Category: All
ЗЛОБА И БОЛ – Саша МИЋКОВИЋ
Говориће често све да те повреде,
И радиће ствари које нису часне,
Ал` намере такве ниске су и јасне;
Нељуде изнутра гнусна завист једе!
Покушаће да те на приземно сведу,
Укаљају блатом које се не пере,
Њихове се злобе пакостима мере,
И срце им дрхти у крвноме леду,
Јер они се туђом болопатњом хране,
Неспретни да виде урођене мане.
Ако им окренеш барем једном леђа,
Осетиће да си изнад смицалица,
У каљузи они – ти сјајнога лица,
То је међу вама непрегазна међа!
Рача, 29.08.2016.
Драган Симовић: Са Извора Велике Љубави
Љубав твоја према мени
и љубав моја према теби,
драгано и невесто моја,
јесте тек златни
лучезарни зрак
што је са Извора Велике Љубави
изненада стигао до нас;
Љубави која нигда рођена није
и која нигда умрети неће;
Љубави која се вечно обнавља и препорађа;
Љубави без почетка и свршетка,
у Безкрају Пространства
и у Вечности ВанВремена.
(Под липом што цвате, у Великом Гају, 7523.)
Драган Симовић: Путник на Путу
Владану Пантелићу,
Путнику на Путу
из ПраТијаније.
Ти си само Путник на Путу.
А тај Пут је Бескрајан и Вечан.
Пут без почетка и без свршетка.
Као и твој Живот.
Путујеш и путујеш; и свуда си Гост, и свуда у пролазу, и свуда на пропутовању.
Кроз звездана јата, кроз светове: појавне и непојавне, видљиве и јасновидљиве, мање видљиве и невидљиве.
Да, ти си само Путник на Путу!
Не везуј се за места, не везуј се за пределе, не везуј се за просторе, не везуј се за времена!
Јер, ако се за било шта ма и на тренут вежеш, онда ти престајеш бити Ти, престајеш бити Путник на Путу!
Одакле си дошао, куда идеш, и камо путујеш? –
то само Ти знаш, то само Твоје Суштаство зна!
Твоје је да путујеш и путујеш, да следиш Невидљиву Осу, да следиш Невидљиву Потку.
Да ти будеш Ти!
А када си ти уистини – Ти, онда између Тебе и Твојега Пута стоји знак једнакости.
Онда сте Ти и Твој Пут једно те исто Присуство, једно те исто Суштаство, један те исти Живот.
Заиста, Живот без почетка; заиста, Живот без свршетка!
На светим водама Словенског Дунава,
у позну јесен 7520. године.
Сњежана Прлић – Помилуј Боже
Помилуј Боже све оне
чисте и свијетле душе
што свијести о Роду имају,
што живот по теби живе,
и часно на свако биће гледају.
А завијеке од вјечнога добра склони
оне што мраку се диве и клањају,
са њима без жала, без труна милости
у блато живо и безкрајну каљужу
да нас не гуши смрад њихове трулости.
Драган Симовић: Тиховање у врту под звезданим небом
Док у дугим часима,
за топлих летњих ноћи,
зурим у звездано небо,
наједном,
и некако изненада,
осетим у дубинама своје душе,
како се,
на неки непојмљив начин,
прожимам
са сазвежђима
и звезданим јатима,
с видљивим и невидљивим бићима
из неких далеких
и давно несталих светова,
као и са свеколиком творевином
Творчевом
с ову и с ону страну
Вечнога Тренутка.
Владан Пантелић: Вилењак у Врту за тиховање,
године 7527, месеца лежитраве, дана једанаестог.
Ирена Маринковић:ЧАРОБЊАК
Послушаћу зору
Шта сунцу шапуће
Утихнутих мисли
Закорачићу
У мог жовота
Пределе
Види само каквог раскоша
Олистала гора
Трава озеленела
Након смрти
Природа оживела
Враголасто
Игра се бојама
…
Нисам ја путник
Без карте
У вечитом правцу ветра
Ја сам човек
Који ужива
Својим животом да шета
Уносим радост
Чаролију
И смех
Дарујем другима
Што себи желим
…
Научих одавно
Да живот је кружница
Што пре од почетка одмакнемо
Пре се на њему затекнемо
Јер циљ почетка
Је почетак циља
Онај сам ко схвата
Онај сам ко креира
…
Почетак кружнице моје
Беше имун на крах
Иако многима од страха
Дах застаје
Онај сам који
Не одустаје
Трен живим
Дишем
Уживам
Магија живота
Звезда водиља
Није у моћи
Тајна постојања
До нашег је знања
Долазећи до сазнања
Ми смо свесност
Ми врлина
Све је до
Свеснога чињења
…
Зато делам
И када ноћ тихо закорачи
Ослушнем небо
Звезде пребројим
Ту сам
Знам да постојим
…
Моје је да живим
Не да се бојим
…
(Посвећено мом пријатљу,Бојану-11.04.2018. у Новом Саду-НЕКИ ЉУДИ ТРАЈУ ВЕЧНО…)
Драган Симовић: БУДИТЕ ЗАЉУБЉЕНИ!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Будите заљубљени!
Заљубљујте се свакога дана, свакога јутра, свакога часа, свакога трена.
Изнова и, вазда, изнова!
Свеједно је, збиља, да ли имате двадесет или седамдесет година – важно је да сте заљубљени.
Будите заљубљени у живот, у лепоту, у љубав.
Будите заљубљени и у саму заљубљеност.
Заљубљен човек све може.
Заљубљен човек не страхује.
Заљубљен човек не стари.
(Можда стари његово физичко тело, али, његова душа – не стари!)
Заљубљен човек је вечно млад.
Заљубљен човек је бесмртан.
Живите у браку већ тридесет, четрдесет или педесет година са својим животним другом, са својом драгом или драгим – шта то мари! – ви се свакога јутра изнова и изнова заљубљујте у драго и мило биће с којим сте заједнички проживели век, животни век са сврхом и смислом!
Гледајте се у очи, дубоко и све дубље, јер се у очима огледа душа која не стари.
Не гледајте боре, не гледајте подочњаке, не гледајте седе власи – гледајте очи!
Када се гледате у очи, онда видите да је то она иста особа од пре тридесет, четрдесет или педесет лета и, да ће то заувек бити.
Ви заједнички старите, сви ми заједнички старимо, сви смо ми свакога тренутка за тренутак старији, али – шта то мари!
Радујте се заједничком старењу, радујте се заједничком нестарењу; радујте се заједничкој пролазности, радујте се заједничкој непролазности!
И, никада не заборављајте, да се свакога јутра изнова заљубљујете!
Тако ћете најлакше победити све непријатеље своје, све душмане своје.
(Пландиште у Србском Банату, средина лета 7524.)
Драган Симовић: МОЋ ПРЕЧИСТЕ ЉУБАВИ И МОЋ САДАШЊГ ТРЕНУТКА
Истинита Знања, Знања Богова, у Ноћи Сварога бејаху скривена од нас.
Знања о непрестаном васкрсавању нашем, о поновним рођењима нашим, о Вечном Животу нашему, о Животу без почетка и свршетка, о Животу који се непрастанце обнавља и препорађа.
Знања о нама Боговима и Богињама, Знања о нашој ничим условљеној Слободи, о нашим унутарњим, овостраним и оностраним путовањима, о нашим развојима и узрастањима у упоредним световима и васељенама.
Знања о Моћи Пречисте Љубави и Моћи Садашњег Тренутка.
Љубав је увек у Садашњем Тренутку, баш као што је и Садашњи Тренутак навек у Љубави.
Када се поклопе Пречиста Љубав и Садашњи Тренутак тада у трену узрастамо међу Богове и Богиње, тада у трену и сами рађамо будуће Богове и Богиње.
Када се Човек и Човечица сплету, сједине и стопе у Пречистој Љубави а у Садашњем Тренутку, тада ће се из њиховог плотског и духовног чина Пречисте Љубави зачињати и рађати Богови и Богиње.
(О овоме смо, данас у поподневним часима, диванили Владан Пантелић и ја, у мојему врту за тиховање који се бели од белог шљивиног цвета, а све време погледајући на младицу оскоруше што се бокори, листа и размахује у Етру Љубави.)
(Владан и ја на Истеру)
Словенка Марић – РОДОСЛОВ
Некад давно сањала сам чудан сан: У непознатом пределу, невидљивом оградом ограничен круг у коме стоји мноштво људи. Изван тог невидљивог круга не могу да изађу. Налазим
се у прстену људи који окружују ову скупину у кругу. Ми смо посетиоци који радознало гледају људе заробљене у кругу.
Призор је невероватан, узбудљив и упечатљув! Људи у кругу су обасјани благом светлошћу као месечином, али лица су јасна
и видљива. Људи се нагињу ка нама који их посматрамо,машу
рукама и нешто нам довикују.Разазнајем једно лице које
гледа у мене. Човек ми маше руком и кад схвати да га видим.
виче, непрестано понавља : „Гледај ме, запамти ме,запамти
ме!“ Јасно видим његов лик и памтим. Обузима ме чудесно осећање судбоносног тренутка и долеће мисао: Па ово је мој
покојни деда Витор! Јесте то је Витор! Сцена нестаје јер се будим.
Деду Витора једва је запамтио и мој отац јер је умро кад је он имао тек десет година. А ја га видех у сну као на јави. Његова порука се урезала у моју свест и није ме остављала на миру.
Веровала сам да јој није потребно тумачење. Од тада сам
почела да истражујем родослов. Наместиле су се неке срећне околности и стигла сам до предака из друге половине 18. века.
Даље од Виторове прабабе се није могло. Мислим да је
довољно. Сви преци од досељења у Љубиш су ту, записани.
Данас озбиљно мислим да човек није достојан својих предака
ако не зана свој родослов најмање до прадеде и прабабе.
Владан Пантелић – Јутарње пеглање
Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
.
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса
.
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
.
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет
СРБСКИ ЖУРНАЛ 