Category: All
Драган Симовић: На Путу Љубави
И ако погинеш
на Путу Љубави,
имаћеш Вечан Живот
у Љубави.
Јер само Љубав
вазда изнова рађа
и васкрсава.
Драган Симовић: О ЛИЧНИМ ИМЕНИМА У БЕЛИХ (ХИПЕРБОРЕЈСКИХ) СРБА
–
Од свих индо-европских, индо-аријевских народа, Срби имају најлепша, најзнаменитија и најсликовитија лична имена.
Ако је име знамен, онда се по личним именима може видети, осетити и схватити душа србског народа.
Реци ми како се зовеш, па ћу ти рећи какав си, гласи једна ведсрбска пословица.
Срби имају најобимнији речник личних имена која су сачувана од најдревнијих времена до дана-дањег, и, по богатсву личних имена, не може се ниједан индо-аријевски народ поредити са Србима.
Сви су ини индо-европски народи, са прихватањем јудео-кршћанства, одбацили своја праизворна и праискона имена, само су Срби успели да сачувају сва своја предачка имена, не одбацивши ни једно једино предачко име.
Ни наши једнородници и једноплеменици, Руси, нажалост, нису успели да сачувају своја древна имена, имена својих звезданих, хиперборејских предака, већ су преузели библијска, семитска, јудејска и јелинска имена, тако да су и преко самих – туђинских – имена, отуђени, како од предака, тако и од предања, мита, Вере, Знања и Славе.
У србска лична имена пресликана је свеколика ведсрбска душа, свеколики ведсрбски дух, свеколика ведсрбска онострана повесница, свеколика ведсрбска космогонија, теогонија и митологија, свеколико мировозреније и тајинствено ведсрбско свезнање.
Не зна се која су србска лична имена лепша, знаменитија и сликовитија: да ли мушка или женска!
Србска лична имена по дрвећу, по биљкама, по цвећу, по животињама, по птицама, по рекама, по небеским појавама, планетама и звездама, по Сунцу и Месецу, по врлинама, одликама и особинама.
Србским личним именима обухваћена је свеколика космичка и божанска поетика; обухваћен је овострани и онострани Космос; обухваћена је васколика Правасељена.
Заиста, сви ини индо-аријевски народи могу само да позавиде Србима на лепоти и дивоти личних имена, јер њима њихова имена ништа не казују, зато што у себи не садрже никакву дубљу поруку, никакав знамен и никакву космичку и божанску праслику.
Има једно име – често – у Срба, које звучи библијски и јелински, али му порекло није ни библијско ни јелинско, већ ведсрбско.
То је име МАРКО.
МАРКО је изведено од древног ведсрбског, аријевског и хиперборејског имена МРКО!
(МРКША, МРКАЉ, МРКУТА, МРКИ.)
Познато је, одавно, да само Срби имају речи и имена без иједног самогласника.
Да би Јелини и ини несрби могли да изговоре име МРКО, они су морали, између сугласника М и Р, да убаце самогласник А, и тако је, временом, од именаМРКО настало и остало име МАРКО, које су прихватили и туђински народи.
Али, сваки би Србин МАРКО требало да зна, да је његово праизворно (ведсрбско, хиперборејско, аријевско) име МРКО.
Стога, нека МАРКУ, за почетак, име МРКО буде магијски, тајнинствени, тајносани, заштитни и онострани знамен.
Милутин Бојић – Онима што плачу
Ја хоћу да радим нe губeћи врeмe,
Да нe кукам послe како нeмам срeћe,
Како јe за борбу слабо мојe плeћe
И како су људи стeнe глухe, нeмe.
Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Нe плашим сe борбe, у њу ступам смeло.
Ја хоћу да створим пуно снагe дeло.
Нe плаши мe моја властита Голгота.
Кидајући сeбe, ја хоћу да стварам,
Да чeличним длeтом чврсти камeн парам
И да створим дeло што врeмeну прeти.
Да саломим лeност овог млаког друштва,
Пуног жeнских ћуди и мушког мeкуштва.
Сада! Плач нe трпим: плач сe грозно свeти.
НАЈЛЕПШИ МИРИС
О дјевојко душо моја!
Чим миришу њедра твоја;
Или дуњом ил неранчом,
Или смиљем ил босиљем?
Ој Бога ми, млад јуначе,
Моја њедра не миришу,
Нити дуњом нит неранчом,
Нити смиљем нит босиљем;
Него душом дјевојачком
Народна песма
Драган Симовић: Вилењакова Песма Љубави
Заиста, Љубав све побеђује!
Све сам сигурнији у то, све боље осећам и све више знам да је то Истина Сушта.
Победник је само Онај који корача Путем Љубави.
Сви други победници, сви они корачају и ратују на путу мржње и зла, бивају, уистини, губитници.
Желим да будем само Сварогов Ратник Љубави.
Да ратујем у име Љубави, да војујем за Љубав, за Љубав која се излива на сва биће и суштаства, на све звезде и светове.
Ако ме Љубав не спасе, шта ме друго спасити може?!
ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – О дами и џентлмену
„… Oд жене не очекујем да она буде џентлмен већ да буде жена. У природи жене постоји тајанствено и мушким очима неспознатљиво језгро које је несводиво на класично одређење џентлемена. Права жена, силом своје природе, не осећа своје обавезе према логици живота званој етика. Она у томе види или осећа неку врсту кострети која спутава њену слободу, саобразну природним процесима који такође не трпе никакве бране, међе, границе и категоријална разграничења.
Жена свет види и доживљава као једну органску целину. Зато жена и најмањи удар доживљава целином свог бића, које бива сво потресено, док мушкарац, захваљујући склоности апстрактном мишљењу и сврставању ствари и појава у ограничене категорије, уме да такве ударе локализује у одговарајући домен и неутралише.
Захваљујући својој дистанци или супериорности спрам етике, жена много боље од мушкарца уме да цени етичност. Етичност је врлина коју жена највише цени код мушкарца. Жена је дубоко конзервативно биће, у најбољем, најплеменитијем смислу тог појма деснице. Она рађа живот и најбоље зна вредност и цену живота. Она од мушкарца изискује етичност јер зна, свесно или интуитивно, да је живот немогућ без етике, да је етика основна структура и логика живота. Зато свака права жена осећа безмерно задовољство кад зна да се може ослонити на једног џентлмена, првокласног и неопходног савезника у одбрани живота.
Реч десница, овде и увек, ја користим у изворном, дакле традиционалном и вечном, деонтолошком и духовном смислу, а не у модерном, политикантском. Да бисмо се бар приближно обавестили о изворном значењу деснице, довољно је да консултујемо речнике симбола. Десна страна је увек – у свим традицијама – симбол истине, напредности, здравља, светлости, снаге, лепоте, доброте. А лева – симбол лажи, назадовања, болести, мрака, слабости, наказности и зла. Зато је велики Немања, одлазећи на онај свет, поручио Србима да иду само десним путем, јер су на њему Божји, а на левом су ђаволови.” <
(Из интервјуа магазину Џентлмен)
Марш белих Вукова – Перунов Ратник
Под звуком рога Jарилова |
Драган Симовић: Вилењакова вечерња песма испевана уз звездану лиру
Пробуђен и освешћен човек следи само своје срце, само свој унутарњи глас.
Он је, истовремено, и свој учитељ и свој ученик.
Он не жели да припада ниједном покрету, ниједном учењу, ниједној секти, ниједној религији.
Он не жели да има иједног следбеника, нити ће, пак, и на тренутак пожелети, да ико од саврменика, или неких будућих – који ће после њега доћи – иде његовим путем.
Његов дом и његова родина, то су звезде и сунца, а сазвежђа и звездана јата, гле! – свет у којему само привремено обитава.
Он зна оно што успавани и неосвешћени људи не знају: да од Љубави, Битне и Суште, нема ни веће ни моћније Силе и Енергије у свим световима, у свим пространствима, и, у свим овостраним и оностраним васионама.
(Вечерњи сутон у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)
Како је изгледао живот наших предака пре 1500 година
Редак је човек који носталгично гледа на период наше историје који је постојао пре примања хришћанства, и непосредно након, када је веровање у древне богове још увек било живо и снажно. Зато, хајде завиримо у то прастаро доба и да видимо како су наши преци живели пре више од хиљаду и петсто година.
Наше рано словенско друштво је било егалитарно, било је заједница једнаких људи и базирано на породичним клановима. Владала је демократија словенског типа. Нико није држао сталну власт, иако су се храбри и одважни поглавари уздизали током времена кризе и конфликта. Они су падали са власти када су се ствари враћале у нормалу.
Наши су преци живели у насеобинама величине између пола хектара до највише два, и често су биле привремене, док се земљиште не би истрошило. Често су се налазиле на обалама река. Куће су махом биле земунице, до пола укопане у земљу. Имале су правоугаону основу и од четири до двадесет метара квадратних пода, довољно за једну породицу.. У једном углу увек је било огњиште, где је горела ватра предака.
Једно насеље је обично имало од педесет до седамдесет житеља, а имало је сасвим посебну структуру, са једним централним тргом који је служио као комунални простор на коме су се вршиле друштвене активности, верски обреди и друге церемоније
Много се полагало на гостопримљивост. Велики непријатељ паганских Балтичких Словена, хришћански свештеник Хелмонд, и у 12. веку пише: “Научио сам из искуства нешто што сам раније био чуо од других, а то је да нема народа који се више издваја у погледу гостољубивости од Словена. Да би забавили госте, они су сви за то једнодушно стрпљиви и орни, тако да уопште није потребно да било ко затражи гостопримство. До чега год да дођу узгојем стоке, риболовом или ловом, они то са најискренијом великодушношћу дају сматрајући најизадашнијег човека најмужевнијим.
Наши су преци махом спаљивали мртве, а ломача се видела као начин да се душа ослободи из тела брзим, видљивим и јавним путем. Легендарни арапски писац Ал-Масуди, који је пропутовао цео свет у 10. веку, о Србима каже: “Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре кнез или жупан, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса…”
Веровали смо у много богова, који су зрачили својом топлотом и природношћу, баш као и живот који смо тада водили. Храстови су нам били храмови, гајеви и лугови светилишта у којима смо вршили обреде, поштовали смо живот у свим бићима, осећали смо и поштовали природу на начин који је данас незамислив. Дисали смо ваздух на Земљи пуним плућима, и волели смо Земљу која нам је давала све што се пожелети може: она је била наша Мати Земља, богиња над богињама. Наша стара вера је због тога била дуалистичка, односно, познавала је концепт добра и зла. Иако смо веровали у живот после смрти, нисмо веровали у пакао, већ само у рај.
У великим центрима имали смо и храмове, а свуда смо имали статуе богова, свештенство које смо звали жрецима; имали смо и пуно чаробњака, и писмо. На жалост, све трагове те наше културе уништили су хришћански просветитељи.
Текст у целини на интернет страници „Расен“
Драган Симовић: БОЖАНСТВО ТЕСЛИНО
СРБСКИ ЖУРНАЛ 