Category: All
Драган Симовић: ДУХ ВРЕМЕНА
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Свет се коренито променио у последњих тридесет година.
Промене су толико велике, да ми, напросто, ништа више не препознајемо, не схватамо и не разумевамо у свету, и свет нам све више личи на Девети круг Дантеовог Пакла.
Ово је последњи и завршни чин сумрака, суноврата и нестанка Западне атлантистичке цивилизације која је у овом трену васцели свет.
Запад није само на Западу, већ и на Истоку, као и на Северу и Југу.
Сви источњачки народи – и сви ини народа света – данас су исти они Зпадњаци који се налазе и на самом Западу.
Сви су народи листом постали бесловесна крда и стада која космички паразити и рептили воде на кланицу.
Ту одвећ нема никакве поправке, никаквог буђења и освешћивања!
Још једино она мањина добродушних и наивних, што су у омајама и опсенама света, верују у поправку ове цивилизације која убрзано стреми ка коначном нестанку.
И сам сам до скора бивао у тим омајама и опсенама, али, сада знам: свршено је са Западном атлантистичком цивилизацијом.
Свршено заувек!
Србија је данас најзападнија земља; Србија је западно од Запада!
Канда нема у свету земље попут Србије у којој је декадентни, извитоперени, болесни и настрани Дух Запада толико присутан!
Ноћас дуго нисам могао за заспим, а ево зашто.
Будно пратим све што се дешава како у нас тако и по васцелом свету, и схватио сам, у једном трену буђења и освешћивања, да је у нас, да је у Србству, да је у Србији тако велико и моћно зло, оно праисконо рептилско зло, које ни сами наши Бели Богови не могу више да савладају.
Нигде на свету нема тако грозних злочина у самој породици као у Србији!
Највеће жртве су човечице, супруге и мајке!
Савремени србски мушкарац је грозан и чудовишан!
Он није више Мужик, Витез, Ратник и Отац, већ крволочна звер, крволочна звер за своје најближе.
Србски мушкарац данас једе и своју жену и своју децу.
Србски мушкарац није више одговоран ни пред ким и ни за шта.
Он се више ничега не либи и не стиди!
Он се ни због каквог својег злодела више нити стиди нити срами.
Он је до те мере феминизаран и настран постао, да већ бива опасан како за ужу тако и ширу околину.
Најопсанији и најагресивнији мушкарци јесу управо фемизирани мушкарци!
Оно што није ни мушко ни женско, то бива најопасније, најпотуљеније, најподмуклије и најкрволочније.
Позитивистичке и материјалстичке психологије као и ине њихове науке појма о томе немају, али Ведска Тајна Наука о Духу и Свести зна, да су феминизирани и хомосексуални мушкарци најтежи душевни и духовни болесници, те да се управо од њих ваља највише чувати.
Тек сад на прави начин разумем и схватам Беле Србкиње које одбијају да се удају и децу рађају.
Оне би то, свакако, чиниле само када би имале с ким!
То што се у Србству све мање деце рађа није до жена, но до мушкараца.
Како да се Бела Србкиња удаје и да децу рађа са агресивним, бесловесним, болесним, настраним, феминизираним и хомосексуалним мушакрцем?!
Са таквим мушкарцем могу само чудовишта да се рађају!
Од свеколиког Србства, као и од свеколике Беле Расе, остаће само она мањина пробуђених и освешћених које ја одавно називам Родом Вилењака.
Они ће, негде далеко, с ону страну свих видљивих и појавних светова, створити један тајни и скривени свет Душе, Духа и Свести, свет у који неће имати приступа овај болесни и бесловесни људски род.
(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана деветог.)
Драган Симовић: Колико год да нас има…
Колико год да нас има,
има нас довољно
за један будући,
лепши и дивотнији свет
у којему ће се живети
са сврхом и смислом!
Можда нас је мало на Мидгарду,
али не маримо!
Има нас довољно негде другде у Васељени,
у неким далеким
и скривеним звезданим јатима
у којима обитавају
вилењаци,
богови,
и светла суштаства.
Владимир Шибалић – ОНИМА У ТУЂИНИ
Тек онда када ти крај
Родни и љубљени постане мрзак,
Под велом муке и ти ћеш, знај,
Поћи на пут уз поглед дрзак.
Тамо ћеш се надати бољем,
И своје ти више неће бити мило.
Том ћеш лажју дуго бити дојен,
Лета ће минути да схватиш шта се збило.
Никада те тамо неће гледати
Као што те рођени овде дворе,
И другу ћеш песму тамо певати,
Сетно цвилећи за оним што је твоје.
Њима ниси, нити ћеш драг бити,
Проклет си им, роде мио, брате!
Немој гнездо у змијарнику свити,
Нити звати туђине у своје свате.
Ми никада срећни, уистину,
Нећемо бити на тлу овоме,
Али барем знамо горку истину:
Леђа не окреће свој своме!
Велика Томић – Кривудаво течем
Радмила Бојић: ПЕСМА О НАМА
Омаж Зубац Пери чија ме песма подстакну да напишем ову своју…♥
Улазим у Твоју Песму као у свој врт
Слажем Речи и померам
Вечномладо дрвеће
У ред разумљив оку мом
Улазиш у Песму Моју као у сан мој
У ком те свака травка с Радошћу дочекује
И сунце Ти на раме силази
Док се у златокрилу птицу претвараш
Улазимо у ову Песму као у дом свој
Где је све обликовано рукама нашим
Рукама које Речи исписују
Речи које би да нас од нас самих одбране
Драган Симовић: ПОВРАТАК НА РОДИНУ
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
(Душку Савкову, младом а пробуђеном и освешћеном Србину из Великог Гаја – потомку далеких донских козака.)
Осећам у Ваздуху, у Етру, у Дејствима и Енергијама, да је свеколики људски род захватила безвољност и безнадежност, беживотност и чамотиња, да су – ма где год да се појавим – свуда око мене утучени, ушуткани, очајни и несрећни те пуни брига и страхова људи нашега рода.
Такво је стање и овде на селу у којему тренутно обитавам.
У сеоским срединама се све много брже и лакше открива, запажа и освешћује него у граду, будући да је – буком, галамом и лажним медијским сликама – у градовима све лукаво скрајнуто, покривено и скривено од очију јавности.
Гледам како људи једноставно вену, сахну, копне и нестају, тако тихо и нечујно, попут пољског цвећа и дрвећа.
У недељу сам посетио једног младог а пробуђеног и освешћеног Србина – са чијим сам оцем ишао у основну школу – који се, јесенас, после петнаест година проведених у Канади, вратио, заувек, у ово банатско село на самој граници.
Иако смо његов отац и ја ишли у исти разред, у исто одељене, чак неко време и седели у истој клупи, он се од детета дружи са мном као да смо нас двојица – а не његов отац и ја – школски другови.
Воли поезију и уметност, слуша руске изворне песме, чита Андрића, Јеротића, Црњанског и Достојевског и трага за ведсрбским коренима.
Када је пре петнаест година полазио у Канаду – причала ми је доцније његова мајка – најпре је са полица покупио моје песничке књиге, ставио их у кофер, а тек потом је паковао све друге личне ствари које му за пута требају.
– Кад сам се јесенас вратио из Канаде, – прича ми овај млад човек, док уз кафу седимо на његовој тераси и слушамо Пелагијин вилински глас а загледани у далеке и моћне крошње столетних дрвета упремасе – ломио сам се скоро око два месеца: да ли да се вратим у Канаду или да заувек останем у Србији!? А онда сам у једном трену тиховања примио поруку из дубина срца и, пресекао: не враћам се више тамо, па да ћу и гладовати и смрзавати се овде у Србији!
– Тамо је мртав свет, – наставља Д. С. своју исповест док заједнички мотамо дуван и припаљујемо цигарете, – све је мртво, беживотно и бездушно у том свету. Људи су роботи, сенке и утваре. Не знаш ко је мушко а ко женско, ко је човек а ко звер у људском обличју! Они благе везе немају ни о чему: ни ко су, ни чији су, ни одакле су пошли, ни куда и камо иду! Живе као гуске у магли. Имају новац, имају материјална добра, али немају слободу и немају свој живот са сврхом и смислом. Шуте, муче, раде као роботи и робови, живе наметнут и задат живот, без поговора, без бунта, без побуне; ни о чему не размишљају, ни о чему не сневају и не маштају, јер им је то и забрањено. Рекао сам: не треба ми такав живот – који и није живот! – без сврхе и смисла, живот који се преживљава од данас до сутра, од младости до старости, живот без снова, поезије, уметности, културе, визија, поетике и вертикале, живот у којему се без престанка ишчекује болест, смрт и коначни нестанак!
– Многи од наших људи, њих око десетак, који су у оно време са мном дошли у Канаду, ископнели су и умрли убрзо, за свега неколико година, од туге, патње, безнађа и бесмисла. Кад сам то видео, рекао сам себи: враћај се, Србине, у Србију, у Банат, без повратка! Сада ме овде, у нашему селу, питају неки од оних који су пуни илузија, омаја и опсена о Западу: зашто сам се из тог канадског „сна“ и „благостања“ вратио у Србију?! А ја се шалим с њима, па им одговарам: вратио сам се због вас, мојих комшија!
(Велики Гај, наспрам Вршачког горја, лета 7527, месеца цветног, дана осмог.)
Драган Симовић: Што срце и душа осећају, виде и знају…
За суште истине
нема никаквих чињеница,
никаквих опипљивих доказа
у појавном свету,
зато што се оне
срцем и душом
откривају,
с ону страну
свих привида,
варки,
омаја и опсена.
Оно
што срце и душа
осећају,
виде и знају,
то се никаквим умом
разјаснити не може.
Живот и обичаји старих Срба
Живот и обичаји старих Срба у овом добу доста су одмакли од прастарог доба.
Но и у овом добу сав живот старих Срба оснивао се на иородици, а земаљска управа на слободном избору старјешина.
Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старешина породице беше отац, а главни старешина задругарски биран је или по старости или но способности.
По годинама најстарији старешина задругарски био је племенски старешина. Он се звао родоначслник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа.
Више таквих жупа (општина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођ.
Жупан јс сазивао задругарске старјешине у зборове и већа.
Збор и веће (сабор) беше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у већу споразумно су решавана сва важнија питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старешине.
Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски иоротшци.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, беху са свим равноиравни, а ропству и невољништву уопште не беше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост.
Задруга је израђивала све своје потребе, а имаље задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опште добро.
С тога у старих Срба не беше бескућника и сиротиње.
Сви су радили, па свима беше добро.
Некоје веће послове радило је цело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се местимице до данас одржало.
Срби се од памтивека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда ова многа крвна сродства и крвне освете.
Срби такођер врдо поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја).
Брак је у Срба био највећа светиња, У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни).
Срби од увек беху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, иосестримства, села, прела, посјела.
Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то беше један узрок, што се многи Срби претоцише у туђинце.
Вера у старих Срба беше многобожачка – идолопоклоничка. Триглав им беше – бог над боговима; Перун – бог громовник; Сварог – бог неба; Стрибог – бог ветра; Дајбог или Бјелобог – бог свега добра; Црнобог – бог свега зла; Радгост – бог гостољубља; Коледо – бог сунца и свјетлости; Давор – бог рата; Усуд – бог судбине; Пров бог правде; Световид – бог четири годишња времена: Додол – бог кише; Лада – богиња лепоте и љубави; Љела – богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.
Срби вероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видариде, па у змајеве, дивове, вештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине.
Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога.
Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне – животвњске и биљне.
Свештеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво.
Па с тога се и данас зове „кољиво“ оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно, име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под крај овога доба сви Срби беху још многобошци, осим оних јужних староседилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмација, Ови југо-западди Срби примише веру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Силе, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолских ученика.
Примајући крст и јеванђеље, Срби место свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хришћанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или свето.
Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: „Гђе је слава – ту је Србин.“
Просвета ових сТарих Срба беше надмашила многе околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ беху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке.
Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, пчеларством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством, Имали су својих радионица и леваоница, гђе су израђнвали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, меди (бакра), сребра и злата.
Посебно код балтичких Срба просвета, трговина и радиност још прие Хриета беше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вештинама и занатима.
Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове.
Па и они јужнн Срби староседиоцн још у доба Христово беху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском.
А вели се, да су стари Срби и народним иесништвом, глазбом и илесом били надмашили готово све тадашње народе у Европи. Но још у прастаро доба, давно пре Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје Право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се после разви глагољица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији.
Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, после рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опеваху своја дела причаху своје доживљаје и заподеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне песме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице – ти силни и бесмртни сведоци великога и бистрог ума Србиновог.
Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој усменој књижевности српској дубоко клања сав писмен и учен свет. И има се чему поклонити!
Сима Лукин Лазић КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
Прво штампање 1894, Загреб, Издање пишчево
Трубаљка
У склопу пролетњих светковина приметна је магијска употреба продорног звука. Оваквим поступком настоје се одагнати различите неприлике, тиме штитећи заједницу. Међу разноликим предметима којима се бука ствара, издваја се посебан магијски инструмент. Реч је трубаљци справљеној увртањем коре дрвета, најчешће врбовог или лесковог. Њу би справљали момци који би рано, пре сванућа, уз громогласно трубљење опходили село. Док би по завршетку овог магијског чина уништавали своје инструменте.
Текст:
Душан Божић
Литература:
Мила Босић – „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi – „Godina dana hrvatskih narodnih običaja“, HED, Zagreb, 1988
Sadik Ugljen – „Trubaljke u prozorskom kotaru“, Glasnik zemaljskog muzeja u BiH, V, 4, 1893, str.765-767
Слика:
Душан Божић – Трубаљка
Драган Симовић: КЊИГА ЉУБАВИ
Од детета се радујем Књизи.
Књига је одувек и заувек, мене суштом, бивала и остала Светиња.
Материјална Књига Поезије, Књига коју пишемо, рисамо, печатамо и тискамо у Појавном Свету јесте пресликана, пројављена и оваплоћена Књига Живота, Звездана Књига, из Вишњих Духовних Светова, Књига Светлих Бића и Суштастава што се кроз наше Срце, кроз нашу Душу и Стваралачки Дух низводи у Појавни, Материјални Свет.
Данас ми од Марка, Старог Словена, стиже Књига мојих песама и лирских записа.
Марко је Књигу Љубављу припремао и опремао и, Љубављу је у Свет послао.
На Почетку Књиге, гле! дивотан, предиван, песнички и вилински надахнут Прегдговор Словенке МАРИЋ, Ведске Песникиње Белога Србства.
Благодарим Марку, Александри и Словенки за ову Дивот-Књигу, Књигу Љубави, коју мени и вама подарише!
(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана седмог.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 