Моја судбина, судбина моје породице, мојега племена и  рода, као и свеколике Васељене, зависи од мојих мисли, осећања, речи, визија и снова.

Ја сам одговаран за Све, јер Све је у Мени!

Ако ја имам лоше мисли, лоша осећања, лоше и ружне визије, ако казујем или пишем лоше и ружне речи, тада може неко да се разболи, и да страда, од мојих ближњих, у мојему окружењу, од мојега племена и рода.

Ја сам одговоран за Све, јер све је у Мени!

Моје лепе и дивотне мисли, речи и визије, моји лепи и дивотни снови, науми и подвизи, оздравиће, исцелиће па, можда, и васкрснути некога од мојега племена и рода, некога из мојега јата и окружења.

Ја сам одговоран за Све, јер Све је у Мени!

(У Србском Банату, лета 7527, месеца липња, дана шестог.)

Путујемо и хитамо

према Свету Свих Светова:

 где нема туге, патње и боли;

где нема болести, старости ни смрти;

 где ће сви бити срећни,

радосни, орни и блажени;

где ће сви бити

Једна Песма,

 Једно Племе,

Један Род,

 Једно Јато

 и Једна Љубав

Свих Љубави.

Путујемо и хитамо

 већ еонима,

 али једном,

зацело,

стићи морамо!

Душу ми спокојем наливаш  Радосницом овом

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела

Те онако огољени пред Творцем

Гледасмо у космос

 и слушасмо пјесму 

оне мале шарене птице

И спојисмо ножне и ручне прсте

У грчу

Устрашени љепотом

Која ноћу ненадано долази

.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела ..

———————————–        

 

……………….. Рашири, Грлице моја, крила!
……………….. Дајем ти срца знамен!
……………….. Заједно Васељеном носимо
……………….. Вечног живота пламен!

   

Добро ти јутро,

моја једина и умилна,

поробљена и вољена,

неправдом збуњена.

Уснула, раздевичена,

посрамљена, слуђена,

рањена, сад не брањена и офијуњена.

Подигни главу,

стреси ломна крила орловска

У силна Небеса узлети .

Полети у славу!

.

Не дај да те воде клети,

распојасана банда натовска,

они који ти блага харају,

ум скрнаве и варају,

што довлаче немиле и недраге

нашег Рода враге

да те бестидно подају

као рошаву сиротицу.

.

Жаром зоре светли,

блиска Божанском лицу,

налик на жар-птицу,

Сијај у тмини, клијај у тишини.

Косе девојачке расплети,

Гнезда са птићима сплети,

Руке у венац кола преплети,

Испрси се, рукни, нека севне канџа лавовска и,

брани своје станиште и своје младе

И звезданом јату полети,

СРБИЈО!

Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на светз, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу – спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији “Извиђач”, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.

У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града. Из шајкаче се, кад нема ничег дргог, захвата вода са извора. Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У ту капу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лумпујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.

Шајкача је, иначе, најтрпењивија капа на кугли земаљској; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Ма какве јој значке качили – кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што је шајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија. Трајнија…

За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго – до православна. Она се не скида ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!

Извод из текста Моме Капора о Шајкачи

Извор-  интернет страница Патриот –

 

За ову песму, сачињену од басми – силница, заслужан је мој деда Никола, уважени и Богу окренути ратник солунац. Он је, можда једини у Тијанији, у том времену, имао храбрости да око поноћи пролази поред Манитог вира, где су људи привиђали виле и друга ноћна створења. Деда је увек носио изрезбарен дренов штап и капу шајкачу којом је прекривао чело, у торбици је имао жуту меденицу са вола дешњака, а понекад је у левици имао и пушку једноцевку. Ходао је чврсто, смирено и лако, ума усмереног на врх темена, а ноћу је гледао испред ногу. Да онемоћа виле, вилане, криваке или караконџуле, ако су се купали у Манитом виру, или ако би му се нашли на путу и покушали да га зајашу, безгласно је шапутао:

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

Нећу грке шептелије, волим крушке са крушке;
Ја сам лубеничар и знам да проценим човека; боље него воденичар.
Имам једног мочворца, он ми буди моћ Творца;
Ја сам из Тииијааања, смирујем ветрове и опречне светове.

Разграђујем тачку, да из ње изађу ватрени тигрови – а сваки личи на мачку;
У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид;
Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника;
Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке.

Ој, криваци, ви сте моји барјаци!
Ој, вилани, моји братани!
Ој, виле, вилице, моје сестрице!
Ој, оле, уле, караконџуле, правим лом – ииип аооом!!!

Знао је мој мудри и храбри деда Никола, и пренео их мени, још много басми- силница, које су могле потпуно да онемоћају све врсте разуларених ноћних сила, да одмах зауставе и одледе гавран црне градоносне облаке, да призову ласице и жутокљуне птице косовке, или да смире шарку и склупчају поскока.

Прича се да су га томе, још у раној младости, научили његови родитељи – отац Вујица и мајка Анка. Многокраки, малчице и зли језици, распрострли су другу причу по свој Тијанији, и она се, као чудница, потпуно одомаћила. По њој – силницама га је научила страшна, једноока, полуонострана, ноћна зверка –дрекало, у замену за живот и слободу, када га је мој деда Никола, једне глуве ноћи, на препад шчепао. Те ноћи деда је пекао ракију тијањицу од шљива рануша, у чувеном казану чучавцу. Када је преложио казан и распалио ватру, а била је дубока ноћ, уморан, мало је приспао. Тргао га је јаснозвон у глави који најављује опасност. Нечујно се подигао и примакао отпозади отвореном ложишту где је ватра мирно горела. Угледао је склупчано и заспало створење које је привукла ноћна ватра, а опио миомирис ракије тијањице, која је лечилица, храбрилица, снагодајница, а најбоља је на свем свету за прављење чудодејствујућих мелема. Деда Никола је снажно притиснуо створење, а једном руком је дохватио распаљено дрво из ватре и запретио:

У твоје око завртећу ужарени кочић
На челу ће ти остати рупа налик на лончић!

…

Сутрадан је моја баба Обренија закрпила његово исцепано одело и додатно му опрала ране на рукама и грудима са тијањицом. Обоје су мало више потегли из чутурице да отклоне накнадно пристигли страх. Била су то црвена чворновата времена. Пацолики мали људи, изникли из петокрака као отровне печурке, свашта су радили да понизе старе ратнике, посебно солунце и обилићевце. То су покушали и са мојим дедом. Тога дана деда се пред њима испрсио, разгрнуо кошуљу и показао на грудима три плавоцрвене зарасле бразде, потом промрмљао басму у себи и гледао их право у очи. Мале силеџије су се следили, потом немушто откравили и нетрагом отишли. Нисмо их касније видели као да су у земљу пропали.

А дрекало? Није се више ноћу чуо онај страшни урлик од кога су звониле шерпе и тепсије окачене о брвна, који је плашио децу и терао их да се шћућуре у крилима својих мајки или бака, и ледио људима крв у жилама. Појавио се сасма друкчији звук, милозвук, који је опустио људе и децу. Почели су да исчекују ноћ да би слушали нове одјеке. Нико није знао чија је то песма. Једни су причали да је дрекало променило свиралу у грлу, други су говорили да је то зов белих вукова који су се у то време појавили на брдима, а трећи су тврдили да се тако дозивају и тако причају беле веверице, које су, такође, први пут тада виђене у Тијанији. Свет је Лепота.