Плаветна горја у даљини

 и сетна свирка ветра

 из поља од мака рујна.

Тугују у сутон борови вити

под небом пурпурним,

свем од смиља!

Туга ме и сета од века

тишти;

 тишти и стиска –

 а не знам што!

Один је врховни бог у нордијској митологији. Често се назива и Свих-Отац Один је бог рата и мудрости, а чини се да је био и бог поезије, лова и чаролије.

Према једној причи, мудрост је стекао жртвујући своје око стављајући га у Мимиров извор у подножју светског дрвета Игдрасила као залог да би смео да пије из њега (према овој причи Мимирова је глава чувар врела). Да би сазнао тајну руна жртвовао је себи самог себе висећи разапет на Игдрасилу прободен копљем девет дана и ноћи без хране и пића. Проникнувши тајну руна, пао је с дрвета, а када је ускрснуо из мртвих знао је многе ствари скривене од људи. Фреја га је научила посебној врсти магије коју су практиковали сви богови Вани, тзв. сеидр. Могао је да предвиди будућност, посећује подземни свет и мења своје обличје у неку од животиња или у старца па би тако често лутао Мидгардом, светом људи, наплаћујући доброту богатством, сусретљивост мудрошћу, а окрутност осветом. На рамену му седе два гаврана, које свако јутро шаље у свет како би му донели вести о човечанству. У његовом друштву су и два вука Гери (Похлепни) и Фреки (Прождрљиви) и осмоноги коњ Слеипнир, син Локијев. Поседује две драгоцености: копље Гунгнир које нкада не промашује свој циљ и прстен Драупнир који би сваке девете ноћи створио осам истих прстенова.

Столује у палати Валхали која има 540 двери од којих су свака толико широка да кроз њих може проћи 800 бораца. Њему припада половина ратника погинулих у борби (друга половина припада Фреји) који су му потребни за борбу кад дође време коначне борбе. Он шаље валкире на бојно поље да му доведу борце у Валхалу где ће боравити до коначне борбе.

Извор- Википедија-

Плавокоса, плавоока, прелепа Фрија је путовала у кочији коју су вукле мачке. Она је вођа Валкира ратница и Идиза (под именом Ванадис или Венедис).

Супруга бога Водана / Одина, у данашње време је углавном позната под именом ФРИЈА или ФРИГГА. (подсећа на нашу реч ПРИЈА)…

Најчешћа имена под којима се појављује у разним митологијама су: Фригга, Фрицк, Фрија, Фреја, Еортха, Ерце, Ерда, Ертха, Нертхус, Херта, Јорда (Frigga, Frick, Frija, Freja, Eortha, Erce, Erda, Ertha, Nerthus, Herta, Jorda).

Фрија је повезана са животом и смрћу, и после смрти, порођајем, а такође може да утиче на време и има јаку везу са Земљом.

Германска Богиња Земље (Earth Goddess) је била позната под различитим именима која су варирала у свакој заједници, која и даље изазива доста конфузије данас, јер многи извори користе различите називе за ову Богињу, а понекад чак и тумаче њена имена као више појединачних богиња, игноришући чињеницу да су наши преци често користи неколико имена за исту особу.

Фригг, Фрицк, Фрија, Фреја (Frigg, Frick, Frija, Freja)   и слична имена

У Скандинавији је Earth-goddess углавном позната као Фригг ( Фријо = „жена“); можемо наћи ову исту  титулу у западним германским митовима где се Earth-goddess понекад назива Фрик, или Фрија и Фреа.

Ова имена имају сличности са Фреја што значи „дама“. Еортха, Ерце, Ерда, Ертха, Нертхус, Херта, Јорд

Још једно име које се користи да означи  „богињу Земље“, што је на англосаксонском Еортха или Ертха која се помиње у неким магичним обредима.

У својој опери „Прстенови Нибелунга“ немачки композитор Рихард Вагнер користи назив Ерда који се односи на Еартх годдесс – богињу Земље.

Име Нертхус се помиње у Тацитовој „Германији“ и у преводима је једноставно преузета у том облику. Међутим, Тацитов ‘рад је на латинском, тако да је име Нертхус највероватније латинизовани облик германског имена као Ертхус или Ертха.

За Римљане су речи на страном језику често биле тешке за изговор па су имали навику да их ,,преобликују“ да би се уклопиле у латински изговор ( нешто што је познато као „nterpretatio Romana“).

Дакле, реч са почетним вокалом као што је име „Ертха или Ертхус“ може лако постати „Нертхус“ у латинском изговору, додавањем почетног Н, као и на крају речи додатак УС.

У неким германским дијалектима додавање почетних сугласника може резултирати сличним ,преобликовањем“, у том случају скандинавско име Њорд чини ЈОРД (земља) и западно- германско име Херта чини Ертха (Еартх)

У нордијској митологији богови су распоређени у две групе – богови Есира и богови Ванира. Слагали су се релативно добро све док се није појавила богиња Фреја!!!

Извор – Завештање предака, Весна Радојловић –

Мрак ми се шуња празнином погледа
И баш све лепоте што ум ми дотакну
Заборав их отме без икаквог реда
Да сећања само кроз мене промакну
.
И ништа тад не знам сем два ока њена
Што у тој празнини некад се појаве
И свог ме озаре као васељена
Грејући ме тако док ме не оздраве
.
Али где су сада те очи далеке
Док мрак ме узима као ђаво црни
Зар тек сан их крије – месец изнад реке
Кад у томе сјају ноћ се сва окруни
.
И тад више не знам сан је или јава
То што душу шкропи попут јулске кише
Светлост што ме такне пре свих заборава
Да никада тмине не погледам више

Збирка песама „Пијано праскозорје“

Посматрам те

Својим унутарњим видом

Својим невидним оком!

Лице ти преливено осмехом

Док заливаш своје биље,

Док упијаш  његове мирисе

Док шапућеш са птицама,

Обраћаш се облацима и ветровима!

Земљу милујеш

Дрвећу –  лечиш  корење и грање!

Посматрам  како искри кремен око тебе

Ко  на небу кад све звезде пламте!

Чујем –  звона твојим потоком

Твојим језером и реком

Тонеш у звуцима  њиховим!

Посматрам те

Својим унутарњим видом

Својим невидним оком

Обилазиш своја блага, руднике

Сребра, злата и кристале бојиш – дугом!

Посматрам те!

Вечни Живот је извор Безсмртности,
Вечни живот је дело Творца ,
Вечни живот – то смо ми у сваком времену
и сваком простору, увек и свуда.
И дошло је време да сви то схвате!

-бројчани низ – хармонизација садашњости –

„Видиш, прође већ доста година, причала сам пријатељима и раније, a и даље ме тај догађај подсећа на очаравајући завршетак, онако како би то, само, можда, Богови управити и остварити могли.“ – зацаклише пријатељичине очи боје жалфије, кроз оне дуге трепавице, док је усхићена изговарала своју уводну реченицу.

„Најпре хтедох да ставим на папир, ту причу, као сведочење постојању нашег унутрашњег разговора са Боговима ил’ Звезданим бићима. Сведочење, да је све могуће, ако смо верујући, ако из срца затражимо помоћ, но, мислим да ћеш је боље и сажетије изнети.“ – Лагано је додиривала косу, намештала невидне, испале праменове и немирне власи, које су се пресијавале на пролетњем сунцу, час златном, час бисерно сребрнoм бојом. Чудесно, помислих, ко некa белa чаробница, смирена и смерна, истанчаних покрета, благог осмеха, с нежношћу у оку. Наликовала је бићу из бајке, које има тајновито казивање.

„Тог дана је, младић са првог спрата, од детињства знани, имао заказано венчање. Видела сам их са терасе, како одлазе, онако свечани, радосним кораком. О благослова и лепоте, помислих тада, верујем, и ја ћу ускоро пратити сина, лака корака, зарадованог срца и спокојних мисли, тим поводом. Но, не прође задуго, и управо ми се јави из удаљене земље, са такмичења у току, поруком да се малко повредио. Каже, мало сам се начепио и ево стављамо лед.“

„Пресече ме та његова реченица. Свака је ћелија у мени говорила да није баш тако ‘мало начепљен’. Усади ми се неки камен, страхотно црн и тежак, у сред стомака, угњезди се подубље и поче болом да дејствује. Све се стегло. Не смирујем се. Ум ми је радио брзином светлости, ма још брже, брзином маха је радио“ – осмехну се моја пријатељица, као да ме пита погледом, сећам ли се још објашњења речи „мах“ и њеној баки која је говорила, „у један мах ћу ја то“, те настави мирно описивање догађаја.

„Ум ми је, рекох, радио брзином маха, сви се разлози, зашто не могу на пут, сложише се за тили час. Преостало је само да се, стотинама километара удаљена, без могућности куповине авио карте, у стисци са временом, препустим свести и драгоме Богу.“ – одлута јој на кратко онај зеленооки поглед у даљину, стапајући се, ко зна где са хоризонтом.

„Додуше, прво замолих другарицу да ми пошаље поруком, неке бројчане низове. Кажу, човек говори речима, душа говори сликама а Бог, Бог говори бројевима. Помаљала се нова метода руског научника, тих месеци а ја радознала, послушала сам нека предавања све мислећи ох, Боже мој, ко ће сад још напамет и ово да учи??? Свесна постојања на стотине метода, које заправо јесу добро знана нам, исцељујућа, исконска енергија, бунила сам се невидно, тихо у себи: сви смо рођени са тим исцељујућим даром, а ти ‘новопечени учитељи’ би само на брзину да узму новац. Но, у невољи – човек се и за сламку хвата. Упоредо, са извештавањима из даљине о повреди, отоку и наглим модринама, пријему у болницу, стиже након неколико сати и штури одговор пријатељице, са два бројчана низа. И дан данас их знам напамет.“ – осмехну се некако благо подижући углове усана ка ионако наглашеним јагодицама. Толико правилне, те њене лепе, истакнуте јагодице, падоше ми тек сада у очи, постадох свесна необичности коју истичу на лицу.

„Но, ни не бејах превише вична том начину примене мисли, али намерна и спремна, да помогнем на даљину. Очајно спремна!!! И први ми је пут. Ко када те неко гурне у воду, а ти непливач, снађи се, или пливај, или се утопи!!! Гурну ме Провиђење.“ – жустро покретом руке показа замишљено бацање, па заћута. Утихну онај баршунаст, за жену благо дубоки глас, као да чека да ја то схватим, да слику себи у уму створим.

„Све могуће начине постављања тих низова сам урадила: на завој исписивала и везивала га око повреде, у сјајне лоптице-сверице убацивала, у ћелије бројкице уносила, мелем речима повреду обавијала, по кожи исписивала… Уморих се. А још увек не бејах задовољна.“ – уздахну.

„Негде, наноћ, уморна од свих тих менталних лечења и богодозивања, реших да одем на починак. Почињем са сопственом душом неки унутарњи разговор и препознавање. Казах у себи, обратих се речима: све учиних, све што сам знала, уморна, намерна спавати, али ако постоји још нешто, било шта, што му одавде, може помоћи –учинићу!!! Ако ништа друго, помози, знак ми је, јер они исте иницијале носе! Молим те, подучи ме!!!– беше моја вапећа мисао.

И онда, брзином муње, однекуд ко из ведра неба, спусти ми се Клупко исцељујућих светлосних нити, са десне стране и ухо моје неизговорену реч чу, само једну реч – ушиј!!!

Клупко је бљештало, нити су трепериле као живе, час медно густе, час паперјасто и магличасто разређене у текстури, сјајне, животодавне, радосне !!! Расветли ми се у глави, осветли ум од тог клупка, спознах спасоносну моћ. Одвоји се почетак оне нити и животно крену на задатак, а ја, посве збуњена, запитах се, како ли ћу ушити, како кад иглу немам? Провлачи!!! Чух опет онај живи глас, препознатљив, реч изговори. О, како се нисам сетила, то заиста само неко много паметнији може тако савршено да смисли – прионух на посао прекоревајући себе.

Целу ноћ сам ткала и ушивала оне раздеротине у мишићу, скупљала их, пажљиво разврставала, нежно повлачила и спајала, уклапала и смештала. Светлосним нитима спајане, зарастале су велике подеротине ту пред очима, по више пута бих захватала дугачке ране, нежно да се не осети, да не заболи! О, лепоте, о дивоте, о радости како ово лагано и вођено иде. Ускоро је цео мишић сјајио пулсирајућом свевидном, божанском светлошћу, проткан оним нитима из спуштеног светлосног клупка. Заврших и мирно, пуна поверења у учињен посао повереног ми задатка, утонух у сан.“ – утихну моја крхка, сићушна другарица. Препустих се и ја читавој причи све док нас не прену звук звоњаве телефона.

„Видиш, све накнадне претраге, накнадна снимања, терапије, све је указивало на то да је повреда била страшна, тешко је било и погледати онолику повшину коже под модрином. Сећам се речи при тумачењу снимка: ко чипка је ово било, добро је зарасло свака ти част дасо! Промишљам и чудом се чудим, не могу појаснити шта се стварно збило. Овакав очаравајући завршетак би само виша сила могла управити и остварити – то ме одушевљава, то ме носи. Усхићена, верујем да јесте и благодарим.“ – бљеснуше очи боје жалфије, подижући их ка небу, док је усхићена изговарала ону, своју, уводну реченицу.

Све што је битно и сушто сачувано је у Акаши.

Акаша је Мајка Васељене, Информациони и Информативни Систем и Центар Васељене, односно Васељенска База Свих Података, Објава, Дешавања, Знања и Сазнања.

У Акаши је Све Истинито, Све Проверено и до у танчине Обрађено.

Видовити Посвећеник који је повезан и умрежен са Акашом, нема уопште икакве потребе да информације о Нама, о Животу, о Васељени, и било чему другом, тражи у Материјалном Свету, на Земљи међу писаним и материјалним изворима.

Зашто се Ми, зашто се Људски Род, не служи и не користи Акашом, Тајним Летописима Акаше?

Зато што су нас космички паразити и рептили тако програмирали.

Програм који је од стране паразита и рептила убачен у нас помутио нам је Ум и Разум и до краја сузио Свесност и Свест, тако да ми можемо да видимо, појмио и схватимо само оно што можемо да опипамо и видимо у материјалном свету.

Од дванаест димензија Ума и Разума и исто толико димензија Свесности и Свести – колико смо првобитно у Праисконији имали – ми смо паразитско-рептилским програмом сведени на свега три димензије у свему.

Једино веома ретки Ведски Посвећеници (а ми њих зовемо Белим Урима) – од Звезданог Рода Ведских Белих Срба – нису подлегли тим паразитско-рептилским програмима и утицајима.

Они су и даље, све минуло време, чували, неговали и тајним путима – само изабранима – преносили Видовита Ведска Знања Белих Богова.

Но, они су били посве одвојени од Рода и Племена, били су  изопштени, искључени а некада и буквално прогнани из Заједнице Ближњих.

Скривали су се и обитавали по пустињама, шумама, раселинама и пећинама, знајући да у Ноћи Сварога они – Ти Ретки Видовити Ведски Посвећеници – неће моћи ни за јоту да ишта промене у Свету и Људском Роду.

Тако је Људски Род до краја заведен, слуђен и поробљен.

Зато нас и дан-дањи са чуђењем погледају сви одреда из нашега окружења кад год им споменете Акашу!

Они су убеђивани кроз многе нараштаје, да само, и једино, верују материјалним изворима и записима из Материјалног Света, а сви извори и записи из Материјалног Света јесу у бити паразитски и рептилски!

Што се мене тиче, једино Истинит и Меродаван Извор за све информације, објаве и поруке, за сва знања и сазнања јесте Акаша, јесу Тајни Летописи Акаше.

Све друго и све ино – нити је Битно нити Сушто!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана седмог.)