Сусрет хришћанства и древне словенске вере био је сусрет једне нове апстрактне вере са анационалним предзнаком, и вере која је одговарала народном бићу, колективно-расном сентименту Словена. Да би се нова вера колико-толико могло примити у ширим слојевима неуког народа, црква је морала учинити све да запоседне временско-просторни забран древних божанстава, дакле, и култних места, чак и да у језичком смислу смањи грубу разлику “старих“ и “нових“ ликова. Грегор Крек, чешки митолог, изнео је занимљиво мишљење овим поводом. На пример, гласници евангелизма затекли су код Словена “поштовање Велеса, Волоса, као и поштовање Перуна или Дабога. Језички бар донекле по звуку на Велес, Волос јесте Власиј, али више је ипак околност, да га је легенда приказала као заштитника стоке, учинила је да се пагански бог, који је посебно у Русији поштован и као Heerdengott, на сличан начин заборави“. Ова судбина на исти начин задесила је и друга божанства словенског народа, па и оних народа који су словенском сродни. Једном речју, управо је вера у “паганског бога била директан разлог што је народ поверовао у легенду о св. Бласиусу, да би се одлучно покренуо“ ка једном, наводно, “правом путу“! Оно што је нарочито подстицајно за даљња размишљања, Креков став је да светом хришћанског веровања дефилују светитељи. “Остаје веома озбиљно да се промисли, да живот светаца никада није образовао интегративни саставни део хришћанског учења“30.

Ердељановић је о том антрополошком разлогу који стоји у позадини побуне против иновација нове религиозности инвентивно упозорио како “врло велики делови југословенског народа, особито они православне вере, код којих је хришћанска црква имала уопште мањег утицаја (…), и сада имају врло разгранато и дубоко усађено веровање у душе (особито у душе покојника), у разне духове, добре и зле, у небројене утвари или сабласти (демоне, чија је представа делијично изједначена са оном о хришћанском ђаволу) које се у виду свакојаких страшила и чудовишта јављају не само ноћу него и дању (на нарочитим местима) и чине свакојаке пакости људима“31. Дакле, опште је познат став да су у Европи, код пријема хришћанства “поједини хришћански свеци претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако (…) као што се обраћао некада својим прастарим боговима који су му били оличења знаменитих предака или природних појава или каквих других прилика знатних по његов живот.“

Узмимо један пример: како је хришћанска црква одређивала место за подизање својих храмова? Словеначки митолог Јосип Мал је лепо оцртао ову ситуацију. “Тамо где су стара светилишта разрушили или посекли света дрвећа, они су на истим местима или пак у непосредној близини њиховој саградили нове цркве, које су посвећивали најчешће Св. Јурију (Ђорђу), Св. Марјети (Марији), Св. Михаелу, Св. Мартину, Св. Магдалени и Јанезу Крстнику (Јовану Крститељу). На тај начин су људи најпре могли посећивати омиљена места, хришћански свеци су пак заузели улогу древних паганских божанстава. Хришћанско обожавање се прилагодило нормама пређашњег веровања, при чему је неук народ при таквом поступку лакше замено своје старе богове са хришћанским свецима“32. Јосип Мал нас је обавестио још и о томе како “христијанизација Словенаца“ није “наишла на жесток отпор, посебно стога што се није вршила са огњем и мачем, као код Полапских Словена“. Међутим, није свуда било тако. На источним границама Словеније “под мађарским притиском биле су читаве покрајине дивље опустошене, цркве порушене, свештеници поубијани или пак прогнани“, те је на овом простору “продубљивање хришћанства споро напредовала. Да ли онда чуди што је у таквим размерама живело старо ајдовство (стара вера) у више или мање прикривеном облику дубоко до у 12. и 13. столећу, тако да многе одрасле особе нису биле још крштене“, а није мали број умрлих остао без опела 33.

Патријарх Бертолд се у својим извештајима тужио како је у години свога владиковања 1228. год. путујући овим крајевима жупе у Словенији установио како је “људство лутало у слепоћи заблуде и подражавало паганске навике“. “Чини се скоро невероватним, да је у самом срцу Словеније још почетком 17. века бискуп Хрен при полагању камена темељца за капуцински самостан у Љубљани у својој придици (25. априла 1607) морао оштро прекорити своје вернике због паганских божанстава: Лада, Плејн, Поберин, idola et dii antea Carniolae”.

Шта се из свега може закључити? Да су се у удаљеним крајевима и, посебно, тамо где су владали примитивни услови живота, сачували пагански обичаји до дубоко у средњем веку, и да чак знатан део ових обичаја и празноверица у транспонованом виду живи и дан-данас код обичнога становништва. Будући да су Словенци убрзо по свом доласку на садашње просторе примили хришћанство, “њихови суседи нису били у стању да подробније опишу њихову веру“ 34. Заиста, обичаји су често мењали своје име, добијали су другачији садржај. Јер, хришћанство је много тога што му је било неприхватљиво одбацило, тако да се првобитни смисао обреда и обичаја често заборавио или је био избрисан.

Од богиња је хришћанству највише главобоља задавало дуготрајно поштовање култа Мокуше (Мокше, Мокоше). Јосип Мал је навео један став из Правилника св. Саве за монахе, чији извор не наводи, те и нисам био у стању да проверим његову тачност. “Према пропису св. Саве за монахе (препис из 16. века) свештеник је морао од својих исповедника извидети “li splutila jesi z babami bogomerskija bludy, li molila sia jesi njilam li rodu i roženicam i Perunu i Chorsu i Mokoszi pila i jela: tri leta post z poklony“ 35. Иако постоје извесне нејасноће у транслитерацији са црквенословенског на словеначки, уосталом, као и проблем извора из којих је наведен овај препис, поменути део из Прописа св. Саве могао би у преводу на српски значити следеће: “Јеси ли чинила с бабама /=врачарама/ богомрски блуд, јеси ли се молила вилама или Роду и Рожаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част писа и јела: /треба/ да држиш пост у поклоњењу три године“! Дакле, свештеник је морао да из праксе својих парохијана искорењује стару веру у виле, у Род, Рођенице, у Перуна и Мокошу, као и у Хорса! Дакле, и Хорс је, као божанство, постојао у врло живом сећању код Срба и других Јужних Словена. Познато је, такође, да нас руски извори 14. столећа извештавају о томе да се многе цркве жале на постојање “двоверства хришћана, који приређују идолима гозбу и у потаји чине част Вилама и Мокоши, а посебно то чине све жене готово без изузетка“. И у “словеначким приповеткама се сачувала као могућна чаробница Мокошка, некада ајдовска краљица. Она је била људима наклоњена; каткада им је у злу помагала. Посебно је радо односила децу, нарочито ону, која су се веома слабо одгајала“ 36.

Дуња Брозовић је најпре дала општу примедбу на начин моделовања хришћанских имена из паганских: “Након покрштавања већина је тих назива (…) замијењена именима појединих светаца, с тежњом да се погански топоними претворе у кршћанске. Најпознатији је примјер те замјене велик број светишта посвећених култу Световиду и накнадно надомјештених црквама посвећенима светому Виду. То су, нпр. многобројне Видове горе, Свевиди, Сутвиди, Видовице, Видеши и сл.“, укључујући ту, у првом реду, осим светог Вида, као супситуцију Световида, још и св. Илију који је заменио Перуна 37.

Сретен Петровић

ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА

9

Овај облик понашања се може често сусрести у разноликим обредима словенских народа. Једна од основних улога својевољног престанка говора јесте удаљавање појединца од свакодневног и уобичајног облика понашања. Самим тим се омогућава ступање у делокруг оностраног, и управо те особине настоје попримити учесници различитих обреда, као што је то случај у оквиру маскирних поворки. Исто тако примерено ће бити и да током многобројних магијских радњи влада мук. Одбацујући све што их веже са овим светом особе које израђују амајлије или врше различита зазивања биле би при томе неме као и наге, како би оностране силе могле несметано деловати. Ово одсуство говора такође је и знак поштовања самог светог места на којем се обред извршава, што се види приликом различитих ритуала попут узимања неначете воде, где се води рачуна да људски говор не наруши светост. Истовремено, ћутање је и облик заштите појединца, који ћутећи а понекад и држећи амајлију у устима, онемогућава спољашње утицаје да му науде.

Текст: Душан Божић

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Татьяна А. Агапкина – „Ћутање“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

Слика:
Андрей Клименко – Воспоминание древних лет

Можда је баш сада баш сада право време
О да да о да да! време је свакако сада!
За посвећење у неизрециву Лепоту…
Стиже ти сасма нежна и јака енергија
Не можеш јој никако избећи – побећи
А зашто би зашто би када је то Пут!?

Кружно – сатно протрљај сва три ока
Посматрај све око себе изнова изнова
Као да си као дете прогледала први пут
Људе догађаје океане реке планине
Цвеће и дрвеће облаке лоптаке и кише
Зверке дивљане и птице стене и пећине…

И отвори срце још више још више
На грудима где се правоугло секу
Сварожница црвена и обзорница плава
Развуци плућа до краја као хармонику
Да Лепота испуни све алвеоле и ћелије
И певај и певај и певај и певај и певај…

И нећу ти рећи моје унутарње име!!!
Ја сам ловац на људе спремне за истрк
Из колотечине и жабокречине живота
Ловац на људске душе да буду Човек
И ти ћеш милице моја и ти ћеш као ја
И ти ћеш ловити људа да буде Човек!!!
Хвала Ти Боже Љубави и Лепото моја!!!