Category: All

Божанска Мајка Богиња – Ма – Терра – Мајка Земља


У келтској митологији, Деа Матрона (Божанска Мајка Богиња) беаше најузвишенија богиња континенталних Келта. Позната је још под именима Модрон, Матрес, Матронес, Матера (Ма – Терра: Мајка Земља). Гали су је славили као богињу заштитницу река, што нас доводи до још једног њеног епитета познатог код острвских келта, а то је Дану, Дана, Данона (Данона – Матрона), Дунав. Келти су упознавши се са овим култом од стране староседелаце европе, те старе народе назвали Туата де Данан – Народ Богиње Дане (Дарод Дунава).

У многим деловима Европе је била обожавана као трострука богиња, и на основу тога звали су је Деае Матрес (Деае Матронаес), са широким дијапазоном епитета који су јој се приписивали. Од истока ка западу ова трострука природа била је позната широм Европе, и то не само код Келта и другио народи су је штовали под различитим именима: Фатес, Норне, Фурие, Хеката…

Галски теоним Матр-он-а у буквалном преводу значи „Велика Мајка“. У велс су је наyивали Модрон, што је највероватније прототип Мориган односно Моргане у каснијој Артуријанској легенди. Епитети мориган скоро у потпуности одговарају Трачанској Бендис – Хекати, односно Словенској Мори. Легенда се односи више на њеног сина Мабона односно Мапоноса, који у средњем веку постаје Мордред. У неким интерпретацијама јасно се види њена повезаност са култом жетве и плодности шти је скоро у потпуности поставља лице у лице са Кибелом и Дану.
Матрес („Мајке“, „Матроне“ – Дадиље) или Матере су биле богиње које су се појављивање у групи од три, и поштоване су међу Келтима, али касније беаху прихваћене и од стране Римљана. Њихов култ био је посебно омиљен код Римских легионара. На споменицима биле су приказиване као три жене, ређе две или једна, са рогом изобиља, корпом са плодовима и дететом на грудима. Матере персонификују идеју материнства и свеошту животну снагу природе, а њихов култ је повезиван са многим рекама и изворима (што нас опет враћа на највећу Европску реку Дунав). Због најраније повезаности ових божанстава са Фатама или Суђајама, веровало се да ове богиње управо одређују судбину појединца или читавог народа. Култ Матере представља утростручену природу Велике Мајке. На основу неких натписа и остатака култа код Виминацијума, верује се да је баш у близини тог античког града некада био храм Матера.

Дана или Дану била је мајка Богиња у Ирској митологији (позната као мајка народа Туата де Дана), у суштини народ који је насељавао европу пре доласка индоевропљана, и самим тим првих Келта који су по свему судећи преузели религију староседелаца. Многи лингвисти мсатрају да је Дану теоним прото-индо-европског порекла, и сматра се да је име повезано са богињом воде, односно реке. Дану је такодје богиња која се појављује у Ригведи као богиња вода, а у Авести у суштини и представља реку. Носиоци њеног имена су свакако реке Дњепр и Данубиус (Дунав). Краћа форма ове источњачке богиње је и реч Да. Овај израз је преживео у грчкој богињи Даметри (Деметра – „Мајка Да“) која је била повезивана са водом више пута. У прото-индо-европском језику дану значи река. Да је такође словенска потврдна речца. Ирске форме њеног имена су Дану, Данаин, Дананн. Ирска Дану није идентична са оном Ригведском Дану, већ пре са прото-келтском Даноном која садржи суфикс он, који се којављује још и код Матрона, Катона (Котyс – трачанско име Кибеле), Канона (Кан – протокелтко име за Мајку – Бал Кан – Велика Мајка).

Још једна келтска богиња, континенталног порекла, која одговара овом култу је Белисима. Белисима, Бела, беаше жена бога Белуноса (Белбога), и била је поштована као богиња река, ватре, заната и светлости, чије епитете можемо повезати са богињом Хекатом – Артемидом.

Највероватније да су је у Британији поштовали као троструку богињу ватре Бригит. Предпоставља се да ово име није оригинално већ да је дериват латинске речи Белла – Лепа, а често се појављују имена ове богиње као Белисаме, Белисама, Балсамае, Бал (Снажна, Јака, Велика).

Архаични култ, односно инспирација Бардова, позива ову богињу именом „Бела Богиња“. Бела Богиња постаје епитет и Дану, и Морриган, њен лик се још једном представља у лику богиње плодности Схеила на Гиг, чији се симболи могу видети на катедралама широм европе, али свакако најстарији приказ је онај из Лепенског Вира.

Сви епитети које смо набројали свакако указују на њено Балканско порекло, њену повезаност са Кибелом и Хекатом, као и старост њеног култа. Свето тројство античке европе, засигурно представљају богиње које су неки народи звали Кибела и Хеката, али остаје још питање ко је она трећа богиња. Хекатину тројност чине Хеката у подземљу, Артемида на земљи и Селена на небу. У другим митовима који су још ближи говори се о богињи мајци Деметри, краљици подземног света Персефони и њеној сестри, богињи светлости Деспиони. Код трачана познате су богиње Котис и Бендис (Кибела и Хеката), ко је онда трећа богиња у тројству, остаје нам да уђемо дубље у истраживање, свакако знамо да она постоји. Култ Деа Матроне доказује поштовање најстаријег култа у Европи, пореклом из срца Балкана.

извор-фејсбук страница – Јачина речи, ведска теехника приповедања, и стварања кроз уметност-

Драган Симовић: Сварогов Закон


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Дужни смо да бодримо и соколимо једни друге, да уздижемо Дух и проширујемо Свесност једни другима, да будемо Богови и Богиње једни другима.

То очекује и захтева Свебох Сварог од нас у Дану Сварога.

Посматрајамо једни друге очима Богова и Богиња, будимо благи и пуни Љубави једни према другима!

Нека сваки успех и успон једног Србина, или једне Србкиње, буде успех и успон свеколиког Србства.

У Дану Сварога нестаће сви они – сва племена, сви народи и сви родови – који се не буду држали овог Свароговог Закона.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)

Верица Стојиљковић – Пут


И подиже се рука пламно бела

И показа  пут хода мог

.

И указа се Васиона цела

И знамен Рода звезданог

.

 Сварга наша креће се и

Вагре све, ко вртови у белини,

Једна за другом указују се

Радост  громна срце испуни

.

И стиже прва небеска вајтмана

Пегаз за Пегазом стоји

У руци узда светлосна

Мисао крену љубављу нови свет да боји

 

 

 

Драган Симовић: Њима не верујем више и кад ми кажу да је млеко бело!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Египатска, сумерска, вавилонска, хебрејска, грчка, римска те нордијска и германска митологија, као и све ине митологије на Мидгарду, у суштини су само прераде, дораде и кривотворења Митологије илити Предања Белих Срба од Звезданог Рода.

Ми смо Космичко Семе, ми смо Звездани Род од којега је започет словестан Живот, Живот са Сврхом и Смислом, на Мидгарду.

Све су кривотворења и све лажи што налазите у списима и књигама туђина, оних који нису од нашег Звезданог Рода, оних који су све преузимали, отимали и присвајали од нас.

Ја сам одавно свестан тога, и никакве потврде више не тражим у тим списима и књигама, у свим тим њиховим силним кривотвореним и намерно погрешно тумаченим материјалним изворима.

Њима не верујем одвећ и кад ми кажу да је млеко бело!

И, откако сам престао да им верујем, да одбацујем све њихове књиге, списе и материјалне доказе, почео сам убрзано да узрастам у Духу и Свести, да тренутачно освешћујем и препознајем дубоко скривену Истину о Роду.

Сва сазнања и обавештења проналазим у Акаши, најпоузданијем Извору свих знаних и незнаних извора.

Ко је преко Срца и Душе повезан с Акашом, сазнаће све оно што му је за Живот са Сврхом и Смислом Битно и Сушто.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)

Драган Симовић: ОЛИВЕРА ЛОЛА АЏИЋ – СРБСКА ВЕЛИКА ДУША


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Већ сам писао о Оливери Лоли Аџић, но, о Њој може увек изнова да се пише и беседи, јер је Личност свестрана и са више божанских и стваралачких дарова.

Оливера је Србска Велика Душа, Србска Велика Посвећеница која се с Љубаву даје и предаје Роду, Душа која Ведско Србство, Бело Србство, носи и осећа у Крви и Духу, у Свести и Светлосном Запису.

Где год се на Мидгарду налази наш Род, ту ће и Оливера стићи, да им дарива своје песме и слике, своје беседе и приповести, Лепоту и Дивоту свог Духа и своје Душе, Лепоту и Дивоту свог Бића и Суштаства.

Ретке су такве племените и узвишене, такве несебичне, самопрегорне и самоодговорне Личности као што је Оливера Лола Аџић.

Заиста, такве Личности одувек, у свим племенима и родивима, и на свим просторима и пространствима Мидгард-земље, бејаху чудо од реткости!

На срећу – а то је, истовремено, и Милост Богова и Богиња наших – Србство их одвајкада, од Праискони, имађаше.

Оливера је Чиста Србска Раса, Бела Србкиња каква се само пожелети може!

Њу воде Светла Суштаства, воде је Богови и Богиње, воде је Звездани Преци и, надасве, воде је Творац и Васељена ка Извору Живота, Извору Светлости и Извору Љубави.

Нека је навек радосна благословена наша Оливера!

(Велики Гај, а у Србском Банату, лета 7527, месеца цветног, дана петог, кад пољима цвате багрем бео.)

Владимир Шибалић – БЕОГРАДУ


DSCN9560.jpg

Ено, тамо се, видим, слише све хуље,
Сви покондирени тати знани.
Громки се, зао, глас подсмехује
Онима што још нису распродани.

Две су се силне реке ту сљубиле,
И сав муљ са обала прикупиле.
И баш су се ту те лопине усудиле
На издају, и бес гладних пробудиле.

Своју белину, свој понос моћни,
Тврђава часна изгуби преко ноћи.
Сада се црни, да црња не може бити,
Сада је симбол бруке страховити.

Одавно то Србија у Србији поста,
Најгори од најгорих ту са смехом
Злурадим дочекују збуњенога госта,
И ките га јефтином забавом и грехом.

За њих не постојимо овде ми,
Коров смо за њих што горети треба.
Сигурно си за њих коров и ти,
Иако си син ове земље и неба.

У песми је мојој биртија скромна,
И људи у њој, а песме су старе.
А њихова је безобразно огромна,
А уместо да лече, песме душу кваре.

Не желим бити ни делић те туге,
И брига ме што је овде време стало.
Ја волим своје, не треба ми туђе,
Шта је мени сан, тамо смешно је и мало.

Војвода Живојин Мишић


kolubara4

 

Чујте ме, децо и браћо. Три су ми сина у армији генерала Мишића, једног сам имао у Степиној армији. Он ми, Живко, оста на Церу; за остале, три пуне недеље ништа не чујем. И зборим вам као отац: На овој земљи ако среће немаш, не вреди ти ни рибу да ловиш, ни у сватове да идеш, а камоли против два швапска цара рат да водиш. На земљи, људи моји, живе срећни и несрећни. То је тако, а зашто је тако, нико не зна. Постоје људи којима никне и кад семе на камен баце. Којима се стока близни. Којима се у кући роде два мушка па једно женско. Којима град не убија виноград. Којима болест не ступа у кућу, а све уоколо помори. Који газе трње, а не убоду се. Који иду змијарником, а не згазе гују. Такав вам је човек ваш комадант, Живојин Мишић. Тај генерал што личи на све нас сељаке. Томе је Мишићу, људи, срећа претоварила живот. Да није срећан, не би од сељачета до генерала догурао. Да није срећан, не би Турке и Бугаре победио. Да га срећа неће, не би му краљ поверио команду над Првом српском армијом. На гроб ми се сви опоганите, и у браду, ако поживим, ако не будете срећни под његовом руком. Сад кад кренете, до Дрине се нећете зауставити. Преокренуло се, синови, преокренуло се одједном. Сад сви потоци теку на наша витла!

Добрица Ћосић – Време смрти

Драган Симовић: Вечерња песма уз вилинске гајде и звездану лиру


С ону страну свих варки, привида, обмана и опсена, постоји Један Свет саздан од Лепоте, Доброте и Љубави;

 Један Свет иза свих појавних и непојавних светова, иза свих сазвежђа и звезданих јата;

Један Свет иза туге, сете, патње и боли, иза старења, нестајања и умирања;

Један Свет из којега смо на Почетку Свих Почетка кренули и, у који се на Свршетку Свих Свршетака враћамо.

Тај Свет, Један Свет, дубоко и предубоко бива – Одувек и Заувек – скривен у нама:

 у нашем Срцу,

у нашој Души.

Владан Пантелић – Лепота је наш циљ


TN-Illuin_Lamp_of_the_Valar-Web

Једном сам ти ово можда написао
Сећам се веома веома јасно –
Осветљено рефлектором свести –
Тамнооког првог сусрета нашег
На небу се чула надљубави песма
Еве Анасас и витеза Адама Кадма

Ти си – магловито и стидљиво
Гледала и препознавала мене
Ја – искуснији – тебе сам познао
И радовао се радовао у себи
Посматрајући твој ход будући
Пут радости и знања и успеха

Можда сам те малко и гурнуо
Свакако сам те делатно гурнуо
Као санкаша низ глатку стрмину
Даље га сигурно води боб стаза
Санкаш слуша брзо препознаје
Унутрњи глас – своју интуицију

У свету Творца има много знања
Много радости среће много љубави
А све то непрекидно расте расте
И пајачава се упорни зов Љубави
ДАО нас даноноћно непрекидно зове
Тихим гласом тишим од подзвука
Громовнијим од Перунове вајтмане