ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

О, мој Свароже, о, мој Благи Боже!

Толико је кривотворства на Мидгарду о нашем Звезданом Роду, о нашој Паметарници Повесници, о нашем Пореклу и Предању, о нашем Језику и Писму, тако да ми – уколико се ослањамо на овосветовне писане и материјалне изворе –  никада нећемо доћи до Познања Истине.

И гле! наши културни, уметнички и духовни споменици, као и наше свете звездане Руком Богова писане и рисане књиге, вековима су и тисућлећима, од душмана наших, разарани, спаљивани, крађени, отимани и уништавани.

А наших душмана на Мидгарду има тушта и тма!

Јелини, Грци, Латини, Нормани, Германи, Англи, Манџури – све душман до душмана, све враг до врага!

Не зна се ко је од кога грђи, поганији и гори!

Зато сам ја давно одбацио и превазишао све овосветовне материјалне и писане изворе, те одговоре ма многа, битна и сушта питања, потражио у Акаши.

Држим се Акаше, зато што је Истина једино у Акаши, и то Истина не само о Мидгард-земљи, већ и о свеколикој Васељени.

За два дана је Јариловдан, Дан Младога Бога Сунца, Дан Младога Сварожића, којега славимо под именом Ђурђевдан, уверени да је то јудео-хришћански празник.

Јарила су грчки и латински калуђери преводили и кривотворили на разне начине и под многим именима: Јура, Јурај, Ђура, Ђурај, Ђорђе, Георг, Георгије, Џорџ и  Џорџије, тако да ни они сами не знају чијега и којега свеца прослављају.

Најтужније од свега је што смо и ми сами пристали на та кривотворења.

Тако се један градић у југозападној Србији зове Ариље, иако је, по Извору, тај градић у древности посвећен Богу Јарилу и требало би да се зове Јариље.

Житеље овог градића јудео-хришћански калуђери и свештеници убедише да је Ариље добило име по некаквом (вероватно грчком!) светитељу Ахилију, тако да је кривотворење наше Повеснице Паметарнице, нашег Предања и Мита, нашег Језика, Писма и КолеДара, и дан-дањи на делу.

Кроз два дана, уместо Јураја и Ђурђа, ми ћемо прослављати Јарила – Младог Бога Сунца!

(У Великом Гају, а у Србском Банату, лета 7527, месеца цветног, дана четвртог, а у подневни час.)

Ако живимо у Љубави са Боговима и Прецима, ако смо пробуђени и освешћени, самосвесни и самобитни, и ако смо се посветили Стварању и Стваралаштву, имаћемо увек свега довољно.

Васељена ће се увек потрудити да имамо свега довољно, свега што нам за Живот са Сврхом и Смислом треба.

Наш Живот биће велик и простран онолико колико је и Сама  Васељена велика и пространа.

Својим мислима, визијама и сновима можемо да проширимо свој Живот онолико колико је Васељена проширена.

Страх, бриге, лоше мисли, лоше речи, лоше визије, лоше намере и лоши науми скучавају, сужавају и обесмишљавају наш Живот.

Колико су нам простране мисли и визије, толико ће и наш Живот бити простран.

Како мислимо, видимо, ведамо, осећамо, сневамо и маштамо, тако нам, гле! и бива.

Све што нам за Живот са Сврхом и Смислом треба, то можемо сами певајући и сневајући да створимо и произведемо, наравно уколико смо саобразни са Природом и Васељеном.

Из наше унутарње тескобе, происходи и тескоба у спољноме свету.

Тескоба је, најчешће, последица себичности и саможивости.

Себичан и саможив човек јесте мртав човек.

Ко није задовољан собом, тај ничим неће бити задовољан; ко не љуби себе, тај никога и ништа не љуби.

(Велики Гај, у поноћ, лета 7527, месеца цветног, дана четвртог.)

Речи силнице творе чудесну исцељујућу и васкрсавајућу енергију.

ВедСрбски језик је богат речима силницама, а то су најчешће речи без иједног самогласника.

Туђини не могу да изговарају наше речи силнице, речи без иједног самогласника.

Ко од туђина може да изговори реч силницу СРБСТВО?

Шест сугласника један иза другог, и, тек на свршетку самогласник О!

Силнице без иједног самогласника бивају заштићене како у Етру тако и у Акаши.

Тамна космичка небића не могу магијски да дејствују преко речи силница без иједног самогласника.

Зато већ тисућлећима и еонима воде рат против Белог Србства.

Рат против Белога Србства јесте рат против ВедСрбског језика, рат против Рода Који Веда Језиком Белих Богова!

Отуда је велик благослов Белих Богова за свакога оног ко је рођен или Бели Србин или Бела Србкиња.

То је битније и суштије него да сте рођени са знањем СанСкрита, зато што је СанСкрит прворођено чедо ВедСрбског – Језика Мајке!

Све што је лепо

 и дивотно у свету,

 то није од света,

већ од наше душе

 која се само лепотом

и дивотом храни.

Ако лепоте и дивоте

нема у нашој у души,

онда је залуд тражимо

било где у свету!

Извод из писма Росе Србкиње Олсен, ,која живи на једном од острва Данске, далеке прапостојбине Срба.

….Знаш о чему се управо ради –  ми из мога краја, смо говорили, тј.моја старамајка је говорила,  ОРАТИСМО – уместо говорисмо а никада није нигде путовала из свога села.  Друга моја старамајка је за храну говорила МАНЏА, (по  талијанској речи манџаре) а исто нигде није била сем до Војводине и назад за Лесковац.  А мени, од како сам почела да читам онај СРБСКО-СРБСКИ речник Дамјановића,  су се потпуно отвориле очи.  Ми јесмо ЗАИСТА народ најстарији и  СВИ јесу, из ЦЕЛЕ европе КРАЛИ наше СРБ-речи и мало их преправљали, па их после називали ”својима” –   као да ми никада нисмо постојали, и зато сам за сада, само дала наслов мом будућем писању а тај наслов овако звучи:

        ОРАТИМО ДА НЕ ПАТИМО

Када немаш са ким да проговориш на мајчинском језику, онда патиш, али патиш тихо у себи, па онда почнеш да разговараш са птицама, јер њима је свеједно који језик говориш –  оне те разумејуу на неком другом плану…

Морам  описати  смешну ситуацију око мог сребрног галеба ( сребрни се зове пошто је велики као орао скоро) који зна да слети на моју терасу и  хоће само сланиницу да једе. У једној чинији имам и воду да пије а понекад и опере свој кљун. Али, пре неки дан је видео, да ми долази и једна мачка луталица и  пије воду из његове чинијице, и замисли, толико се наљутио,  да када је мачка отишла,  слетео је, и својим великим кљуном  ухватио руб чиније,  подигао  2-3 пута и онако треснуто враћао на терасу. Било је тако, да је вода прштала на све стране – љутио се.  Раније сам имала једну малецну стаклену чинију за млеко, за ту исту мацу, и замисли, из љубоморе је узео ту чинијицу кљуном,  просуо млеко,  однео на кров, да ја не могу да је дохватим.  Па ко то каже, ко то лаже да су птице глупе, када видимо људе који буље дан и ноћ у тв или у своје мобилне као зомбирани….

    Ето надам се да ће ова мала причица о птицама те  развеселити –  велики поздрав од Росице и све најбоље, народе мој!

Белутак

.
Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)

Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).

Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.

У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака…

Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.

А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“

…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“

Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.

-текст  у целости на страници –

РАСЕН – УДРУЖЕЊЕ РАСЕН И КЊИЖЕВНИ ПОКРЕТИ …

 

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ми смо, Бели Срби, Племе Белог Етар-Вука, Белог Вука отеловљеног и пројављеног у Пољу Етра.

Наш Бог СРБ пројавио нам се, у Праисконији, у лику и обличју Белог Етар-Вука.

У Ноћи Сварога све бејаше погрешно и површно појимано, схватано и тумачено, и отуда су све науке, сва учења и све религије из тог доба у омајама и опсенама.

Материјалистичка знања су одавно превазиђена, те се стога, у Дану Сварога, свако знање и учење, па и научно, мора васпостављати на поткама и енергијама Новог Духа и Нове Свести, односно: на поткама и енергијама Бића и Сушти Етра.

Бели Етар-Вук је Наш Божански Предак, јер нам се Бог СРБ пројваио и открио у лику и облику Белог Вука, будући да Богови имају Чудесне Моћи, па нам се, по потреби, пројављују у разним ликовима и облицима.

Материјалистички антрополози – будући да су у омајама и опсенама, као и сви ини материјалистички научници – Нашег Белог Етар-Вука сматрају и називају Србским Тотемом.

Али Наш Бели Етар-Вук није Тотем – јер и није створен од египатског бога Тота – већ је Наше Божанство, Наш Божански Предак, Наш Бог СРБ.

Бели Етар-Вук представља Белу Стваралачку Енергију Етра, Бело Стваралачко Дејство Бога СРБа што се излива у Поље Етра.

Нама се сви Наши Богови повремено пројављују у лику и облику Белог Етар-Вука – па и Сам Сварог – као што нам се и све Наше Богиње, почесто, откривају као Беле Етарске Вучице.

Ведско ПравоСлавље није ни анимизам ни тотемизам, није ни обожавање ни слављење овога или онога (било чега, свачега и ничега), већ је то Сушто ВероЗнање Богова, Сушто ВероЗнање Бити и Сушти.

Кроз Ведско ПравоСлавље откривамо Бит и Сушт Вечног Живота, Бит и Сушт Великог Стварања, Бит и Сушт Великог Рода.

По Ведском ПравоСлављу све је Живо и Сушто, све има Душу, све има Бит и Сушт Творца и Његовог Великог Стварања.

Вук којега срећемо у Природи требало би да нас подсећа на нашег Божанског Претка.

Зато Древни Бели Срби никада нису не само убијали већ чак ни прогонили вука, јер прогонећи вука у Природи, ми, истовремено, одбацујемо и нашег Божанског Претка, Нашег Белог Етар-Вука.

Ми смо Вучје Племе, Вучје Племе Белог Етар-Вука.

Када васпоставимо душевну, духовну и дејствену везу са Нашим Божанским Претком, са Нашим Белим Етар-Вуком, тада ће нам и вукови у планини – негде на Златару, Пештеру, Златибору и Тари – прилазити кротко, смирено и смерно, као да смо Један Род, јер ми, уистини, и јесмо Један Род, само што смо у Ноћи Сварога заборавили да јесмо!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана трећег, кад цвате багрем бео.)