Category: All
Пастирче – СЛОВЕНАЧКA БАЈКA
–
Давно једном један дјечак напасао у Истри, близу мора, неколико крава и нешто коза и оваца. Било је послијеподне и врело сунце пекло је земљу. Тада дјечак угледа три лијепе дјевојке како спавају на припеци. То су биле виле. Биле су неизрециво лијепе и врло много су личиле једна на другу: биле су скоро исте по свему. Мирно су лежале и, бар онако наоко, слатко спавале. Дјечаку није ни на памет падало да би то могле бити виле. Мислио је да су то обичне дјевојке, које су се, шетајући по сунцу, умориле па легле и заспале.
„Али сунце ће их опећи“, помисли дјечак у себи. „Штета да изгоре тако лијепа лица! Морам им помоћи“.
Попе се на оближњу липу, наломи великих лиснатих грана и те гране забоде око дјевојака, тако да их сунце није виик могло гријати.
Недуго послије тога виле се пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и распитивати једна код друге ко је био тако доброг срца да их сачува од сунчеве припеке. А оне су све добро знале како се то десило, јер виле никада не спавају, већ се само претварају да спавају. Распитивале су се само зато да би видјеле хоће ли се дјечак јавити или не.
Али се пастирче не јави, него чак покуша да побјегне, јер није могло гледати у виле: њихова коса је и сувише бљештала, сијала као суво чисто злато. У том тренутку све три су већ биле код њега. Није им могао побјећи. Упитале су га што хоће да му даду зато што их је сачувао од сунчеве припеке. Но дјечак се није усуђивао ништа да затражи. Понудиле су му једну чудну кесу новца, у којој није никада мањкало жутих златника. Али пастирче за све то није марило, пошто још није ни знало шта је новац. А да се само игра новцем и да га огледа, ни то дјечак није хтио, јер новац је нешто мртво, а он је имао жива говеда и овце и козе, до којих му је било стало више него до свега другога. Кад су виле то примијетиле, рекоше му:
– Када увече потјераш стоку кући, чућеш за собом од мора циликање разноврсних звона, али немој нипошто да се осврнеш све док не дођеш кући.
То су рекле и нестале.
Тек сада је дјечак увидио да то нису биле дјевојке као и друге, него да су то вјероватно биле виле.
Сунце се полако све више и више приклањало мору и дјечак је своје мало стадо потјерао кући. Што се више приближавао кући, све је било јаче звоњење и цингарање иза његових леђа. Али је заборавио шта су му виле наредиле. Кад је већ био на пола пута, он се из радозналости окрену да види ко то за њим тјера толику стоку. Угледао је велико стадо оваца, крава и коза, које су ишле из мора за његовим стадом. И у тренутку кад се окренуо стока је престала да излази из мора на суво. Само она стока која је већ била изашла из мора пратила га је до куће. Да се пастирче није осврнуло, имало би неизмјерно много стоке. Али му је било и то довољно и он је своје, исто тако сиромашне сусједе богато обдарио стоком коју су му подариле виле на тако чудан начин.
Извор:
Бајке цијелог свијета. “Млади дани“, Сарајево 1982.
СЛОВЕНАЧКЕ БАЈКЕ
Дмитриј Мерешковски – НА НЕБУ
На небу, што је кô лед зелено
Пролећне зоре тужније свићу
Да ли плаче у даљини звоно
Ил мио зов је у лепом гласићу
.
На небу – сенка предзвездана
У срцу – вечерња мирна сласт
Ноћ ли је или белина дана
Срећа ли је или туге сабласт
.
У очима ти је мир поново
Док тишину звездања чекаш
Да ли у срцу љубав је ово
Или само молитва – не знаш
.
С руског превео Анђелко Заблаћански
Само – РОД
Устај сада вучији сине,
почуј повик из даљине.
Душа дрхти од тог зова,
кључа крв старог кова.
Њом ти носиш, наслеђе свето,
сети га се, да не буде отето!
Сети га се, да не буде касно,
сети га се, и живи часно!
Устај сада вучији сине,
вини поглед у висине.
Види моћног претка твог,
Перуна силног, громовног!
Устај сада сунчев сине,
вини поглед у висине.
Види како зора руди,
стари Дажд, дух ти буди.
Осећаш ли претке своје,
видиш ли их како стоје?
Како сјакте, међ’ звездама,
почаствуј их у песмама.
Устај сада вучији сине,
Устај, сазнај, шта ти чине!
Заборави сад лажи те,
заборави мисли зле!
Запамти род свој,
запамти далек пој.
Запамти, он је прави,
певај роде, својој слави!
Слава прецима и потомцима!
Слава била и остала!
Слава старих, слава мудрих,
да нам прија, да нам сија!
Устај сада вучији сине,
устај сада, побратиме!
Слава теби и роду твом!
Слава нама и потомству свом!
ВИЛЕ РОДА СРБСКОГ
Виле су односиле душе мртвих ратника Рода србског директно у Ириј. Сваки ратник имао је по једну вилу заштитницу, која га је помагала и бодрила у борби и животу. Када ратник напусти овај свет омаје, вила његово етерично тело узима и односи у Ириј, пред савет Светих. У тренутку кад га положи на златну стазу посуту сребрним кристалима, његова душа устаје, тело оживљава и од Светих Сила, душа добија дарове. Сам чин узношења у Ириј душа не спозна јер се деси да привремено заспи, а чак и када се пробуди не сећа се како је доспела, али се сећа Рода Божијег из чијег је јата потекла.
Душица Милосављевић – Запис из Акаше (о вилинском уздизању ратника у Ириј)- извор – фб страница – Јачина речи ведска техника приповедања и стварања кроз уметност
Аница Илић – Заборављени пут
И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича и Осмехом опија…
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…
Владан Пантелић – Паук је велемајстор ткања
Паук је велемајстор ткања Хиљаде тананих и упредених нити
Гадост кружења од жртве до жртве?
Постоји игра између убице и жртве
Библијска игра Каина и Авеља… Бог је заштитио братоубицу Каина
Игра је велики изазов – пристанак
И човек мишљу, речју, делом тка Потку Она је много суптилнија од паукове мреже Прекрасну потку ткају људи истине и чистоте
Драган Симовић: Акаша све одувек и заувек чува!
ИЗ ТАЈНИХ ЛЕТОПИСА АКАШЕ
Све што је западни човек открио, сазнао и створио у последњих неколико векова, то су Ведски Бели Срби знали, умели и имали пре дванаест тисућа година.
Тисућама година спаљиване су и уништаване древне ведсрбске књиге у којима су биле записане Мудрости Белих Богова.
Најревноснији у уништавању ведсрбске културе и духовности бејаху јудео-кршћански калуђери.
При јудео-кршћанској цркви и инквизицији постојали су читави калуђерски редови чији је једини задатак био, да нађу и униште ведсрбске књиге, рукописе као и све културне споменике, да спале и униште све што је ведсрбско.
Тек пошто су спалили и уништили највредније ведсрбске звездане књиге, тада су немачки јудео-кршћански калуђери отпочели да смишљају и пишу лажну повесницу света, народа, племена и родова.
Западни човек није успео ништа паметно да смисли и створи, будући да и није кадар за тако што, но је сва културна, духовна и технолошка знања и умећа, на неки подмукао начин, открио и покрао из ведсрбских звезданих књига, а онда то приказао као своје откриће и умеће.
Постојало је, од Балтика до Средоземља, на десетине ведсрбских звезданих храмова у којима су писане, рисане, печатане, тискане и чуване највредније и најсветије књиге Белих Ура; а Бели Ури бејаху видовити првосвештеници Бога Перуна који су Ведска Знања примали изравно од Белих Богова.
Све те ведсрбске звездане храмове попалили су и до темеља разорили – не оставивши ни камен на камену – хазаро-грчки и германо-саксонски јудео-кршћански калуђери.
Но, ништа што је једном, било кад и било где, смишљено и створено – не може бити уништено!
Сва та Ведска Знања, све те Ведске Књиге, сваки ведсрбски видовити посвећеник може окткрити и читати у Акаши.
Акаша све одувек и заувек чува!
Драган Симовић: МОЈА ВЕРА ЈЕСТЕ МОЈ ПУТ
Све је више оних
који мене виде као паганина,
а моје песме, моје лирске записе, сматрају паганштином!
Родна Вера је паганство, идолопоклонство и многобоштво, док је хришћанско православље једина права вера.
Немам времена да се с таквима спорим; а и да имам времена, опет, за њих, не бих имао времена!
Одувек су пагани бивали управо они, који су друге називали паганима.
Ову су реч ранохришћански фанатици преузели из ведсрбског језика, да би је, у незнању и у бесловесности својој, упућивали РодноВерцима –
ВедСрбима, ПраАријевцима; иако ни сами никада, кроз многе векове, нису успели да истолкују и разгонетну праизворно значење речи паган, односно: поган!
Кад бесловестан и неосвешћен човек нема шта паметно да каже у одбрану својих замисли, промисли и визија
(а такав никада нема ништа паметно да каже!), онда он почне да смишља увредљиве и погане речи, јер једино његово оружје и јесу –
увредљиве и погане речи!
Свако је слободан да сам бира и своје Претке и своју Веру.
Управо тако: ми сами бирамо и Претке и Веру; као што сами бирамо и Расу, и Народ, и Породицу у којој ћемо се родити, оваплотити, утеловити илити инкарнирати.
То су Знања ВедСрба, те стога, само ВедСрбин и може, на прави и суштаствен начин, да прими и схвати ова Знања!
Одмах да разјасним.
Ја сам сам изабрао и Претке и Веру.
Све сам ово изабрао још пре рођења својега у овоме свету.
И не само што сам сам бирао, већ сам сам и стварао своје Претке.
То смо сви ми чинили, само што су ретки свесни тога!
Огромна већина, до конца својега овоземаљског живота, никада то не освести.
Не освести – да све сами бирамо, те да се рађамо у свету који смо, кроз векове и тисуће година, у мислима и сновима својим сами стварали.
Спрам мојега Бића, спрам мојега Суштаства јесте и моја Вера.
Моја Вера, песнички речено, јесте саобразна (сагласна) са мојим Бићем и мојим Суштаством, а све то је, истодобно (и Биће, и Суштаство и Вера), усаображено са Великим Духом Стварања.
Моја Вера јесте моја Вера!
Не кажем ни боља ни гора од других вера, већ само кажем: моја Вера јесте моја Вера!
Ту Веру сам сам бирао (то је прва половина Истине), али је, истовремено, и та Вера бирала мене (то је друга половина Истине)!
Моја Вера јесте Мој Пут, а Мој Пут јесте Пут до Створитеља и Предака.
Када се у Истини и Светлости будем срео са Створитељем и Прецима, тада ћу и Себе познати!
Како ће људи мислити и говорити о мени, и о мојој Вери – то већ није моја брига!
Драган Симовић: О, Створитељу, мој Створитељу!
О, Створитељу,
мој Створитељу!
Пробуди мене и све ближње моје,
све оне који су
мили и драги
Срцу мојему,
и Души мојој,
за Један Будући Живот,
у Једном Будућем Свету
у којему ћемо све Знати,
све Умети
и све Моћи!
Словенка Марић – НОЋ СРУШЕНОГ УМА, ИЛИ СВЕТЛОСТ ОСЛОБОЂЕЊА ДУШЕ
Падају брезе беле
и цела шума сабласно сја.
И лете к небу брезе стреле,
гори свемир светлошћу страшном
и срце моје на ломачи звезда.
Гори, срце,
лудо срце, светло срце,
господару неба!
Горите, руке, крила моја,
над тамом разума
из које спасли смо се ми.
Смеју се брезе беле,
и руши се небо од смеха лудог,
и падају светлости,
и падају звезде
у понор мојих груди.
Гори, срце, светло срце,
над тамом ума
из које винусмо се ми.
И крикни срце светлошћу неба.
Падајте брезе беле.
Збирка песама ,,Пејсажи у огледалима,,
СРБСКИ ЖУРНАЛ 