потом, некада и данима, болујем и патим.

У овоме свету, око нас и међу нама, постоји више раса, родова и врста бића, а сва та бића, гле! имају људски лик и облик.

Сва су та бића, када се посматрају из Спољног, иста или слична, али када се из Унутарњег сазерцавају, тада видимо да су толико различита – различита као Небо и Земља, као Светло и Тама.

Широка је лепеза бића у људскоме свету: од светлих божанских суштава па све до рептила и звери, а када их из Спољног посматрамо,  рекли бисмо да су то све исти људи!

Нема ништа тако бесмислено и бесловесно као што је паразитска и рептилска крилатица: ДА СУ СВИ ЉУДИ ИСТИ.

Не само да нису исти, већ су толико различити, да је право чудо како уопште и опстају у истоме свету!

Све док не изиђемо из Тамног вилајета хоризонталног спољног света: хоризонталних мисли, размиљања, осећања, виђења, појимања и освешћивања, ми не запажамо битне и суште разлике међу људима, не примећујемо да су једни људи божанства, а други, пак, бесови, демони, јакрепи, змије и звери.

Тек кад изиђемо из хоризонатлног света и пространства, и узнесемо се на Вертикалу – када нам мисли, осећања, виђења и схватања постану вертикална, када развијемо Видовито Знање – можемо јасно да видимо све разлике, све нијансе и вагре међу људима.

Тада у трену видимо: да су једни људи богови, а други змајеви, змије и јакрепи; да су једни на овај свет дошли да творе племенита, узвишена и божанска дела; да су дошли да се боре за Светлост, Лепоту, Љубав и Живот; а други су, гле! нешто посве опречно и супротно њима – други су дошли да уништавају, сатиру и убијају све оно што први чине, творе и оживљавају.

Сва материјалистичка и позитивистичка учења јесу паразитска и рептилска, када то схватимо и освестимо, тада ћемо лако са Хоризонтале прећи на Вертикалу.

Нежност  трептаја светлости

сипам  на земљу твоју

ону, иза свих видљивих  линија;

ону, где  неба су бела и где

облаци  се осмехују   вечности.

.

И срце се растапа моје и чини љубавну реку

што натапа поље твоје и боји дугом

дрвеће, траве и птице и буди уснуле зрикавце.

.

Зуј се ори тишином земље твоје,

зуј што се ухом танким чује,  док

шапат кише љубавне ко печатом у

платна отворене душе утискује се!

.

Под  лишћем живе ћутње, 

Звезда  у краљевству твом, сјајем, прелама се!