Category: All

ЦРНИ ЂОРЂЕ – Васко Попа


vasko-popa.jpg

Глава ме већ с коца гледа
Ионако ме нема и нема вас
Појмите ли

По души их по жижи слаткој
По рогатом месецу на челу
По шарци у оку
Не би ли нас било

За цветним кључем постојања
На дно мора пасје крви
Без освртања безбудућни за мном
Можете ли

На нож земаљско им и небеско
Смрт је нас одавно сита
На нож курјаци моји мезимци непребола
Главе нам се већ с коца кезе
Ионако нас нема и нема мене
Хоћете ли

 

Драган Симовић: Нека сте срећни, радосни и благословени!


Нека сте срећни,

 радосни и благословени

сви ви који љубите

 и који љубљени бивате!

Нека је срећан,

 радостан и благословен

наш звездани род

и наше вилин-јато

у свету међу људима

и народима!

Нека је срећно,

 радосно и благословено

све што срце и душу има,

 све што снева,

 машта и пева

под звездама

и сунцима!

(Иза поноћи у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана четрнаестог.)

Верица Стојиљковић – Поравнање


Поравнања крећу Права
Сева муња бела Перунова и плава

.
Завршава се борба бремена
Родина позива једина
Што сан чињаше се, поста јава

.
Равнају се душе – једна поред друге стоје
Истина пред Творцем – једна је!

Коловрат – Перунов Ратник


18425490_474125216258467_8369261505590637867_n
Једног дана док лутах планином 
У потрази за унутрашњим миром
Угледах урезан у сиви камен
Један древни, свети знамен.

Прекривен пузавицама и маховином
Неми сведок о времену славном
Кад су земљом ходили Богови
Где Срби нису били робови.

Пришао сам му опчињен
Његовом лепотом задивљен
Додирнух коловрат руком десном
Испуњен бих божанском снагом.

И видех Богове и Хероје
Из времена златне ере
О њима приповедају Веде
Памте их старине мудре.

На колена падох
И гласно заридах
Јер живим у времену трулом
Сада цене што звасмо срамом.

Ал’ не смем клонути духом
У борби сталној је спас
Знамен наш је Коловрат
Перун Громовити води нас.

 

Ч а к а л а к а р а п е в а – Владан Пантелић


32267273_10211927544204469_3377305768947613696_n

Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена. Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде према хоризонту:
– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.

Сиренци су били међу оближним стенама и вирили. Деловали су као слободни заробљеници својих друга. Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала. Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало. Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама. Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца. Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих. Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.

– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог. Нама, народу Сиреније, Седобради се јавља само кроз снове. Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима. Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот. Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже. Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима. Али, то су само пука предања. Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао. Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад. Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.

– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара? Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре? Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром. Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради? Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?

Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?

– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!

Чакалакарина песма

Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј

Драган Симовић: Поћи ћу да видим врлог ми и драгог пријатеља


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Повлачим се све дубље у самоћу, тишину и шутњу, све дубље улазим у тиховање.

Повлачим се из света, јер никада и не бејах био за свет.

У свету, гле! бивах само гост, само путник на пропутовању.

Моје песме и моји снови које будан сневам били су и остали једини моји искрени сапутници кроз светове, сазвежђа и звездана јата.

Не желим више да мењам свет, не желим да ишта више  поправљам и улепшавам у свету.

Звезде и сунца бивају моји водичи, моји васељенски путокази, звездокази и светлокази.

Једини прави пут води кроз властито срце.

Сви други путеви су или стрампутице или беспутице.

Мирим се са свим бићима и световима, мирим се и са самим собом.

Све је бивало онако како је требало и морало да буде, све је бивало управо онако како је у звезданим и животним књигама записано, давно.

Поћи ћу ових дана у Вршац – то је на свега двадесетак километара од Великог Гаја – да видим врлог ми и драгог пријатеља из младости, с којим се годинама нисам видео.

Поћи ћу да се поздравим с њим онако како су се наши звездани преци у оно праисконо доба поздрављали, да му испричам све ово о чему у овај час пишем.

Да му кажем: да смо добар и свети рат водили; да смо све време бодрили и соколили један другог, чак и онда када се годинала нисмо виђали; да смо се међусобно вазда и увек подржавали мишљу, речју и делом; да смо штитили, чували и бранили један другог од злих душмана попут древних светих ратника на бојноме пољу; да га подсетим како смо, пре скоро пола века, у Вршцу, оснивали и покретали наше независне песничке новине;  како смо се заједнички борили за слободу мисли, речи и дела…

Мој врли и драги пријатељ, о којему овде управо сведочим, зове се Иван Бабић, и, оснивач је, власник и уредник Вршачких вести, Радија и Телевизије Лав.

Био сам годинама уважаван, повлашћен и цењен гост у сва три Бабићева медија.

Свака би моја књига бивала радосно, достојно и дивотно поздрављана, представљана и подржавана, како од Бабића тако и од његових сарадника.

Поћи ћу ових дана у Вршац, да видим врлог ми и драгог пријатеља Ивана Бабића, али, овога пута полазим не да гостујем у његовим медијима, већ, да му, као Праисконац Праисконцу, кажем, из срца и душе, да смо дивотан и свети рат водили, да смо наше пријатељство узнели веома високо, међу звезде и сунца, и, на концу, да му обелоданим: да ја више нисам за људске и земаљске медије (будући да сам све приче давно или испевао или испричао), но за унутарње разговоре са звездама и сунцима, са светлим бићима и суштаствима из вишњих божанских светова.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана тринаестог.)

СУНЦЕ МОГА НЕБА – КЊИГА ЛИРИКЕ ВЕРИЦЕ СТОЈИЉКОВИЋ


Видело дана је угледала

графички и ликовно предивно опремљена

књига топле, питке, танане и надахнуте вилинске лирике

наше песникиње и уреднице Верице Стојиљковић,

под насловом

СУНЦЕ МОГА НЕБА,

у Издавачкој кући

СВАРОГ,

чији је оснивач и власник,

такође један од наших аутора и уредника,

Марко Стари Словен.

Овој дивотној песничкој књизи

наше Песникиње

сви се искрено радујемо!

(Д. Симовић)

Драган Симовић: Путујем кроз светове снова


Путујем кроз светове снова

 и следим своју Јасну Звезду

на свом Унутарњем Небу.

Видим, знам и осећам

светла крилата и сушта бића

 што са мном путују

кроз прозрачне пределе

 који у трену, гле!

 настају и нестају,

извиру и увиру,

из Тишине и Празнине,

без почетка и свршетка.