Везак везла Роса робињица,
везак везла ју море гледала,
морем лете два врана гаврана
јал говори Роса робињица:
“Ја два врана, два по богу брата,
јесте л` скоро јод земље Индије?
Јест` видели моју стару мајку?
Јел` је моју браћу иженила
и сестрице младе разудала?
Јел` је моје даре поарчила?“
Јал` говоре два врана гаврана:
“Ми смо јутрос јод земље Индије,
видели смо твоју стару мајку.
Она твоју браћу иженила
и сестрице младе разудала,
ја ли није даре поарчила,
већ преврће јутром и вечером и
спомиње Росу робињицу.“
Јал` говори Роса робињица:
“Ја два врана, два по богу брата,
јотидите ју земљу Индију,
па кажите мојој старој мајци,
нека моје даре раздијели,
нек раздјели слепом и сакатом,
нек спомињу Росу робињицу.“
То говори Роса робињица,
То говори чарне очи зави,
Зави очи па ју море скочи.

Песма високе вредности поред чувања успомене на прадомовину песма је сачувала и древну духовну поделу горњег и доњег света, цела песма је настала на духовном доживљају песника. Основни мотив је подела на горњи и доњи свет, горњи свет који је припадао сунцу и доњи свет који је припадао месецу, ова подела се због односа мушких и женских божанстава поделио да доњи свет припада женском принципу а горњи свет припада мушком принципу, ова подела је настала како је Венери, Даници припадала 28 лунарних кућа које су делиле годину и један од основних разлога зашто су се већина ритуала обредни обављали ноћу.
Да је песник био под утицајем овог духа можемо видети у самом почетном стиху:
везла ју море гледала,
морем лете два врана гаврана
јал говори Роса робињица:
ја два врана, два по богу брата,
Весници су као и у другим народним песмама врани гаврани као и народној песми Смрт мајке Југовића, по древном веровању преци по смрти одлазе на онај свет у облику птице као и да се на овом јављају у облику птицедок црне птице симболизовале весника смрти и бога подземног бога што потврђује песник стихом два по богу брата. који долазе из правца мора тј подземног света како су мора припадала одземном свету.Крај песме песник исто завршава под утицајем древне духовности па тако Роса Робињица одлази са овог света верна свом женском принципу скоком у море:
То говори Роса робињица,
То говори чарне очи зави,
Зави очи па ју море скочи
Овај принцип је био врло распрострањен код Срба, тако су жене жртвоване Триглаву бацањем у воду, бацањем Моране у реку или у Хамурабијевом законику где је за жене прописано убиство дављењем у води.
За разлико од песме КРИВА ЛАЂА СМРХАТОВА где се опевава смрт јунака можемо видети контра дуалитет где мушкарац због поделе на сунчев и лунаран принцип одлази на свет спаљивањем како мушки принцип припада горњем свету, док његова љуба иде са њим на ломачу и ово је био једини начин да супружници буду заједно у рајском свету како су за разлику кад је религија била у лунарном принципу сви људи одлазили у подземни свет по ступању соларног принципа подземни свет остаје стециште оних који умиру у кревету и жена док ратници одлазили у пламену.

 

За некога ко је био добар човек, ко је племенита дела иза себе оставио, ко је свако добро ближњима чинио, рекло би се, некада давно, те на сахрани његовој, а као сама завршница последњег испраћајног говора на гробу његову, како је он, ето,

дичан Србин био!

То троречје, тај полустих, ту крилатицу илити синтагму (епитаф), налазио сам и доцније, у младости, док сам пешачио драгачевским и ужичким горама и врлетима, истражујући надгробнике, биљеге и крајпуташе.

Кад песнички радознао човек, какав сам ја негда био, крене с пролећа или с јесени, чачанским и драгачевским, ариљским и ивањичким, пожешким и ужичким брдима и горама (пешачећи од села до села, од гробља до гробља), тада ће открити једну тајинствену, онострану и мистичну Србију, коју ни у каквим научним и уметничким књигама, ни у каквим записима и сведочанствима, никада неће познати.

Надгробни записи, у камен пешчаник урезани, а поготову они који су писани и рисани пре стотину лета, јесу, сами за себе, и сами по себи, чиста поезија!

Иако су надгробнике, поготову оне старије, тесали, писали и рисали прости, скоро једва писмени каменоресци, из сваког епитафа, из сваког записа, исијава и бризга избрушена и углачана песничка реч (преточена у полустих или стих), која би засенила сваког савременог песника.

Да се не бих у својему песничком заносу одвећ размахнуо, вратићу се на оно суштаствено због чега сам и започео ово писаније.

Ја сам још у раној младости открио, како у простог, девичански чистог србског народа (а негде у дубинама  Бића његовог), тиња присећање на Древност нашу, на величину нашу, на распрострањеност нашу –

 што сам ја доцније познао и освестио као Ведско Предање.

Замислите оне векове када су Санскрићани били највећи авроазијски народ, када су сви, од Јапанског мора до Атлантика, говорили Једним Језиком Богова, и када је постојала најповлашћенија каста међу кастама –

 каста Срб ратника и духовника!

Ако имате развијену машту (а машта је потка сваког стваралаштва!), тада ћете појмити и разумети, да су за сваког Санскрићанина, за сваког Аријевца, за сваког Стриборјанина (који се борио за опште добро Рода и Родине, који се несебично жртвовао за ближње своје, који је био племенитог и господственог духа), његови саплеменици и родноверци морали рећи, у тренутку када га Огњу Живоме предају, како је он, заиста, Дичан Србин био!

У неким деловима Русије, Белорусије и Украјине, и дан-дањи кажу, за некога ко је био добар и племенит човек, да је добар (дичан) Срб био!

Рећи за некога да је добар (дичан) Срб(ин) био, то није, како бесловесни и неосвешћени мундијалисти мисле, усклик ни национализма ни шовинизма, већ је то, баш ако хоћете, управо израз панаријевизма, панкосмизма, пантеизма, а србски речено – прасвести о томе да смо Сви Ми Један Род, да Сви Ми имамо Заједничке Божанске Претке, те да је Срб круна и племство Свих ПраАријеваца.

Песнички речено, Срб је у Древности био каста, па је тек, после многих векова, од касте постао Род, НаРод, и Нација!

Глобалисти и мундијалисти смерају да нам избришу прапамћење, прасећање, прапознање, те да нас сјаве у балканске оборе и торове, као крда, као чопоре.

Против тога, управо против тога, у овоме веку, и свим будућим вековима, ВедСрби ће водити најжешћи рат против Синова Таме.

А Срб и овога пута мора да победи, онако како је вазда, кроз векове и светове, дично и славно побеђивао!

 

Киша
Креће
Нагло

…

На усијаном корачалишту
Траг не остаје
Ледена кап
У пару
Прераста

…

Транформација
Ефекат лептира
Закон и спознаја
Узрок и последица
Одлази горе
Опет
У кап се претвара

…

Кружница

…

Дођемо
И ми тако путем
Живота
Провучени гравитацијом
Ходимо
Одемо
Дођемо
Научимо
Знање пренесемо
Можда се и запитамо
Чему то

…

До питања никада није
У одговору
Тајна се крије
Синхроно деловање
Домино ефекат
Никад лош
Фалсификат
Пробуђене личности

                                   …

Милуј ме изнова тим дланом грубим,
Испуцалим, али мени драгим.
У сну те још увек к’о онда љубим,
И у погрешним те особама тражим.

Са дна си ме винула у небеса,
Полетех високо тад последњи пут.
Из заграљаја ти ми к’о сан неста,
Али никада на те не бејах љут.

Попут песме сетне, тихе неке,
Упловила си у срце моје страсно.
Често се плаших нарави ти преке,
И заволех те када већ би касно.

Успомена оста о јануарској ноћи,
Оста гареж, а са њом и крик.
Да ли и ти траћиш дане у самоћи,
И памтиш како те је љубио песник?

И даље ми се чини да видим
Стас твој пред ким се увек предам.
Својих се грешака неизмерно стидим,
И памтим перон са бројем седам.