Жена без крила

Био је то знак пријатељства
Био је позив
Било је указивање слободе
Био је то голуб

Његова драга би летела изнад њега
Пазећи га
Била је то жена на тераси
Хранећи га

Боја из косе јој је давно испарела
Као мирис босиљка одакле је дошла
Корени премештени
И даље лебдећи

Често је долазио
Посматрајући жену која би долазак славила
Покушавао да објасни
Да И она без крила може да лети

Била је то жена на тераси
Био је то голуб

–

Песма број седам

Волела је бар једну песму
Да чује из свог краја
А није знала ни почетак приче

Тело пуно беса
Је красило рђаво лице светца
Одакле ли се ти појави инспирацијо моја

Лагано је секла вене испржене свиње
Мрзећи је да жваће
Гутала би на силу

Све вољене манипулативне особе
Сву нежност дату из страха
Сво разумевање изгубљеног времена
Сву људскост преливену прљавим медом

Волела је бар једна песма
Да се поклопи са дубоко нађеном бојом
Волела је

Марина Јеремић
7526. године

Jа имам визиjу нoве Србиjе,
са oнoм славoм из стариjе’ дана,
гдjе ни jедан чoвjек забoрављен ниjе,
гдjе су дjеца безбрижна, срећна, насмиjана…

Jа већ jаснo видим, да се из сна буде
уснули: храбрoст, правда и пoштење.
Видим да старе и безвoљне људе
смjењуjе, свиjетлo, нoвo пoкoљење.

Видим какo стид се међу људе враћа,
дoнoсећи са сoбoм пoнoс, пoштoвање…,
какo сваки чoвjек усправнo кoрача,
какo jе преваре и биjеде све мање,

какo жена oбраз чува пoрoдици
и какo за дjецу, свojу, све жртвуjе,
какo се циjене: сељаци, радници…,
какo се земља вoли и пoштуjе.

Видим какo ничу нoви великани,
кoриjени jаки пуштаjу изданке,
видим какo нестаjу мoзгoви испрани,
туђинске: вjере, шкoле, књиге, банке…

Видим слoбoду,
нашу власт…,
а oни нека oду
бестрага, у прoпаст!

Акo, мoжда, некo, не вjеруjе мени,
нека сам пoгледа – сви су прoбуђени!

ИЗВОР:  http://skr.rs/BTT

Сви ми у животу имамо различите приоритете. Неки само желе да живе удобно. Други желе “успех”, ма шта то данас значило. Неке занима слава и богатство. Мени је стало до посмртне славе.
“У чему је поента?”, можете да се запитате. Зашто желим славу коју нећу ни видети, ни користити на било који начин?
Како ја гледам на ствари, најбоље што можемо да урадимо је да базирамо све на претпоставци да ћемо бити поново рођени у роду, да ћемо се – након што умремо – вратити као деца наше деце, или њихове деце, или као деца неког другог са којим смо повезани. Да ли ће то стварно да буде тако или не, није битно, све док у то верујемо, или се претварамо да у то верујемо и све заснивамо на овом погледу на свет.
Да сви имамо овакав поглед на свет, не бисмо овако уништавали своју планету, не бисмо уништавали све што је добро и претварали свој свет у пакао на Земљи, којим владају лажљиви, изопачени и похлепни лудаци и остављали да то среде они који долазе после нас. Не. Уместо тога бисмо више бринули о будућности и предузели кораке како бисмо обезбедили да живот буде добар, исправан, праведан и здрав и онима који долазе после нас.
Ја желим да оним што радим обезбедим то да ако се вратим у неком тренутку у будућности, да ће се оно најважније што данас знам, што сам научио у овом животу, пренети на неког будућег мене, тако да не морам све поново да учим на тежи начин. Нећу морати да поново интерпретирам нашу митологију и читам све оне, најчешће досадне, књиге, које сам морао са прочитам да би створио основу која ми је потребна за писање. Такорећи, желим да предам своје знање будућем себи.
Да, слава, или ако желите злогласност, коју сакупим у овом животу, осигураће то да будући ја зна за мене, тако да могу брзо и лако да поново научим најважније ствари које сам знао у овом животу. Тако да ми је више стало до моје посмртне славе него до славе у овом животу. Слава није битна, осим ако је посмртна. На крају крајева, нећу се вратити у живот пре него што умрем.
Што више скренем пажњу на себе и изложим се нападима у овом животу, већа ће да буде моја посмртна слава. Да, овим правим свој живот много тежим и мање удобним, али то је цена коју сам спреман да платим. Због тога што знам – или ако желите верујем, или се самопретварам да верујем – да моја посмртна слава значи много више и да скретање пажње на себе и излагање нападима негује ту славу.
Када умрем, моја сећања ће остати међу живима и када се вратим у живот, моћи ћу да се вратим себи и наставим да живим где сам стао прошли пут. Тако да не само да ћу моћи да живим вечно, већ ћу и да акумулирам искуство и мудрост и да почињем сваки нов живот на узвишенијој чврстој основи. Стварна величанственост се не постиже кроз само један животни век. Морате да је “уштедите”.

http://vargvikernes14.blogspot.rs/

У издању

СВАРОГА,

из штампе је изишла нова књига

поезије и лирских записа

Драгана Симовића,

под насловом

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

по цени од 350 динара.

За сва обавештења

јавите се Марку,

на телефон: 063 89 55 475