ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Има тренутака кад ми се чини, да сам све погрешно и наопако чинио од када знам за себе: да сам биће слабашно, крхко, јадно и бедно; биће обхрвано бригама, страховима и немирима донетим из ко зна којих све живота и светова; да је свеколики мој животни пут, свеколико моје постојање, одувек и заувек, било када и било где, само једна велика забуна и опсена, те да би једино решење за мене било, да ме Творац посве поништи, да ме рециклира, да ме изнова ствара ни из чега, али само по Својој Вољи и Властитој Замисли.

Такви тренуци су веома мучни, тешки и болни – негде на граници лудила и ништавила – и, у таквим тренуцима човек пожели да одустане од свега па и од самог живота, да дигне руку на себе, да се убије, да самога себе сатре и поништи те да га нигде више нема, како у овоме свету тако и у иним световима.

Сећам се оваквих тренутака из ране младости, када још нисам имао знања, сазнања и искуства која сада имам, када сам толико пута у тренуцима потпуног помрачења ума и свести пожелео да се убијем, да заувек нестанем из света и свих иних светова, јер ми се чињаше да је најгрознији пакао у мени, у мојој души, у мојему суштаству.

У таквим тренуцима сам напросто вапио за неким саговорником, за неким ко би ме видео, осетио и разумео, ко би осетио, познао, видео и прихватио моју помрачену душу, но, нажалост, никога таквог, мудријег и искуснијег од мене, у мојему окружењу не бејаше.

Тада сам схватио да људи ама баш ништа не знају, да ми никакве, али буквално никакве, помоћи нема од њих; свеједно да ли су школовани или нешколовани, образовани или необразовани; те да сви до последњега преживљавају свој јадни и бедни живот у најмрачнијој тамници незнања.

Академици, професори, доктори, психолози, психијатри, философи и разни ини школарци и мудраци, сви су они велике незналице, незналице по свему равне обичним и простим људима из народа, те да нас сви они, својим акадмеским, психолошким, стручним и философским саветима, могу још више забунити, обесхрабрити и разочарати.

Сада се, након свега, само од себе и само по себи намеће једно битно и сушто питање: којим се чудом, ако сам од младости боравио у том унутарњем паклу, ипак, нисам убио?

Одговор је веома прост: поезија ме, и само поезија, спасила од самоубиства!

У тренуцима најболнијег помрачења ума и свести писао сам најлепше и најмудрије песме, писао сам у грозници, писао сам у некаквом божанском заносу и лудилу.

Благодарећи поезији упознао сам многе сродне душе које су у мени виделе и препознале себе, душе које су у мојој души, као у живом божанском огледалу, виделе и препознале саме себе, виделе и осетиле све оно што и њих тишти, мучи, разједа и боли.

Да нисам од Творца и Васељене примио песничке и стваралачке дарове, да нисам песник вилењак, ја бих се – знам то поуздано! – давно убио, не дочекавши, можда, ни тридесету годину!

Сада схватате, ако већ до сада нисте схватили, зашто ја све вас, окупљене око Србског журнала, непрестанце подстичем на стваралаштво, на писање поезије, на писање и стварање било чега.

Поезија је, по мени и за мене, највиши ступањ психотерапије, најсавршенији и најдивотнији пут самооздрављења и самоисцељења.

Јер, ако болесник – а сви смо ми болесници у овоме свету – не излечи и не исцели самога себе, никога га излечити ни исцелите неће, а и не може!

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана тридесетога.)

Песма није у речи,

већ у нечему –  

чије име не знам –  

 изван и с ону страну речи;

 што је моћније од свега у нама,

 моћније од ума и осећања,

моћније од звезда и сунаца,

моћније од снова и маштања.

Песма –

то су Сва Времена,

па и Сама Вечност,

згуснута у Овај Тренутак

 без Почетка и Свршетка,

Овај Тренутак

Који Вечно Траје.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ми смо бића пуна страхова.

Сви ти страхови потичу из Ноћи Сварога.

Сада се полако ослобађамо једног по једног страха, но, то ослобађање бива споро, мучно и болно.

Један од најпотуљенијих страхова, који је дубоко у нама, дуго ће се провлачити кроз нас.

То је страх од различитости; страх да будемо другачији; страх да се разликујемо од других; страх да посве испољимо властиту самосвојност и самобитност.

Скривамо се иза бизимености и безличности, скривамо се по стадима, чопорима и крдима.

Плашимо се да изиђемо на чистац, на пропланак, на ветрометину и да ускликнемо:

 ЕВО МЕ! ТО САМ ЈА!

Зато је толико псеудонима, толико лажних, умишљених и измишљених имена на свим друштвеним мрежама.

У Ноћи Сварога нико није смео да покаже своје право лице, да открије своју личност, своју бит и сушт.

Сви смо се скривали у безолбичној маси, међу просечнима и медиокритетима, сви смо бивали уједначени, усаглашени и упросечени.

У Ноћи Сварога медиокритети су владали светом, а медиокритети су просек просечних и припростих, медиокритети вуку надоле, у таму и ноћ.

Они су још и данас присутни на свим кључним местима свих људских заједница на Мидгарду, али не још задуго, јер њихово време истиче и, већ је истекло!

Наш страх ће их још неко време вештачки одржавати.

Када победимо страх од различитости, страх да се разликујемо од других, да будемо своји, самосвојни и самобитни, тада ће и они нестати нетрагом.

Пратим коментаре готово на свим друштвеним мрежама.

Девет десетина коментатора користи лажна имена.

Човек који није развио себе у слободно биће, у самосвесну и самобитну личност, бива пун страхова.

Све страх до страха!

Не зна се који од свих тих силних страхова, и у којему тренутку, преовладава у њему!

Људи обрхрвани страховима не смеју ни своја најдубља осећања јавно да показују.

О љубави да и не говоримо!

Девет десетина, превасходно мушкараца, скрива своју љубав од других.

Да би скрио своју љубав (а љубав се не да сакрити!) према некоме или нечему, он почиње да игра неке несувисле и бесловесне друштвене игрице; постаје глумац, кловн или дурак у властитој животној и космичкој драми, правећи од властите драме, од властите животне трагедије комедију или лакрдију.

Ја сам одувек бивао изузетак.

Живео сам животом степског вука, животом белог вука самотњака.

Никада се нисам поводио за гомилом и светином, за стадима, чопорима и крдима.

Љубав је за мене одувек бивала, и заувек остала, светиња.

Или љубиш или не љубиш!

Нема ту ничег недостојног и недоличног, ничег профаног и простачког, ничег што би се требало тајити и скривати,  ничег хоћу-нећу, љубим-нељубим.

За мене је одувек бивало битније мишљење Богова и Светлих Суштастава од мишљења просечних људи у омаји и опсени.

Рачуне сам полагао једино Боговима, Светлим Суштаствима, Творцу и Васељени.

Њихов Суд је битан и Сушт, а суд људи је ништаван и бесмислен.

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетидеветог.)

Једна Твоја слика,

прекривена паучином и прашином,

у соби Родитељског Ти Дома,

 враћа ме у давно минуло пролеће,

 када је,

као и данас,

ветар што дува из поља

 доносио мирис зовина и багремова цвета,

и када смо се Нас Двоје,

под једним Столетним Храстом,

 у Светим гајевима

наших вилинских Предака,

заветовали Једно Другом

на Верну Љубав –

већу од света,

сјајнију од звезда,

и јачу од смрти.

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

Има тренутака

 кад једна сасвим обична слика

 открива толике Тајне,

 Лепоте и Дивоте

 дубоко скривене у нама!

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетиосмог.)

Ако је међу звездама све само случај,
ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ
и траже спас у страху од хаоса;
Ако је све безвременост и трен у исти мах,
и све лута изгубљено у недогледу и вечности;
Ако су и дрво, и човек, и птица и црв
само случај што се деси на плодном тлу Земље,
што се зби у вихору међу звездама,
ако су само случај под светлошћу неког сунца
које већ сутра неће бити у поретку;
ако је човек мали случај и чудо,
само освешћен трен у безмерној тами
што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
и због чега онда да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум
и божја светлост, и вечна лепота и мир
што осмислише и просветлише таму;
Ако је човек блажена мисао и реч
што је воља Божја на тлу земље посеја,
и благослови је да се животом оплоди,
и обдари је да види таму и безмерје,
и подари јој да искуси љубав и бол
и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
због чега да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра светлости којој ионако припадамо.

1993.