Category: All
Драган Пеловић: Допусти да душа моја росом пробуђеног умије душу твоју
ТРИ ПЕСМЕ
ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“

ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА
Јеси ли ти та,
што ноћу фењер са свицима носи,
и песмом својом
милостивом звезде буди?
Јеси ли ти та,
која кроз олујне ноћи
Светлост души мојој носи?
Јеси ли ти та,
што поје нежно, најнежније
не би ли звездана чеда успавала?
Јеси ли ти та,
која кроз живот ходаше,
у хаљинама разним,
не би ли душу моју загрлила?
Јеси ли ти та,
која у себи тајну знадеш
ииспружене руке срцу моме пружаш?
Јеси ли ти та,
коју сам у молитвама
ноћима, годинама, вековима дозивао?
Јеси ли ти та,
која ме је у себи пронашла
и која у срцу своме мени пева?
Јеси ли ти та…

У ЛУЦИ ОД ЖАДА
У луци од жада
окупаној мирисом
кристалног срца Гаје – чекам.
Сам, стојим на мосту од паучине,
тетовиран маштом
унутрашњег сећања.
У луци од жада са пртљагом сећања,
завежљајем жудње, и
флашицом сете очекујем лађу.
Океаном димензија и
временских циклуса саздана
лађа Господња са Сиријуса стиже.
Нек ноге што ово тло газише
не поклекну
и нек сузе што капају
кристално чисте буду!
Улазница је светло срце пробуђених
и душа која Господа љуби,
те се са Њим стопи.
У луци од жада
остављам маску, мисли жудње и санкаре,
одлажем хаљину телом звану
и чистом душом
ка Плавој звезди хитам.
У луци од жада …

ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА
Испружи руке мила,
Желим ти невидљивим мастилом
животе наше исписати.
Испружи руке мила,
својим би топлим дахом
да грејем душу твоју нежну.
Испружи руке мила,
да срце своје ставим у њих,
да ти себе дам до целовите Празнине …
Испружи руке мила,
да читаво једно еонско путовање
сећања на Извор окончамо.
Испружи руке мила,
да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…
Испружи руке мила,
допусти да душа моја росом пробуђеног
умије душу твоју,
и да огањ ватре моје
са твојом уједињен гори.
Испружи руке мила, чуј стих душе моје.
Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено
Једно буду.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
ПОТОМАК – др Светислав Стефановић

Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.
Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу к’о тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.
Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!
И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.
Срп на небу – Милош Црњански

Ти незаборављена моја
на родном пољу изненадна женка,
остај ми сенка, сенка.
Ко редови зарђалих коса
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки зглавак врео
од сласти поче да трне
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.
У црном дугом свиленом плашту
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.
Свирам смрт,
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидове мртве и облаке што плове
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт
трагом мојим сенка моја,
пуна жита и неба ведра,
врела као једра недра твоја.
И дом ми се ноћу преплићу на руци
голе жене, и звуци
грвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја
као срп.
Гарнизон у Коморану, 1918
ОПСЕСИЈА – Милан Младеновић од Лужице

Продуби свој однос према Бићу, буди
Празнина којом дише свет! То је Поема —
Та чудна обузетост Стихом кога нема
И Римом. То је чин. Ако узбуди
Празна мисао: Чист пример потпуности,
Ако на безобличном тлу ишчезава
Време, то је Поема! То се смрзава
Смисао у хладном подстицају вечности.
Заборавиш ли знано, нађено ако
Изгубиш, мисао ако препозна се
У Празном, то је Поема! Предео тка се
Сред главе — огољен. Свет настаје полако.
Свет твојим духом наведен на Реч! Из
Лаког захвата немом површином
Искачу облици и лове Тишином:
Глас! То је Поема — тај прогледали низ
Речи, то узлетање у Стих. Празнина
Својствена простору, тамна, безобална,
Та собом опседнута мисао, стална
Присутност, та неочекивана даљина
Унутар ствари, то несамериво чело:
Прерушава се у Време ал’ не заборавља
Себе, иако покретом све обнавља
И своје памћење окива у тело.
Скривену музику не спуташ ли када
Изједначи се с Тишином мисао и свако
Бивање мине: То је Поема — то лако
Припајање Празнини, то лебдење. Сада
Је Заборав који се присећа свога
Порекла и рађа се свет пробуђен Стихом.
То је Поема — то лутање по тихом
Привиду јаве. Стварник је уснуо, ко га
Сад може лишити предела из сна
И речи? То је Поема — то замирање
Које буди чин, то празно понирање
Духа у себе, у темељ без дна.
Продуби свој однос према Бићу, буди
Поема којом дише свет! То је Празнина —
Та чудна обузетост Стихом из дубина
И тамним слухом Риме која руди.
Драган Симовић: Блаженство што није од овога света

Када унутарњим видом проматрамо,
тада јасно видимо –
једнако као што у дубинама срца и осећамо –
да је живо и одуховљено
све у овоме свету,
те и у свим иним,
видљивим и невидљивим
световима
вечне васељене.
У тренуцима ових дубоких увида и познања
бивам испуњен некаквом чудесном милином и дивотом,
као и непојмљивим блаженством
што није од овога света.
Наћи ћу те – Стари Словен

Пријатељи! О, пријатељи! – Драган Симовић
Сви ви живите у мени,
и у свакоме од вас
живим и ја!
Сви смо ми неким
тајносаним нитима божанским
заувек повезани;
и сви смо се ми већ сретали –
ко зна колико пута –
у неким давно минулим
животима;
и свако је од нас свакоме
однекуд знан, драг и мио;
јер сви смо ми, скупа,
један дивотан божански сан,
који и будни
вазда сневамо!
Нека пријатељство наше
буде песма Створитеља;
песма испевана
на почетку свих почетака:
у времену кад времена
још не бејаше;
у простору кад простора
још не бејаше;
песма која нема
ни почетка нити свршетка;
песма што се разлеже и простире
низа далека звездана јата,
и путује ка Души
Велике Мајке,
и увире у Срце
Божанског Оца;
и нека песма –
о, пријатељи моји мили! –
вавек изнова
ствара
и рађа нас,
у бескрајним Прстеновима
Вечности!
Пријатељи! О, пријатељи!
Сви ви живите у мени,
и у свакоме од вас
живим и ја!
Драган Симовић: О СРБСКИМ ИМЕНИМА ПО БОГУ ПЕРУНУ

Да смо ми, у самој суштини,
и поред свих вековних ратова, погрома и разарања, сачували Родну Веру ведсрбску, да ми, у ствари, ништа нисмо изгубили у својему Памћењу, упркос вековном покрштавању огњем и мачем, потврђују, између осталог, и наша лична имена, у којима је чувано и сачувано наше прасећање на живо присуство наших богова и предака.
Сада ћемо се присетити србских личних имена, мушких и женских, по богу Перуну.
У мојему племену Врањеши (од Врањих Срба, који су се расејали евроазијским пространствима –
од Хималаја, преко Персије,
до Херцеговине те југа ПраСрбије), често је мушко име Перун, али и женско Перуна и Перуника.
Затим имена: Перкан и Перкана, Перкун и Перкуна, Перо и Пера, Перко и Перка, Перуша и Периша.
(Перо и Пера није од туђинског имена Петар, како неки неупућени мисле, већ изравно од имена бога Перуна!)
Постоје и презимена изведена из Перуновог имена:
Перуновић, Перуничић, Перковић, Перкуновић, Перишић, као и презиме Громовић; будући да је Громовник једно од Перунових оностраних (мистичних и магијских) имена, изведено из својства и дејства Његовог божанства.
Наравно да ја све ово не пишем писања ради, већ с намером и сврхом, да се присетимо: ко смо, чији смо, и одакле смо!
И да почнемо да размишљамо о својим личним имена у светлу духовне науке, будући да само име носи неку тајинствену и онострану поруку које ми, најчешће, и нисмо свесни.
Има једна ведсрбска пословица, коју би требало да запамтимо: Реци ми како се зовеш,
па ћу ти рећи ко си!
Мој пријатељ, посвећеник, хомеопата и исцелитељ, Владан Пантелић, говорио ми је, често, како само име, између осталог, упућује на предодређеност за неке врсте болести, као и да у самом имену постоји наговештај нечега тајинственог што се односи на карму илити усудбу.
Име

Нашироко је распрострањена представа о повезаности имена и судбине појединца. Сходно томе и код словенских народа је постојало настојање да се именом магијски утиче на бдућност детета. По рођењу, новорођенче би добијало својеврсно „пред-име“ које је кум могао прихватити или га заменити приликом именовања. У народним именима огледа се намера да се значење корена речи магијски пренесе на особу. Или да се особености претка са тим именом пренесу даље. Код Словена разазнајемо имена изведена из једног корена: Зора, Горан, Бојан, Јагода, Јасна… и имена настала спајањем два корена Братислав, Љубодраг, Војислава, Желимирка. Посебно се издвајају имена изрчито заштитне природе попут: Вук, Станко, Невен. Тек добијањем имена дете је постајало пуноправним чланом заједнице. Иако се врменом губила представа о магијском утицају речи, родитељи и даље несвесно настоје да уткају своје жеље и намере у имена деце.
Текст:
Душан Божић, Иана Мораревић
Литература:
Бојан Јовановић – Судбина и магија, Просвета, Београд, 2007
Слика:
Franz Miklosich – Monumenta Serbica, Viennae, 1858, 12.
(Стефан Немања Првовенчани – Повеља манастиру Жича, 1222-1228)
Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”
Вера Розалија: Ладин поклон
Почињу благодатни дани пролећа и лета. Природа се пробудила, све је расцветало, миомириса посвуда око нас. Лепота једна разгаљује око којим је гледаш. Шетам, бетонском стазицом, на периферији града, a није то обична шетња. Шетам са једном младом женом, дивно пробуђеном душом, прелепом трудницом, мојом бившом ученицом. И сада је све добро!!!
Досељена у наш крај из Грчке, уписана у основну школу у крају и завршила средњу, у којој сам радила. Увек смо се сустизале и путеви нам се укрштали. „Тамо бејах нека Српкиња, а овде бејах она што је из америчке школе дошла. Као лоза испреплетена у чокот, тако су теби и мени животи испреплетани“ – каже Лола, док споро корачамо, показујући прстима тај замишљени чокот. „Иначе ме та лоза, као биљка, јако фасцинира, просто сам везана за њу, а и иде ми од руке.“ – насмеши се очима, погледајући ка мени.
„Друго сам хтела ово да ти испричам, знаш, пресрећна сам што ћу ускоро постати мајка. Сећаш се када смо се среле, једном, случајно, када си ме тешила. Неутешна бејах тада, већ сам изгубила наду, трудноће су ми се стално гасиле.“ – Посматрам је, онако у свој лепоти носеће жене, раскошне једрине, а очи ко звездано небо, препуно блиставих звезда које искричаво светлуцају. О, да, уздах ми се задовољства, из дубине душе у бескрај вине.
„Но, са Mарком је посве другачије, просто исто дишемо. После оног периода када сам се сабирала дуго, тражила помоћ, спас у раду, и ко зна у каквим још књигама и богомољама, а признајем имала сам и подршку породице, и још на сву срећу, и подршку само у мени виђене и знане божанске енергије. Знаш, благослови ме Лада. Нађе ме Марко.
Једне ноћи ми се само Глас обрати! Као један, јединствен глас, али уплетен са стотини нежних подгласова, баш као нај чокот лозе што га управо описах!!! Не могу то речима изрећи, то знају само они који су га чули.После добијене поруке, обли ме светлост. При пуној свести, питам се, шта је ово, умишљам ли, а истодобно милост кроз мене прође, о Човече, о Боже, велико Знамење!!! И сад ми се чини да се све у међупростору, између сна и јаве, деси.
Решим једном да умрежим све пријатеље истомишљенике. Знаш ово што делим по фејсу, наше идеје, мисли наших дедова, прадедова, наше лозе, наших корена. Повезах се са многима из нашег краја, ал деси се да сам морала да се селим, а никога уживо нисам упознала – и баш када сам то помислила, јави ми се Марко, са предлогом да прошетамо псе. О, Боже, а ја се пакујем!!! Пристао је да ми помогне. Практично се од тог тренутка нисмо ни раздвајали. Знаш оно „случајно“ – с лучом, са светлошћу, тако сам ето упознала мог човека.
Прошле године, за његов рођендан, су пријатељи долазили и доносили, ко је како имао идеју, поклон, храну, пиће. У тренутку када је кума донела торту, он некако подигавши очи нагоре, у срећи на оваквим лепотама, упита: Боже, шта ме још лепо чека??? Е, тада ја изрекох моју, нашу вест, о доласку новог члана породице. Замисли!!! Замисли срећу присутних и њега самог. То је неописиво.“ – затитра јој осмех на лицу, као да победоносан поглед ка мени упути.
„Зарад јако ризичних предходних трудноћа, одлучи докторка да ме пошаље у болницу. Да лежим. А ја се иначе супер осећам, одлично једем, лако носим, не умарам се посебно, угојила сам се видиш и сама“. – Раздреши моја Лола ону светлоплаву јакницу, коју је везала око струка, привеза је мало чвршће, да не спада, и настависмо шетњу, ка мирном месту, где би смо могле попити неко витаминско освежење. У међувремену обави разговор са својим човеком, који ради дуплу смену прилично тешког посла, а ја задивљена бејах таквом одлуком и чињењем младог човека.
„Одем ја тако на то одржавање. У соби су и друге младе жене, леже.“ – насмеја се моја весела трудница – „и све имају посете, долазе им мужеви, рођаци, родитељи, а долазе понајвише свекрве!!! Причају се приче, планирају предстојећи догађаји. Ал’ оно што ми је привукло пажњу, све су добиле ново рухо за предстојећу зиму! Капут и чизме. Свесна, да ја свекрву немам, моја је давно отишла, би ми некако тешко на срцу, туга ми се увукла па све о томе размишљам.
Но, не рекох, имала сам стално неке знаке и знамења, као да стижу од моје свекрве. Јак осећај, да је поваздан ту, негде око мене, однекуд сам знала да се прожимамо у ставовима, поступцима. По причи коју чух о њој и како је шта урадила, вала и ја бих све исто, а гледајући њене слике, закључих – сличне смо грађе, скоро да се исто облачимо, чудила сам се, као да сам њена кћерка. Њено име је оно име када сам изговарала као девојчица, да ће ми се тако звати кћерка – сећаш се, када смо причале? Јако, јако смо повезане, нема збора, видим исти одабир у свакој шољи, тањиру, у квалитету постељног рубља, у њеним џемперима, једино што ми ње нема.
Оговарају помало оне моје цимерке своје свекрве, а ја им завидим што уопште имају свекрву, јер ја своју немам. Некако ми ти њихови капути и чизме које су добиле запараше рану. Само ја немам од кога да добијем. А зна се да је обичај, да породица дарује снаху, која треба да донесе ново биће на свет, дарује баш капутом и чизмама, снаха расте, отичу јој ноге, шири се, треба двоје испод капута носити.“
Попесмо се на спрат маленог локала, до терасе, где пири ветрић а поподневно сунце милује по разголићеним надлактицама, имамо одличан поглед на пољану и стазу којом смо шетале. Родитељи са децом, трчање, цика, брање пролећног цвећа, колица са бебама, понеки бициклиста. Ох, ово је дан радости и неког Божанства плодности. Просто не верујем, никада раније нисам имала овакав догађај, а са Лолине блузице као да је неки симбол Сунца заблистао, мада не разазнах који је то знак од сталног треперења и пресијавања, само светлост видех.
„Слушај даље, тек сада стиже најважније. Вратим се из болнице кући и почнем да сређујем по орманима и фијокама. Први орман пресложих брзо, кад у другом, посве на дну, али дубоко угурано, један кофер! Извучем тај кофер, отворим, ииију!!! О, Боже!!! О, радости моје, извлачим и не могу да верујем!!! Два, нова, новцата, капута са ценом на себи, виси она етикета, гледам је а не могу да верујем!!! У посебној кеси, нове чизме!!! Подигох оне чизме у вис, захвалих се знајући да ми је то она послала, оставила, захвалих се што ми је на овај начин учинила поклон. Можда је она то себи оставила, а можда је то баш мени било намењено! Ох, не могу да верујем!!! Назвала сам Марка, и рекла му: стигли ми капути и чизме. Није знао о чему се ради.“
Размутила је још шећерног сирупа у онај исцеђени лимун, промешала лимунаду. Пила је полако гутљај по гутљај, погледајући на стазу. Са те стазе треба да се појави њен Марко. Не, не познајем Марка, али само изузетно јак и чврст човек може да заслужи Лолу – јер Лола је Ладина миљеница, миљеница лепоте и љубави, праведница. Жуте се маслачци по оној ливадици, размишљам, доброг јој је Лада одабрала … нови живот, шта ћеш лепше.



