Спољни свет је леп и дивотан само онда кад се посматра из унутарњег света, кад се сазерцава унутарњим видом.

Спољни свет и иначе нема никакве лепоте и дивоте сам по себи; он нам је леп и дивотан само онолико колико унутарње лепоте и дивоте проналазимо у себи, а потом и успевамо да на спољни свет пресликамо.

Највише лепоте и дивоте у овоме свету проналазе и откривају управо они који све време обитавају у свом унутарњем свету, а то су: сневачи, визионари, песници, сликари и ини уметници.

Колико љубави и лепоте носимо у себи, толико ћемо љубави и лепоте открити и у овоме свету.

Сви они који су нам лепи и дивотни, те мили и драги, гле! лепи су нам, дивотни, мили и драги управо зато што њихову пра-слику носимо у себи, у свом бићу и суштаству, у срцу и души, што смо с њима повезани некаквим невидљивим, тајносаним и оностраним светлосним, дејственим, енергетским и божанским нитима.

У Сан си ми ноћас дошла
Утво Златокрила… ♥

Видео сам давно, још у раној младости кад сам боравио у западном свету, да је огромна већина Срба изгубила и последње зрнце части, достојанства и поноса; да је бедна, сервилна и снисходљива до гадљивости пред надобудним, уображеним, необразованим и дрчним западним предоторским народима.

Никада нисам могао да разумем и схватим ту србску очараност и слуђеност, занетост и опседнутост западном цивилизацијом, тим удивљењем до бесловесности и лудила пред сваким западним дивљаком у смокингу, пред свакаквом западном чак и десеторазредном надриуметничком творевином.

Имао сам ту срећу, да у раној младости боравим и радим у западном свету, те да већ у двадесет и трећој години освестим, да је цео тај западни свет један шаролики и опсенарски а лепо упакован кичерај, да је у њему све трулежно, смрдљиво и распадљиво, те да напросто звечи попут звечке од јаловости, бездушности, безличности и празнине.

Умрећу, и, напустићу овај свет, а нећу одгонетнути ту србску отужну и гадљиву снисходљивост, тај србски болесно поданички и рајетински дух пред западним човеком и западним светом!

Све ово што нам се сада дешава јесте последица тога.

Једно поуздано знам: част, достојанство и понос изгубили смо заувек онога тренутка када смо напустили Ведско Православље и прихватили хазаро-кршћанску религију.