Ратничке светлосне душе

Ти на земљи, ја на небу,

одавно се тако знамо,

ти са мачем, ја са штитом,

ти овамо, а ја тамо!

Али кад се душе споје

у суштаство једно што је,

светлости се сенке боје,

речи моје, речи твоје!

И заувек тако сами,

ти у мени, ја у теби,

печатимо реч у тами,

самоћа нам тешка не би!

Бесмртни смо, мој ратниче,

ка слави нас муња слави,

коловрат нам пише приче

и звездани свет у јави!

Срео сам вас – све је било
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.
.
Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас
.
Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће
.
Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну
.
Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.

.
  С руског превео Анђелко Заблаћански

Боје су од давнина имале важно значење и симболику у свакодневном животу. У словенској култури тројство као зачетник света утицало је и на схватање боја: небо (отац) + земља (мајка) + човек (њихова творевина). По томе како је човек користио боје могло се закључити много тога о њему, као и о његовом положају у друштву.

 

ЦРВЕНА – симбол домаћег огњишта, живота и савршенства. Огњиште је приказано у облику крста или сунца, па је, сходно томе, задужено за очување здравља и баланса, као заштита од свега што је лоше. Ако сретнете у било каквим текстовима синтагме са црвеном бојом, значења су следећа: црвено сунце – дарује живот, црвено пролеће – почетак живота, црвено лето – прослављање живота, румена девојка – здрава девојка. Букет јаребика (биљка из породице ружа), црвена украсна трака у коси, црвене чизме или црвени сарафан (руска женска сељачка хаљина без рукава) такође су имали улогу да чувају здравље и подаре што више живота. Одећа црвене боје углавном се носила током празника, јер и сам празник је, у неку руку, слављење живота.

У фолклору је црвена боја симбол жене – црвени цвет представља девојчицу, маков цвет девојку, а црвено бобичасто воће жену.

 

БЕЛА – представља простор између неба и земље, симбол је светлости, чистоће и слободе. Бела у себи садржи све остале боје, па зато означава све што је чисто и беспорочно, и обједињује све на земљи. Коришћење беле боје при описивању указује на чисте мисли и љубав (бело лице, беле руке). Обично се бела користи при описивању девојке или момка чистог и доброг срца (бела бреза – добра и витка девојка). Бела боја, као и црвена, штити од нечистих сила и не допушта злу да нам се приближи. Занимљиво је да је то разлог што је столњак беле боје – на тај начин домаћинство се штити од злих мисли гостију. У том контексту треба напоменути и доњи веш, који је раније био само беле боје, што је требало да очува тело чистим и здравим, баш зато што стоји директно до тела. Такође, постељина је беле боје јер се сан аутоматски повезује са смрћу, а често се ушива и бела чипка на кревет или колевку.

 

ТАМНОПЛАВА – симболизује небо, везује се за мушкарце који славе живот и штите жену. Вода је плава, а симбол је одражавања небеског у земаљском.

СВЕТЛОПЛАВА се везује за дечака или неожењеног мушкарца, а ТАМНОПЛАВА за снагу и моћ.

Звончић – цвет плаве боје, симбол позива на састанак; незаборавак – симбол растанка; лан – мушки симбол.

 

 

МАРАМА је још један од предмета који има заштитничку улогу. Као што небо (мушки симбол) покрива земљу (женски симбол), тако и марама покрива, тј. штити жену.

Ако мушкарац поклони жени мараму, то значи да је спреман да је заштити. Симболичан је и сам чин везивања мараме – ако би девојка дозволила младићу да јој веже мараму, то је значило да је њено срце отворено за њега.

ЦРНА – ова боја има два противречна значења. У фолклору и усменом стваралаштву симбол је зла, нечистоће, лажи и смрти: црне очи – човек који жели зло, црна врана – симбол смрти, црне мисли – лоше мисли.

С друге стране, у симболици боја и примењеној уметности црна боја означава земљу, плодност и мајчинство. Црна цик-цак шара симболизује поље које није преорано, тј. неплодност, док је црна таласаста шара симбол плодности и зачетка.

Извор- info red

 

 

Гледало је Сунце Земљу – љубав своју,

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Извор- Расен-

 

 

 

Човек који је кренуо ка Богу.. добија све теже задатке и терете … најболнији тренутак је када постајеш свестан чињенице да нисмо исти … то се чак односи и наше најмилији око нас … долази до поделе светова … на једној страни потрошачи и уживаоци овог материјалног света… то су они који не виде ,не разумеју и не праве разлику између пролазности и вечности … ту влада суровост, похлепа,отуђење …. и оних других малобројнијих који јасно уочавају једну позоришну представу у виду маје и опсене….то су старе и искусне душе које вапе за лепотом , смислом, љубављу…

Данас ником није лако … свуда око нас је сурова и жестока борба за душе…. једне и друге је захватио вирус безвољности … Моје скромно мишљење је да се полако али сигурно приближавамо врхунцу свих могућих парадокса… једноставно мора доћи до неке Творчеве реакције на сва ова збивања… тренутно стање на нашој Гаји нема никакву будућност… Радмили и Драгану желим довољно снаге и љубави у ова смутна и тешка времена.

 

Његош је проклео Црногорце који се одричу србства!

Стихови који свједоче да је Његош јасно раздвајао национално и вјерско, те да није постовјећивао српство са православљем, како сматрају црногорски националисти. Опраштао је онима који промијене вјеру, али није опраштао онима који се „звати Србима не хоће“…

.

Начело народности (нације) кроз историју Црне Горе представљало је значајан елемент јер се тиме чувала свијест о себи, свом поријеклу, својој улози и удјелу у доприносу у општим српским циљевима. То се јасно види и из Његошевог дјела „Лажни цар Шћепан Мали“, у коме он, на једном мјесту, ријечима Танасија Мркојевића, јасно каже:

„Сваки Србин који се превјери

Просто вјеру што пригли другу

Но му просто не било пред Богом

Што оцрни образ пред свијетом

Те се звати Србином не хоће…“

Народ је оваквим мислима, преко начела народности, стварао и одређивао свој систем вриједности, богатио своје културно наслеђе, чувао свој историјски континуитет, а појединац испуњавао обавезе према заједници којој је припадао и она према њему.

Тако је Његош, обликовањем и чувањем начела српске народности у Црној Гори откривао и описао најдубља етичка начела народа и средине у којој је поникао.

„Треба служит чести и имену!“ – каже Његош.  Ова одлука значи ријешеност служењу српском имену, што значи – опстанку; а то служење је уједно највећа част, независно од цијене којом се плаћа та доследност.

Извор: sedmica.me

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Од када знам за себе, све ми бејаше тешко у овоме свету.

Још сам у најранијем детињству схватио, да ја нисам од света и да нисам за свет.

Људе, њихова друштва и њихове енергије никада нисам подносио.

Био сам и остао својеглавац и вук самотњак.

Једино сам у самоћи налазио смисао својега живота и живљења.

Самовање и тиховање на потоку или реци, у високим горама а у близини водопада, букова и слапова, шетња по модрим буковим шумама или равничарским вилинским гајевима, гле! само то, од детета, окрепљиваше и исцељиваше моју душу, мој песнички, занесењачки и сневалачки дух.

Сада се, у овим позним годинама, често и сам чудом чудим: како сам ја уопште успевао све ове године да проживим и опстанем у свету, и још, поврх свега, да напишем те објавим више од четрдесет књига поезије, прозе и лирике?!

Зар ја, вилењак, који сам одувек био туђинац и нежељен гост у овоме свету; ја, вилењак, којему све време бејаше мучно, тешко, тескобно и болно у свету; ја, вилењак, одбачен и изгнан из рода и племена, као и свеколиког Србства, да напишем и створим најдивотније песме, најлепше благдарнице и оде роду, племену и Србству?!

Не, ништа ја од свега тога нисам сам по себи писао и стварао, већ је све то – а у моје име и кроза ме – неко наше ведско божанство писало и стварало!

Негде у дубинама срца и суштаства слутим, осећам и знам, да је свакој ведској а живој души тешко, мучно, тескобно и болно у овоме свету као и мени, само што већина њих, из неких разлога, или не жели или не сме јавно да сведочи о томе.

Ја, песник и вилењак, немам ни један једини разлог да о томе јавно и отворено, без зазора и тескобе, пишем и певам.

Ионако је у овоме свету све само сан, илузија, омаја и опсена!

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана једанаестог.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Са праисконом словенском сетом у очима пожали ми се Радмила Бојић:

Ако нема никога да ти се обрадује, онда твоја душа убрзано вене, сахне и копни, и ти, за мало времена, постајеш мртвац који хода светом.

И, заиста, ми живимо у свету у којему се више нико никоме не радује.

Људи у градовима – мада, у последње време, и села све више личе на градове – подсећају на ходајуће мртваце, на сенке и утваре.

Нико никога не поздравља, нико никоме да пожели добар, пријатан и радостан дан, нико никога да охрабри, ободри и осоколи.

Постали смо посве равнодушни једни према другима, па и према самима себи.

Живимо своје тескобне, скучене, себичне и бедне животе који све мање смисла имају.

Више је радости у животиња, птица, биљака и пољског цвећа него у људи.

Схвативши да је у људима све мање топлине, самилости и љубави, Радмила се окренула ружама, цвећу и дрвећу, е, да некако душу спасе своју!

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана једанаестог.)