Category: All
Драган Симовић: О УНУТАРЊОЈ ЛЕПОТИ И ДИВОТИ

Спољни свет је леп и дивотан само онда кад се посматра из унутарњег света, кад се сазерцава унутарњим видом.
Спољни свет и иначе нема никакве лепоте и дивоте сам по себи; он нам је леп и дивотан само онолико колико унутарње лепоте и дивоте проналазимо у себи, а потом и успевамо да на спољни свет пресликамо.
Највише лепоте и дивоте у овоме свету проналазе и откривају управо они који све време обитавају у свом унутарњем свету, а то су: сневачи, визионари, песници, сликари и ини уметници.
Колико љубави и лепоте носимо у себи, толико ћемо љубави и лепоте открити и у овоме свету.
Сви они који су нам лепи и дивотни, те мили и драги, гле! лепи су нам, дивотни, мили и драги управо зато што њихову пра-слику носимо у себи, у свом бићу и суштаству, у срцу и души, што смо с њима повезани некаквим невидљивим, тајносаним и оностраним светлосним, дејственим, енергетским и божанским нитима.

Словенка Марић – ПОВРАТАК РОДНОМ ПЕЈЗАЖУ

–
У мутном сну
однемоћах ти на уснама остављеним,
земљо-пелено,
што на те пожеле ме мајка.
Подерано време,
бледе крпе расутих дана.
По њима ноге босе и сан
са слутњом и жељом ко свитање.
Песма родна ко тајна далека
по мени надошла.
Брда ˗ груди јесени зреле
у погледу дубоком ко жудња.
Небо светло на дану што мре,
сунце ˗ успомена тугом зарадована
и река сетна са песмом протицања.
Повратак ми лепота у сну ускрсла,
причешће ми ово блажено ко отров.
-збирка песама –Пејсажи у огледалима-
Драган Симовић: Док зурим кроз врхове крошања у даљини…
Док зурим у врхове крошања у даљини,
осећам како кроз мене струји
животни дах из Водеана Етра.
Гледам у појавни свет,
а видим један други,
лепши и дивотнији свет,
с ону страну свих омаја и опсена.
Боравим у овом видљивом свету,
а држе ме онострани
невидљиви светови.
Ја сам,
истовремено,
и сан
и сневач тог сна
који се живот зове.

Камење

Лаза Костић – „Међу јавом и мед сном“

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном.“
(1863. година)
Радмила Бојић: Загрљај

У Сан си ми ноћас дошла
Утво Златокрила…
♥
Ушетала, рајска Птицо,
Песмо моја жива…
У перивој где ми Душа
Снове нујна снива!
У сну моме да ме сетиш
На буђења моћ
Утво Златокрила…
♥
И да оно што бити не може
Лутко лепа…
Гле!… Сада, ево, бива!
♥
26. јун 2018.
у време жетве
Драган Симовић: Срби и западни предаторски свет

Видео сам давно, још у раној младости кад сам боравио у западном свету, да је огромна већина Срба изгубила и последње зрнце части, достојанства и поноса; да је бедна, сервилна и снисходљива до гадљивости пред надобудним, уображеним, необразованим и дрчним западним предоторским народима.
Никада нисам могао да разумем и схватим ту србску очараност и слуђеност, занетост и опседнутост западном цивилизацијом, тим удивљењем до бесловесности и лудила пред сваким западним дивљаком у смокингу, пред свакаквом западном чак и десеторазредном надриуметничком творевином.
Имао сам ту срећу, да у раној младости боравим и радим у западном свету, те да већ у двадесет и трећој години освестим, да је цео тај западни свет један шаролики и опсенарски а лепо упакован кичерај, да је у њему све трулежно, смрдљиво и распадљиво, те да напросто звечи попут звечке од јаловости, бездушности, безличности и празнине.
Умрећу, и, напустићу овај свет, а нећу одгонетнути ту србску отужну и гадљиву снисходљивост, тај србски болесно поданички и рајетински дух пред западним човеком и западним светом!
Све ово што нам се сада дешава јесте последица тога.
Једно поуздано знам: част, достојанство и понос изгубили смо заувек онога тренутка када смо напустили Ведско Православље и прихватили хазаро-кршћанску религију.

Радмила Бојић: ЖЕТВА

О, класје моје…♥
Жетва…
И ноћас је село на ногама…
да се пшеница оврше пре кише…
Брује комбајни…
од рефлектора њихових
не види се
да и свици пале светла
кроз шорове … ♥
Мирис плеве,
прашине земљане
и зноја паорског
диже се небу под облаке…
до Кумове сламе чак!
плаветна
Пшеничицеееее, ситно семееее…
Ах, мој драги, слатко име…
Колико се ми гледасмо
Још се нисмо пољубили... ♥

О ГУСЛАМА
![]() –
Негдје Србин, сакривен у гори, Страшно чудо измисли и створи, Научи га сила са небеса Јаворово дрво те отеса. Ископа га и кожом подапе, Па кад длаком про длаке превуче Довијек се за слободу бори, Посађено из божије руке Сто сам пута од гусала чуја |
ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА
![]() –
Вино пије Краљевићу Марко Са старицом Јевросимом мајком, А кад су се напојили вина, Мајка Марку стаде бесједити: „О мој синко, Краљевићу Марко, Остани се, синко, четовања, Јер зло добра донијети неће, А старој се досадило мајци Све перући крваве хаљине! Већ ти узми рало и волове, То је Марко послушао мајку: „Море, Марко, не ори друмова!“ – „Море, Турци, не газ’те орања!“ „Море, Марко, не ори друмова!“ – „Море, Турци, не газ’те орања!“ А када се Марку досадило, |


