И ово сам видео и освестио, давно.

Нема Љубави у непробуђених и неосвешћених.

У њих има само површне, краткотрајне, пролазне, небитне  и несуштаствене допадљивости и заљубљености која је на граници кокетирања, ласкавости, лицемерја, позерства и кича, али дубоких и освешћених осећања љубави, преданости, пожртвованости и посвећености, онога што је бит и сушт узвишене и племените љубави – е, тога нема ни у назнакама!

Бракови таквих особа – успаваних и неосвешћених персона –  заснивају се и битишу, најчешће, из интереса (не знам каквог!), на најнижим емоцијама, посесивности, сексизму и донекле еротизму.

Када прође кратко време заљубљености, када се њихова физичка тела засите и презадовоље похотом и пожудом, када њихова узајамна лаж постане досадна и њима самима,  када иживе најниже страсти чулног и плотског, тада њихови бракови пуцају засвагда, а они се разилазе не као странци, већ као највећи непријатељи.

Дубоке, искрене, узвишене, свеобухватне и свепрожимајуће Љубави, Љубави која вазда васкрсава и изнова рађа, има само у пробуђених, самосвесних и самобитних личности.

Огромна већина људи, свуда у свету, живи у лажи, омајама и опсенама, у самозаваравању и самообмањивању.

У њих је све – не само љубав, но и сам живот – превара, подвала, лаж и кич.

И, да будем искрен до краја: у њих нема ни Љ од Љубави!

Љубав о којој говорим, и коју пишем великим словом, може да се роди једино у пробуђених и освешћених, узвишених и племенитих душа, у душа које су рођене Одозго, рођене из Духа и Свести.

Огромна већина људи у овоме времену – а таквих је, отприлике, девет десетина – још није спремна, још није дорасла и узрасла за такву Љубав.

Таква се љубав рађа – гле, у овоме трену! – из наших снова и визија за неке будуће нараштаје у нашој звезданој будућности!

Рад на себи мора да буде битнији од свега у свету, од свега другог.

Морам да говорим о себи, из себе и кроз себе, будући да себе најбоље познајем, као што и сви ми, што и свако од нас самога себе најбоље осећа и познаје.

За мене је рад на себи од младости био и важнији и битнији од свега другог у свету и световима, чак и од породице, чак и од моје човечице, животне сапутнице, па саме и деце.

Искрен сам до краја, јер другачији не умем нити желим бити!

Схватио сам рано, боље рећи осетио, да само онда кад радим на себи, кад ми је рад на себи важнији и битнији од свега и свих, могу да будем и другима користан, могу да чиним дела љубави за ближње и ине.

И гле чуда!

Што сам више радио на себи, што сам више љубави имао за себе, тим сам све више радио и на ближњима и све више љубави имао за ближње, за своју животну сапутницу, за своју децу и децу своје деце, јер основа и потка свих љубави у Васељени јесте љубав према себи.

Само онај ко неизмерно љуби себе, бива у сваком трену спреман да се посве, до краја и конца, жртвује и за оне који су му мили и драги.

Многа су Божанска Знања скривена од нас још пре неколико тисућа година, али су наши Звездани Преци знали, да само онај ко упозна и заволи себе, ко открије своје унутарње биће, битије и суштаство, ко посвећенички –  из трена у трен, из дана у дан – ради на себи, може да развије многа невидљива, духовна, звездана, божанска и онострана тела, може да се високо, веома високо вазнесе у Љубави и Стваралаштву, може да промени из корена свој Живот, своју Судбину, свој Свет.

Рад на себи јесте најтежи и најмучнији вид рад не само у овоме свету, већ и у свим иним световима, али је истовремено и најлакши и најслађи рад у свим световима.

Ово је зен-будистички и таоистички парадокс који тек неки, пробуђени и освешћени, могу да разумеју и схвате.

За мене је рад на себи био веома тежак, мучан и болан на самоме почетку.

Трајало је то око три године.

А после треће године, рад на себи бејаше ми нешто и најлакше и најдивотније у овоме свету.

Рад на себи, за мање од пет година, постаде ми као пијење воде или удисање и издисање ваздуха; нешто што је бивало и остало саставни део моје поетике и природе, мојега бића, битија и суштаства.

Сва вертикална Знања Ведских Белих Срба скривена су од нас, а остављена су нам само хоризонтална знања, небитна и несушта знања, опсена и лажна знања који нам и не дозвољавају (ми смо поробљени паразитским и рептилским хоризонталним знањима) да се усправимо, да следимо звездану и божанску вертикалу, да развијамо вертикално мишљење и размишљање, да вертикално осећамо, стварамо и видимо.

Видовито Знање јесте Вертикално Знање.

То многи не знају, па онда почињу, тобож интелектуално и академски, да нагађају и гатају о Видовитом Знању развијајући којекакве несувисле и бесловесне теорије.

Када развијемо Вертикално Знање – а развићемо га само онда када посвећенички, без престанка, радимо на себи – ми тада видимо, јасно и чисто видимо, по Висини и Дубини, видимо кроз Време и Вечност. Тада више нема никакве препреке у Материјалној Васељени за наше Јасно Виђење.

Јасно Виђење јесте Јасно Знање.

Моје визије јесу Визије Знања, а не некакве болесне и опсене визије о којима причају људи у свету.

Видовитост – то је Видовито, Јасно Знање.

Богови нису у визијама на начин како то замишљају људи овога света, већ су Они у Видовитом, Јасном Знању.

 Знање Богова јесте Видовитост Свих Видовитости.

Кад се вазнесемо на Ступањ Знања Богова, тада кроз Само Знање – без икаквих других слика – имамо Јасно Виђење.

Раздани зором очију својих

собу од тмине

погледом зрака ти првог

и тихо загрли страх у очима

небеснице.

.

Опарај од туге чипку палу

на немиловане дојке

и дланом својим

колена дотакни нежно…

.

Док дрхте од дотицања,

дај наде знак

да замахнем као паун уз нежно

мирисно ти тело

и на црвене усне ти разгранам

дугина крила,

док напајам се влажношћу

у умилном оку

а потом тихо бивам на недрима твојим

Лептир се на нашим просторима повезује са лепотом и нежношћу, док у Кини он представља један од најјачих симбола љубави. Посебно оне младалачке, невине и неспутане. Сам поглед на овог веселог инсекта је довољан да схватимо позадину ове асоцијације: његов лет са цвета на цвет је јасан приказ веза које човек свакодневно остварује са својом околином. Међутим, Кинези у лептиру виде не само слику човековог социјалног живота, већ и слику најскривеније човекове тежње која гласи – остати вечно млад, макар у срцу!

Лептир се сматра симболом душе, бесмртности, препорода и васкрсења као и симболом Велике Богиње. Са Великом Богом, птице и летећи инсекти били су повезани. Један од инсеката који представљају богињу био је лептир.

У грчкој митологији уметност је приказивана на крилима лептира – такође симболизује бесмртност, душу и психу. Старогрчка ријеч „лептир“ у првом реду значи „душа“, „ум“.

Римски цар Аугуст га је био узео као свој лични симбол.

У Америци га сматрају симболом вођства и промене . 

По фенг шују, симбол  је радости, лепоте, нежности и  вечне љубави.

У Јапану лептир представља симбол породичне среће и задовољства.

У многим традицијама лептир симболише умрле претке и њихову заштиту. Постоје многа веровања везана за лептира:

-Када на нас слети лептир, он открива да нам наш анђео чувар шаље важну поруку и подсећа нас да је уз нас

– Боје лептира такође имају важну улогу у разумевању одређених порука. Лептир светлих боја, попут жуте боје, указује на срећан догађај који ће се изненада десити. Лептир тамних боја представља заштиту сродника из других светова.

– Постоји веровање да када лептир улети у кућу треба га нежно ухватити за крила, пожелети жељу и пустити га. Верује се да ће лептир на својим крилима носити вашу жељу и да ће се она сигурно испунити.

Извори: Речник симбола – Коцкица симболи –

Док садим семенчице у бајковитој башти
И док градимо кров на ведској дрвеној кући
Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе
Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће
И стави везени прекривач на астал за руштук

.

И пецни у рерни црвене папричице љутице
У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога
Повремено нас похвали да смо врло вредни
Од твојих милоречи светиљка се пали и њише
И послужи нам по три срка сока стваралајка

.

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!
Она живи у К… и има многоватрене обавезе
Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи
Једног велечесног набујалог дана после кише
То ми потврђује једно од многобројних чула

. . .

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног
Витез Мансанман је мој врли предак и потомак
Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја
Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана
Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

Записати извор, сећање, нежност.

Записати у обично писмо које ће бити пепео.

Није то чин стварања, рећи ћеш.

Ни поезија није, кажем, ни филозофија.

Све су књиге тек велико писмо,

неко бдење што се довија, тражи адресу.

И мудрост је надигравање с болом.

Зато записати овај тренутак:

Провидни сумрак и капање с крова.

И то, како је добра ова случајна нежност,

помисао на југ, на отапање леда.

.

збирка песама -Пејсажи у огледалима –

Суштаства се играју сред поља од мисли
пламеном и муњом бел-сјактеће луче.
Повезнице, речи, стихови сви чисти
везу нашу потку све док живот хуче.

Дал’ је песма она животница
та што даре теби сипа?
Вешто нити животне сад преде.

Поновила благослове,
повезала род звездани…
Засијала у вечности.

АСТАРТА је врло древна Богиња плодности, љубави и рата. Била је са људском расом од почетка. Астарта је приказивана као Висока свештеница, врло лепа са плавом косом. Њени родитељи су Нингал и Нанна. Астартине боје су црвена и плава.

.

Била је знана Канаанцима и Сиријцима као АСТАРТЕ, Сумеранима као ИНАНА, Вавилонцима је била знана као ИШТАР, Асирцима и Акађанима – ASHTART, ASHTORETH; ASHERAH, Египћанима као ИСИС, АСХЕТ и АСЕТ–, Феничанима је била знана као ТАНИТ-АСХТАРТ и АСХТАРОТХ. Њено Угаритско име је било АНАТ.

.

Заједно са Еа-ом или Дагоном  и  Баалом, када је јудео-хришћанство ступило на сцену, Астарта је демонизована и завршила је као једна од вховних принцеза Пакла. Ова три Божанства су била најпопуларнија бића на Блиском Истоку. Њихова репутација је уништена, злобно су клеветани,  демонизовани и етикетирани као „зло“.

Као сумерска Богиња „Инанна“ била је знана као моћан ратник и њена света животиња била је ЛАВ. Скулптуре лавова су чувале њен храм у граду Нимруду.Њен свети град био је Урук, један од најстаријих градова Сумера где је имала свој храм. Имала је храмове и светишта у многим градовим Древног Блиског Истока. Њен сумерски назив „Краљица Небеса“ су украли хришћани и искористили га за своју „Девицу Марију“.

„Иако се Астарта у Сидону поштовала, не сме се заборавити да је њено име било Аштарт, име које Израелци пишу са пет сугласника ‘стрт, и изговарају вокалима сличне хебрејске ријечи „срамота“, чинећи Сидонску богињу да се појављује у нечистој форми Асторет“

 (Izvadak iz „Recovering Sarepta, A Phoenecian City by James B. Pritchard, 1978).

Астарта је такође била вавилонска Богиња. Вавилонски списи је називају „Светло Света“ и „Делитељка Снаге“.

ИШТАРИНА ВРАТА

.

Иштарина врата саграђена у око 575. године пре Христа, и била су главни улаз у Вавилон. То су осма од осам врата.Био је то један од најимпресивнијих споменика на Блиском Истоку. Иштарина врата, као део Бааловог храма саградио је Набукодоносор ИИ. око 575. пр. Хр.. Врата су била троструко украшена с 575 рељефа који приказују лавове као Иштарине симболе, змајеве, као Мардукове бикове као Ададове симболе. Ликови су беле и светлосмеђе боје на плавој подлози. Град је био опасан двоструким зидом с 8 великих врата од којих су свака била посвећена једном богу. (Иштарина су била северна).

Извод из текста Астарта – Извор – Завештање предака- Весна Радојловић –

(Посвета Белим Србкињама:

Јадранки, Драгани, Верици, Лоли, Вери и Радмили.

Слава им и Част!)

Има Срба и Срба; има свакаквих и никаквих Срба; има никојих и ничијих Срба.

Није Србин свако ко има србско име!

Србин је Раса и Каста!

Србин је само онај ко је и Одоздо и Одозго рођен да буде Србин!

Само Двапут рођени Србин јесте Бели Србин.

Прво рођење је расно (по Крви), потоње рођење је кастинско (по Духу).

Србију и Србство највише разарају и уништавају управо они Срби који су само једном рођени!

Једном рођени Србин не може бити Бели Србин, већ само Србин који ће се пре или доцније окренути против Србства и Србије.

Само је питање тренутка када ће се такав Србин сврстати на страну ВедСрбских душмана и крвника!

Србија је разорена, Србство расрбљено.

Таквој Србији и таквом Србству нема више никакве помоћи, ни Одоздо ни Одозго!

Ово је завршница, последњи чин србске траги-комедије.

Но, ми, Бели Срби и Беле Србкиње, сневамо о једној Новој Србији.

О једној Новој Србији, свој у Светлости Божјега Стварања, која неће бити у Простору него у Пространству, која неће бити у Времену већ у Вечности.

Ми такву Србију морамо да створимо, и – створићемо је, зацело!

(У Србском Банату, лета 7527, месеца липња, дана осмог.)