Намена народних обичаја је различита и може бити:
да се заштити здравље укућана,
да се сачува и повећа пород и имовина,
да пада киша и да се натопе жедна поља,
да се сузбију и разбију градоносни облаци.
да се придобије особа која се воли,
да се излечи болесник,
да се напакости некоме, итд.
Постоји много народних обичаја: за сваку радњу, сваки догађај, сваки празник, сваку прилику и неприлику.

Лирски записи из Акаше

Некада давно, у доба белих вила и плавих вилењака и вилењакиња, на Белом Пупку Света, обитавао је, у моћним кедровим шумама, Песник Вилењак који је живот свој посветио Поезији, Лепоти и Идеалној (Савршеној) Љубави.

Звали су га Вилењак са лиром, јер је уз прозрачну месечеву лиру, у тајинственим ноћима пунога Месеца, певао сетне љубавне песме, вечно сневајући о Савршеној (Идеалној) Љубави у свету.

Веровао је – наш Вилењак са лиром – да је Савршена (Идеална) Љубав достижна и остварива у свету, те да има Неког Вишег Смисла живот свој посветити вечном трагању за Идеалном (Савршеном) Љубављу.

Јер, ако нема Савршене (Идеалне) Љубави у свету, онда ни овај свет – са свим својим бићима и остварењима – не може бити савршен!

Сваки свет је савршен само онолико колико је остварива Савршена Љубав у њему.

Једне ноћи за плавога Месеца, надневши се над чудесним сребрним зденцом, Вилењак са лиром, у светлуцавим дубинама зденца, угледа Лепојку златних лепршавих власи и очију језерско-зелених која га позиваше к себи.

Скочивши у дубоки зденац и тонући ка Лепојци која му вазда узмицаше у неке тајинствене зелено-плаве дубине, Вилењак са лиром схвати, да се Идеална (Савршена) Љубав постиже тек онда када напустимо пространства овога света, када пређемо невидљиву границу овостраних и оностраних светова и, када зађемо у звездана и месечарска пространства и уђемо у светове наших најдивотнијих снова.

Слађану Крстићу,
вилењаку Јутарње Звезде

Јасна сјајна титрава
Рујана звезда праскозорја
Узводницом, гле! кружи
Понад Вилин-Горја

На мрешкавим водама Истера
Затегнутим луком обзорја
Леска се у освит и зрцали
Рујана звезда праскозорја

На Истеру, у прамалеће, 2010.

БЕОГРАДСКИ DOLCE VITA И ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ОЧИМА СОПСТВЕНОГ ДВОЈНИКА

Рођенданске журке чувене сликарке „Медиале” Оље Ивањицки, на Косанчићевом венцу број 17, биле су незаобилазни део „домаће митологије” Београда у другој половини XX века. Та духовита и шармантна побуна против комунистичког сивила и скучености соц-реализма била је и барометар рејтинга најзанимљивијих Београђана, али и самог времена, горких или подношљивих година, духа епохе. Поглед на то време данас је много више од носталгије, много  више од „жала за младошћу”

Најлепше београдско место, бар очима писца ових редова, налази се на Косанчићевом венцу, у згради под бројем 17. Да би се дошло до тог места, треба се попети трошним степеницама до првог спрата, скренути десно, дуж мрачног ходника, и закуцати на прва врата лево. Када Оља Ивањицки отвори врата, указује се место о ком је реч. И није овде толико реч о Ољиним сликама, где се већ деценијама идеја лепоте бори против ружноће модерног света, већ и о призору који се указује погледу када прође кроз прозоре њеног атељеа и распе се по најженственијој реци Балкана, по Сави, уочи њене удаје за најмужевнију европску реку, за Дунав. Мало замишљена над тим опажањем, Оља га потврђује нежним гласом, у којем трепери дах историје:
„У праву сте. И не дајем Вам за право само ја већ цар Хадријан, који је можда више од свих претходних и потоњих римских императора знао шта је лепо. Њему није била довољна најлепша вила на свету, коју је саградио у Риму, већ је зажелео да има и најлепши поглед на свету, који се пружа с овог, калемегданског руба. Ви знате да су Римљани имали посебно чуло да открију оно што су звали ,духом места’. Он је овде осетио тај ,дух места лепоте’ и саградио себи вилу да би уживао у најлепшем погледу царства. Преко пута мене, где је била Библиотека, археолози су открили римски систем подних грејања и подне мозаике. Овде, где сад седимо, испод наших ногу, била је Хадријанова спаваћа соба. Ни метар даље, лево или десно, напред или назад. Јер тај метар даље може бити погрешно место, кобно место. То је као у акунпунктури: убод само који милиметар даље од струјног чвора може изазвати распад система.”
Али нисмо дошли у посету Ољи ради лепоте, већ ради сасвим приземних ствари: да се распитамо намерава ли ове године славити свој рођендан. За савремене и будуће хроничаре и историчаре живота Београђана, прославе рођендана Оље Ивањицки су од посебног значаја: по њима могу да просуде да ли је одређене године тај живот био бар подношљив или пак трагичан. У протеклој деценији изостале су прославе 1992, 1993, 1995, 1999 и 2001. године. Дакле, каква ће нам ова година бити? Као ученица која поштено признаје своје незнање, Оља гледа у земљи и кратко слеже раменима:
„Не знам да ли ћу ове године славити рођендан… То још није одлучено. Ко одлучује? Па не одлучујем само ја… Одлучује и Хадријан. Он ми је дао идеју да славим рођендане. Рекао ми је: ,Ако може тај Тито да слави своје рођендане, имитирајући нас, Римљане, са штафетама – зашто не би и Ти имала свој празник!?’ И тако, у прво време, за живота тог Тита, ја сам славила рођендан управо кад и он, у инат, 25. маја, премда сам рођена нешто раније. Кад је умро – одбацила сам тај датум јер би ми рођендан личио на некакав парастос. Од тада датум прославе мог рођендана је клизан, померљив, зависи од околности, времена, од тога да ли су званице до којих ми је стало у Београду или нису… Једино је Хадријан стално присутан.”

„Никад ништа нисам тражила од политичара”

Питамо да ли трајно осећа присуство сени цара Хадријана. Сада клима главом као кад се поверава нека лепа тајна:
„Да. Цело време НАТО-бомбардовања јављао ми се Хадријан и помагао да ово овде буде сачувано… Додуше, сад Ширак тврди да је и он помогао. Ако је то тачно, онда је и њему било шапнуто, макар у сну савести, шта треба да ради.”
За хроничаре и историчаре живота Београђана значајне податке пружа и састав званица које Оља зове на прославе. По јако присутним и упадљиво неприсутним гостима је могуће закључити ко је одређене године био „in” а ко „out”, бар у Ољином уму и срцу. Како бира своје званице? Заваљена кокетно у фотељу, Оља нас гледа с мазним прекором, само што не каже да је много питамо. Ипак каже:
„Како кад. Не бира званице само један критеријум. Има разних, поређаних по вертикали. Ретки су данас они који задовољавају највише критеријуме. Немам никаквих других, класних или идеолошких предрасуда… Јединих којих нема су политичари. Њих никад нисам звала, нити намеравам! Нити сам икада нешто у животу тражила од политичара. Никад ништа! И зато сад имам миран сан.”
Према оцени најупућенијих, на Ољиним рођенданима најбројније је заступљена лепша половина Београда, углавном чланице друштва неформално званог „Ољин лоби”. Реч је махом о супругама „успешних мужева” – дипломата, директора и политичара – које смисао свог живота виде у служењу Ољином лику и делу. Има и мушких чланова тог „лобија”, али они углавном служе за ниже послове, од набавки на пијаци, намештања прегорелих сијалица и оправки техничких уређаја, до улоге развозача и пратиоца на пријемима. Статистика тврди да се Оља најрадије појављује у друштву познатог београдског и римског play-boya и архитекте Војкана Милановића, широј јавности познатијег као аутора речи хитова Због тебе бих туцао камен и Невине бебе.

Теорије о пропасти Атлантиде и владавини Хазара

Ољини рођендани су памћени и као места премијерних извођења нових теорија Милића од Мачве и доктора Живковића, од милоште званог Ракони. Оља их се и сада сећа, с посебним пијететом у гласу:
„Обоје су отишли од нас. Милић прошле а Ракони ове године. Милић је можда сада у некој небеској пројекцији Атлантиде, захваљујући својој теорији о њеној пропасти од вулкана у облику гигантских муштикли… Ракони је пак имао теорију како светом владају Хазари. Сад откривамо да остаци првобитних Хазара живе у Авганистану, одакле је изгледа почео напад на Америку. Па сад Америка узвраћа. Има ту неке везе…”
Понекад, Ољини рођендани су и сцена јавних скандала, који се дуго памте и препричавају, попут једног наступа заносне Гордане Стошић, првакиње српске феминистичке и еротске поезије. Појавила се у веома уској вечерњој хаљини, јарко црвене боје, с дугим процепима дуж бутина и са широким деколтеом који је истицао њене раскошне груди. Пришла је Драгошу Калајићу и адвокату Александру Лончару, који су стајали крај фонтане, у неком женском друштву што се намах размакло и одмакло. Лончара је узела под руку а Калајића је загрлила око врата наглим замахом леве руке, којим је (неки кажу случајно а други намерно) смакла танку бретелу тако да је лева дојка искочила потпуно обнажена, у свој својој антигравитационој лепоти. И остала је тако да стоји у тријумфу голине.
Као по команди неке магије, сви мушки погледи су одмах напустили све на свету да би се устремили ка тој савршеној полусфери. Једино су Калајић и Лончар, попут телохранитеља, шарали равнодушним и лењим погледима по гомили мушке и женске зависти и љубоморе. Тада је једна поборница грађанске опције у пролазу гласно искалила бес своје зависти на недужног Калајића:
„Боже мили, шта ли смо Ти згрешили!? Не може да прође ниједан дан без Калајића: или на телевизији – или овако, уживо!”
Калајић се само благо наклонио и у знак поздрава рекао како је Маркс велик и милостив. Уместо њега, одговорио је Лончар, умиљато утањивши свој бас-баритон као за неку тенорску арију:
„Госпођо, гледаћете га и у паклу! Како сам сазнао из добро обавештених спиритистичких извора, тамошња локална телевизија реемитује његове ТВ-наступе да би додатно мучила прогресивни цвет грађанства.”
За то време, на другом крају Хадријанове и Ољине баште, друга припадница Ољиног лобија је упитала придошлог и мало припитог Драгутина Гостушког чиме може да га послужи. Не одвајајући поглед од дојке Гордане Стошић, Гостушки је упитао, вапећим гласом:
„Има ли млека?!”
Испивши последњу кап чувеног Ољиног чаја од цвета зове, који сама бере у својој башти, помишљамо да ту сласт дугујемо и цару Хадријану:
„А пропос цара Хадријана… Како нас он види? Ако нас штити – зашто нас штити?”
Одговара, без предомишљања:
„Он каже да ми морамо да се сачувамо. Сматра да смо ми од ванредног, јединственог значаја за будућност света… Ми смо временска капија.”
Временска капија? Капија где се окончава један и започиње други циклус света? Капија где се окончава ружноћа и обнавља лепота? <

Борис Никчевић

Пет минута после поноћи, у петак, 22. јула, у својој родној кући у тихој и сеновитој чубурској улици, сликар и писац Драгош Калајић затворио је круг дуг шездесет две године. Овде је у дугим и досадним летњим поподневима испод гранатих липа као дечак сањао о обећаној земљи Италији и Риму у коме су живели уметници којима се дивио; одавде је, као младић, са оскурним пртљагом и имагинарним музејем у глави, попут оног Малроовог, отпутовао у град својих снова и разапео прва италијанска платна. Он није дошао у Вечни град да учи (већ је готово све знао о сликарству) него да понуди свој свет који је од отпадака сакупљаних из случајних часописа, репродукција из књига, одломака филмова и текстова сажимао лепећи их као један велики колаж у своју стару дечачку идеју о мулти-слици. Њему није било довољно једно платно и једна визуелна ситуација на њему, желео је да ликовно дело споји са филмским кретањем којим се заразио као један од заточеника београдске Кинотеке. Ту чаробну мулти-слику остварио је пре Ендија Ворхола и та чињеница забележена је у италијанским историјама модерне уметности.
Миљеник најексклузивнијих римских галерија вратио се на врхунцу италијанског успеха поново на Чубуру, одакле је већ почетком седамдесетих година у узбудљивој телевизијској серији сниманој у Њујорку објавио да је “цар го, а да су кројачи царевог новог одела у стилу поп-арта обичне варалице”.
Као један од ретких европских интелектуалаца и рођени џентлмен, оставио је и галерије и салоне у којима је бриљирао својом виспреношћу и многобројним страним језицима и у изрешетаним “пуховима” кренуо на ратишта Крајине и Херцеговине, по друмовима изровашеним гранатама, спокојно читајући у вожњи списе Марка Аурелија на латинском. На првим линијама ратишта нисам видео храбријег човека од њега. Правио је интервјуе са борцима док су ројеви метака зујали око њега. Изгледа да је са смрћу био на ти. Метак га није хтео. “Читавог живота мислио сам да учим како живети – записао је Леонардо да Винчи – а у ствари, учио сам како умрети!” Са истим миром гледао сам га како спава огрнут шаторским крилом по рововима Малог Алана на Велебиту и у дворцу своје супруге Верице у Риму. Није правио разлику између најелитнијег ресторана на Трастевереу или бриселском гастрономском дварту и војничке кантине у билећкој касарни или тањира чорбе у Дивоселу у Медачком џепу.
Патриотизам за њега није било занимање нити политички програм; то је био део нормалног кућног васпитања у породици чији су преци били угледни народни трибуни из Равних котара и куле Јанковић Стојана. Била је права привилегија гледати га како се брине о грофици Џини Маранцани-Висконти док смо је водили, између два окршаја, по крајишким врлетима да напише своје сјајне репортаже за “Ил Манифесто” и књигу коју је касније објавила. Следио је свој велики узор Курција Малапартеа, који је у своје време такође био ратни репортер и написао две књучне књиге за Калајића: “Кожу” и “Kapput”.

И најзад, овог врелог јула 2005. тај велики круг спојио је са својом почетном тачком: Драгош Калајић се вратио из свог римског сна да умре у родној кући на Чубури одбијајући да га његови ближњи пренесу у болницу. Заједно са њим отишла је и једна огромна, готово Александријска библиотека коју је имао у глави и један пребогат музеј слика које је волео и о којима је сањао, али остао је траг који су означиле његове књиге, репортаже и платна, а изнад свега једна ренесансна личност, тако ретка у нашим крајевима.

Драгош Калајић има времена да чека своје заслужено место у нашој историји савремене уметности.

http://www.dragoskalajic.com/

Лирски записи

01

Говорићу вам о нечему тајинственом, о чему, колико је мени знано, још нико до сада није говорио а ни писао.

Пишем вам о двема врстама религија: о религијама шума (влесовим религијама) и о религијама пустиње (пустињским религијама).

Разлике између тих двеју врста религија јесу толике – када се уђе у само биће и суштаство религија – да се стиче утисак, као да су те две врсте религија, не само са различитих планета, већ из различитих сазвежђа и звезданих јата.

Влесове су религије повезане и васаображене са начелом Мајке Природе, као и са начелима лепоте, љубави, доброте и божанске дивоте.

Надаље, у влесовим религијама преовладава свест и самосвест, свесност и самосвесност о космичком и правасељенском свејединству свих бића, творевина и светова, те унутарња и божанска усаглашеност са галактичком духовном вертикалом.

За разлику од лепоте и раскоши влесових религија, пустињске религије немају ту песничку занесеност, понесеност и маштовитост, немају јасне предаставе о начелу Мајке Природе нити, пак, теже галактичком и божанском духовном свејединству.

То су религије нетрпељивости и неразумевања за све што је другачије; нетрпељивости, неразумевања и искључивости према иноверним и иноплеменим.

Просто речено, то су религије вечите нетрпељивости и мржње, вечитих и грозних ратова против других и другачијих.

Надаље, док се у влесовим религијама мушко и женско начело узајамно допуњују, прожимају и оплемењују, творећи космичку и божанску хармонију лепоте и дивоте, дотле су у пустињским религијама та два начела раздвојена и међусобно сучељена до болести и самопоништења, где мушко начело не жели уопште да уважи и прихвати, као себи равноправно, женско начело.

Просто речено, у пустињским религијама жена уопште није прихваћена као божанско биће, као божанско начело, већ се омаловажава и ниподаштава до скота, те, у неким случајевима, и ниже од скота.

Отуда је у пустињских религија честа појава хомосексуалности као и иних сексуалних настраности, што је, у суштини, прикривена и онострана побуна и освета обесправљеног женског начела.

Док је у пустињских религија, како видимо, честа појава хомосексуалности и хомосексуализма, дотле је у влесовим религијама та и таква настраност и изопаченост сасма непозната.

02

Срби су – говорим о ВедСрбима и Белим Србима – тисућама година живели у хармонији и свејединству са Мајком Природом, као и са иним бићима и световима у ПраВасељени; обитавали су и стварали у Ирију Свароговом где је, скоро до савршенства, усклађен и негован однос међу половима, између мушког и женског божанског начела, и где су долазила до изражаја овострана и онострана остварења лепоте, дивоте, доброте и љубави, да би, пре десет векова – што милом а што силом! – примили једну, својему бићу посве туђу, пустињску религију, која је сасма разорила и уништила ведсрбску самосвојност и самобитност.

Јер, узроком ведсрбске пропасти јесте јудео-кршћанство, једна од пустињских религија, у коју никако није могло да се смести галактичко, космичко и божанско ведсрбско биће и суштаство.

Отуда данашњи ВедСрби, јудео-кршћани, као и ини верујући, ни по чему нису ни налик на негдашње ВедСрбе – Влесовце, Аријевце и Хиперборејце.

Слободно можемо рећи, да је у данашњих Срба (не ни ВедСрба!), у самом њиховом бићу и суштаству, посве згаснуо, избледео и ишчилео негдашњи божански и светлосни запис Древних ВедСрба.