Category: All
ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – О дами и џентлмену
–
„… Oд жене не очекујем да она буде џентлмен већ да буде жена. У природи жене постоји тајанствено и мушким очима неспознатљиво језгро које је несводиво на класично одређење џентлемена. Права жена, силом своје природе, не осећа своје обавезе према логици живота званој етика. Она у томе види или осећа неку врсту кострети која спутава њену слободу, саобразну природним процесима који такође не трпе никакве бране, међе, границе и категоријална разграничења.
Жена свет види и доживљава као једну органску целину. Зато жена и најмањи удар доживљава целином свог бића, које бива сво потресено, док мушкарац, захваљујући склоности апстрактном мишљењу и сврставању ствари и појава у ограничене категорије, уме да такве ударе локализује у одговарајући домен и неутралише.
Захваљујући својој дистанци или супериорности спрам етике, жена много боље од мушкарца уме да цени етичност. Етичност је врлина коју жена највише цени код мушкарца. Жена је дубоко конзервативно биће, у најбољем, најплеменитијем смислу тог појма деснице. Она рађа живот и најбоље зна вредност и цену живота. Она од мушкарца изискује етичност јер зна, свесно или интуитивно, да је живот немогућ без етике, да је етика основна структура и логика живота. Зато свака права жена осећа безмерно задовољство кад зна да се може ослонити на једног џентлмена, првокласног и неопходног савезника у одбрани живота.
Реч десница, овде и увек, ја користим у изворном, дакле традиционалном и вечном, деонтолошком и духовном смислу, а не у модерном, политикантском. Да бисмо се бар приближно обавестили о изворном значењу деснице, довољно је да консултујемо речнике симбола. Десна страна је увек – у свим традицијама – симбол истине, напредности, здравља, светлости, снаге, лепоте, доброте. А лева – симбол лажи, назадовања, болести, мрака, слабости, наказности и зла. Зато је велики Немања, одлазећи на онај свет, поручио Србима да иду само десним путем, јер су на њему Божји, а на левом су ђаволови.” <
(Из интервјуа магазину Џентлмен)
Порука – Мирослав Мика Антић
-.
Кад прођу зоре, кад заспе кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,
за снове шарене и бескрајне,
пегаве пахуље будућих зора,
за чаврљања, кикот и тајне
и за сва питања без одговора.
Кад свену зоре, кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају – дај им да сањају,
вичи да сањају, сањај да сањају,
док у њиховим детињим грудима
покојна наша срца одзвањају
и чују и кују и одјекују
као звоници међу људима.
Кажи им: Онамо, близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.
Ми смо је дигли. А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући – у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.
Кад мину зоре, кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
Мене поделили, тебе поделили,
њих смо помножили.
Ово је, мој далеки сине,
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.
Да се пре одужи.
Да се не одужи, већ да се шаље,
од њих још даље, много даље.
Реци им: Онамо, близу неба
још дивних треба, још јаких треба,
наивних треба и чудних треба.
Давно смо с муком све то сређивали.
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.
Зато им на ухо промрмљај тише,
кад зоре изгоре кад спласну кише –
нас сутра мора тамо негде
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.
Словенка Марић – ПЕСМА ШТО МИ СЕ НЕ ДĀ
–
Остаде ми данас песма
у гранама борова.
Заведена, гласом је не могу,
дубоку од сенки зашапталих.
Кроз грање ка сунцу надолази,
смолом, пчелама и ветром пијана.
Гласу ми се не да,
а надолази у грању,
у струјама ми се слути,
из очаја у песму зове,
песма заводна
што међу боровима пева.
Остаде ми данас песма
у гранама борова.
Не могу је гласом,
а струјама ме заводи.
Не могу је гласом,
а сва почињем њоме.
Не могу је,
њоме и Златибором уклета.
Збирка песама ,, ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА,,
Драган Симовић: Моја Поетика, Мој Поглед На Свет
Ако желите да знате колико данас у Србији има пробуђених, освешћених, самосвојних и самобитних Срба и Србкиња, само гледајте којим и чијим писмом пишу: да ли пишу србицом или неком туђинском латинштином!
Одавно не читам ништа што није србицом писано и тискано, ни књиге ни писма.
Нећу ни братовљево писмо прочитати, ако је латинштином писано.
Уколико ми и стигне однекуда и од некога писмо на латинштини, и не прочитавши га, одговорим му укратко: Желиш ли да те читам, и да ти одговорим? – онда ми пиши србицом!
У младости сам читао свакојаке књиге, на различним писмима, но, верујте ми, ништа паметнији ни бољи нисам бивао од тога.
До мудрости, до древних ведских знања, до буђења и освешћивања, до духовног препорода и узрастања, дошао сам тек кад сам почео да читам књиге Ведских Белих Срба и Ведских Белих Србкиња.
Најлепша, најузвишенија и најдивотнија поезија јесте Поезија Ведских Белих Срба, испевана на ведсрбском језику и писана или рисана ведсрбским писмом, србском азбуком – србицом!
Не читам ни књиге, ни часописе, ни новине тискане латинштином.
И, нисам ништа ни пропустио ни изгубио!
Немам времена да читам које-какво интелектуално смеће!
Мудрост није у тим латиничним књигама, часописима и новинама, већ у звезданим књигама ведских мудраца и песника, оних који пишу и ришу ведским језиком и ведским писмом.
Да би неко могао да пише срцем и душом, он, пре свега, мора да има срце и душу!
Његов језик, његово писмо и његов стил открива га.
Можда сам вам чудан због свега овога овде написаног?!
Нека сам, не марим!
Имам свој став, своју поетику, свој поглед на свет и, надасве, своје достојанство, достојанство Белог Србина.
Онај ко ово не разуме, неће ни моју Поезију разумети!
Највеће мудрости открио сам и познао не из овога света и, не од људи, него од звезда и сунаца, од биља и дрвећа, од птица и животиња, од Воде, Ваздуха, Етра и Акаше, а у стању сневања и тиховања.
(У Србском Банату, лета 7527, месеца липња, дана другог.)
Драган Симовић: О УНУТАРЊОЈ СЛОБОДИ
НЕПРОБУЂЕН И НЕОСВЕШЋЕН ЧОВЕК НИКАДА НЕ МОЖЕ БИТИ СЛОБОДАН.
Нема Слободе за онога ко не ради на себи, на властитом духовном усавршавању и узрастању.
Нека му друштво и држава дају сва права, сву заштиту и сву Слободу, он, ипак, није слободан, нити може бити слободан.
Знање Богова, Будност и Самосвесност јесу једина Слобода у Простору, Времену и Вечности.
Слобода – то је Будно Стање Унутарњег Бића; Слобода – то је Избор и Опредељење Душе, Духа и Свести.
Слободан је једино онај ко је свој Живот и своју Судбину узео у своје руке, ко стоји Лицем у Лице пред Творцем, Васељеном и Боговима, и заветује Им се:
ЖЕЛИМ ДА БУДЕМ КАО ВИ!
ЖЕЛИМ САМО НА ВАС ДА СЕ УГЛЕДАМ!
НИСАМ СЛОБОДАН,
НИТИ МОГУ БИТИ СЛОБОДАН,
СВЕ ДОК САМ У ВЛАСТИ СМРТИ,
ТАМНИХ НЕБИЋА,
ВЛАСТИТИХ СЛАБОСТИ
И НЕМОЋИ!
Драган Симовић: Будите будни, будни, будни!
Поред видовитог знања, морамо упоредо да развијамо и суштаства божанске илити непрестане будности, а то значи: да будемо будни свагда и навек, чак и када спавамо.
Ми ћемо се одмарати и спавати, одмараће се и спавати – или звездано путовати – наша душа, наш дух, наша свесност, али ће једно сушто суштаство од суштаства што је понад свих наших тела, како видљивих тако и невидљивих, вазда бити будно и недремљиво стражарити.
Рецимо да боравимо у Београду, да је неко доба, глуво доба ноћи, и, да ми спавамо чврстим, дубоким сном.
У тај час креће наш – било видљиви било невидљиви – непријатељ, душманин и враг, да нас изненади и ухвати на спавању.
Ми се у исти тај час нагло будимо иза сна, а у својим визијама, истовремено, јасно видимо кретање свог непријатеља, пратимо га у визијама, знамо где је и докле је стигао, и – шта чинимо?
Уместо да он нас изненади и ухвати на спавању, ми њему правимо – свеједно да ли физичку, енергетску или духовну клопку – и, он, који је кренуо нас да улови, бива сам уловљен у властиту ступицу.
То су жива знања и још живља искуства ведских светих ратника, Перунових ура, као и белих самураја.
Зашто су ова знања битна?
Зато што у овоме времену вечности свуда око нас жестоко дејствују сви наши како видљиви тако и невидљиви непријатељи и, без видовитих знања и суштастава божанске будности ми ћемо, зацело, бити лак плен за њих.
Видите и чујете какве се све грозоте дешавају свуда око нас.
Колико је страдања, колико злочина, колико мржње и зла.
Одмах да вам кажем: људи по природи својој нису зли, нису склони злочинима и грозотама, но – они су запоседннути од тамних небића, и тамна небића дејствују кроз њих, просто користе људско физичко тело, за све те грозоте и злочине.
И, ко су највеће жртве?
Управо ти исти људи чије је физичко тело од стране тамних небића употребљено за разне грозоте и злочине.
Људи чије је тело искоришћено за злочине, уопште се не сећају шта се и како догодило и, напросто, бивају збуњени и згранути.
А када се то овим овим људима, овим мученицима и жртвама дешава?
Онда када посегну за алкохолом и дрогом!
Алкохол и дрога умртвљују – једноставно хипнотишу и нокаутирају – наша виша духовна и божанска тела, наше анђеле чуваре и светле божанске стражаре, а у тај час у нас упадају мрачни ентитети, запоседају на неко време наше физичко тело, и – чине потом то што чине!
Када прође пијанство и дејство дроге, ми се у чуду нађемо, чупамо косу, раздиремо хаљине и, горко се кајемо!
Учинили смо нешто што уопште нисмо учинили, али то никоме не умемо да објаснимо а још мање да докажемо.
Криви смо, само зато што нисмо били будни!
Зато вам поручујем: будите будни, будни, будни!
Ако нисте будни – готови сте!
ЗЛАТИО СЕ МЕСЕЦ – Владимир Шибалић
Златио се Месец високо над нама,
Звездани путеви зваше нас у сне.
Рекла ми је тихо: Не смем бити сама,
Ноћас си мој витез, ноћас си ми све.
Златио се Месец као орден ратни,
Са небеса тавних мотрио је смерно,
Мотрио двоје заљубљених, младих,
Златио се и стражарио верно.
Ситни су се сати низали лагано,
Зора је пламтела са Истока тамо.
Нестао је Месец, свањава одавно,
Пробудих је меким пољупцем само.
Драган Симовић: Дуго и тешко путовање до звезда и сунаца
Човек будућности – или ће постати духован, или ће нестати.
Или ће узрасти до Богова, или ће заувек скончати у црној васељенској рупи.
А и нека нестане, ако не постане духован, ако не узрасте до Богова!
Овакав какав је тренутно, никоме и ничему не треба – па ни самоме себи – у свеколикој Васељени.
Човек је јадно и бедно биће – можда најјадније и најбедније биће међу звездама и сунцима – које уопште не управља собом.
Он има само илузију, само омају и опсену, да нешто о себи одлучује.
Њиме руководе или светла или тамна суштаства, али самостално – не доноси никакве одлуке.
У зависности која суштаства управљају њиме, он чини или племенита или зла дела, но, ниједно његово дело – светло или тамно – није у бити његово.
Он је само инструмент, само оруђе у рукава виших суштастава, светлих или тамних, а често и једних и других.
Још сам у раној младости видео, осетио и доживео сву беду и немоћ, сав јад и очај човека и, то је било пресудно на мој избор унутарњег пута, поетике и живљења.
Рекао сам себи: ако не постанем духован, ако у духу, души и свести не узрастем до звезда и сунаца, онда је боље да ме нема, али и букавлно нигде да ме нема!
Но, и поред толиких година рада на себи, посвећеничког рада на свом духовном развоју и узрастању, и дан-дањи, још увек, имам осећај да сам на самоме почетку!
(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана првог.)
Драган Симовић: Ствараоци и робови
Лирски записи
Духовност није нешто изван нас и мимо нас, нешто тамо далеко од нас.
Духовност је дубоко уткана у наше унутарње биће, у наше суштаство, у наше битије.
Природно је да човек буде духован.
Заиста је природно!
Може се рећи, да је то нешто најприродније.
До сада су вас сви, кроз векове и нараштаје, учили да будете недуховни, да будете бесловесни, да корачате путем вечне смрти.
Сада вам се, преко Акаше, обраћају божански учитељи из виших духовних светова, поручујући вам, освешћујући вас, да је духовност једини пут живота са сврхом и смислом, једини пут духовног вечног живота.
Немојте се угледати на свет, на поробљено и бесловесно човечанство, немојте се угледати на чопоре и крда што гамиже путем вечног робства, путем вечне смрти.
Синови таме владају преко свих цркава, свих религија, свих идеологија, свих држава, свих влада, свих медија.
Све је у овоме свету у служби синова таме, у служби човеколиких владара из сенке, који су заклети душмани сваке слободе, сваке духовности, сваке самосвојне личности, сваког освешћеног човека, сваког унутарњег пута светлости.
На Западу одавно влада мрак од века.
Сви западни народи су последње робље синова таме.
Они су синовима таме предали и душу и тело; они више немају ни душе ни тела.
Све се на Западу може купити, зато што је западни човек пристао да се продаје.
Продаје се и мушко и женско.
У њих више нема човека и човечице.
Они су постали животињски мужјаци и женке.
Они су постали теглећа марва упрегнута у јарам великог инквизитора.
Они то робство, најбедније робство у повесници човечанства, називају слободом.
Како су јадни и бедни са својим бесловесним причама о људским и грађанским правима и слободама!
Замислите кад последње белосветско робље празнослови о слободи и правима роба; а све се њихово празнословље своди на то – да роб буде још више роб и, да би роб требало да буде срећан и радостан што је роб!
Нећемо више о западном човеку.
Он је давно испричана прича.
Усредсредимо се на себе, на свој унутарњи пут.
Радимо на себи, јер нам је то први и једини задатак.
Први и једини задатак је да будемо духовни, да будемо повезани са вишим бићима из божанских светова, да сами осмишљавамо и стварамо властиту судбину.
Да радимо на остварењу наших најлепших стваралачких снова.
Само још бесловесни могу да празнослове, да је рад, отуђени рад, створио човека!
То су највеће лажи синова лажи, синова таме!
Стваралаштво је створило човека и, стваралаштво ће човека узнети до виших божанских бића.
Стваралаштво – то је слободан стваралачки рад на себи, рад на свом духовном узрастању.
Сваки отуђени рад, који заговарају синове таме, понижава и срозава човека; сваки отуђени рад разграђује човека и враћа га међу животиње.
Борите се, и изборите се (јер можете да се изборите!), да у овоме свету будете ствараоци.
Не робови, не најамници, већ ствараоци!
Упамтите: ако нисте ствараоци, онда сте робови!
Владан Пантелић – Омча и неомча
–
Пробуди се и устани пресветли Роде
Никада никоме не окрећи други образ
Јер ћеш бити отсечен од моћних предака
И бићеш отсечен од својих потомака
Не буди лака жртва жудње удвојене
Крени у освајање сопствених дубина
Уништи непријатеље у глибу подсвести
Пиши Песму-то је твоје дете и награда
Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу
Она одувек гаји двосмислу реч-нереч
Стално те понижава отима корене и име
И склони са чела лажа вође штеточинце
Не могу те водити амебе сатрапи вампири
Они што избеченим очима мотре на туђе
Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!
Устани! Твори љубавност и праведност света!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 