Category: All
Нoва Србиjа – Горан Полетан
Jа имам визиjу нoве Србиjе,
са oнoм славoм из стариjе’ дана,
гдjе ни jедан чoвjек забoрављен ниjе,
гдjе су дjеца безбрижна, срећна, насмиjана…
Jа већ jаснo видим, да се из сна буде
уснули: храбрoст, правда и пoштење.
Видим да старе и безвoљне људе
смjењуjе, свиjетлo, нoвo пoкoљење.
Видим какo стид се међу људе враћа,
дoнoсећи са сoбoм пoнoс, пoштoвање…,
какo сваки чoвjек усправнo кoрача,
какo jе преваре и биjеде све мање,
какo жена oбраз чува пoрoдици
и какo за дjецу, свojу, све жртвуjе,
какo се циjене: сељаци, радници…,
какo се земља вoли и пoштуjе.
Видим какo ничу нoви великани,
кoриjени jаки пуштаjу изданке,
видим какo нестаjу мoзгoви испрани,
туђинске: вjере, шкoле, књиге, банке…
Видим слoбoду,
нашу власт…,
а oни нека oду
бестрага, у прoпаст!
Акo, мoжда, некo, не вjеруjе мени,
нека сам пoгледа – сви су прoбуђени!
ИЗВОР: http://skr.rs/BTT
Посмртна Слава – Варг Викернес
Сви ми у животу имамо различите приоритете. Неки само желе да живе удобно. Други желе “успех”, ма шта то данас значило. Неке занима слава и богатство. Мени је стало до посмртне славе.
“У чему је поента?”, можете да се запитате. Зашто желим славу коју нећу ни видети, ни користити на било који начин?
Како ја гледам на ствари, најбоље што можемо да урадимо је да базирамо све на претпоставци да ћемо бити поново рођени у роду, да ћемо се – након што умремо – вратити као деца наше деце, или њихове деце, или као деца неког другог са којим смо повезани. Да ли ће то стварно да буде тако или не, није битно, све док у то верујемо, или се претварамо да у то верујемо и све заснивамо на овом погледу на свет.
Да сви имамо овакав поглед на свет, не бисмо овако уништавали своју планету, не бисмо уништавали све што је добро и претварали свој свет у пакао на Земљи, којим владају лажљиви, изопачени и похлепни лудаци и остављали да то среде они који долазе после нас. Не. Уместо тога бисмо више бринули о будућности и предузели кораке како бисмо обезбедили да живот буде добар, исправан, праведан и здрав и онима који долазе после нас.
Ја желим да оним што радим обезбедим то да ако се вратим у неком тренутку у будућности, да ће се оно најважније што данас знам, што сам научио у овом животу, пренети на неког будућег мене, тако да не морам све поново да учим на тежи начин. Нећу морати да поново интерпретирам нашу митологију и читам све оне, најчешће досадне, књиге, које сам морао са прочитам да би створио основу која ми је потребна за писање. Такорећи, желим да предам своје знање будућем себи.
Да, слава, или ако желите злогласност, коју сакупим у овом животу, осигураће то да будући ја зна за мене, тако да могу брзо и лако да поново научим најважније ствари које сам знао у овом животу. Тако да ми је више стало до моје посмртне славе него до славе у овом животу. Слава није битна, осим ако је посмртна. На крају крајева, нећу се вратити у живот пре него што умрем.
Што више скренем пажњу на себе и изложим се нападима у овом животу, већа ће да буде моја посмртна слава. Да, овим правим свој живот много тежим и мање удобним, али то је цена коју сам спреман да платим. Због тога што знам – или ако желите верујем, или се самопретварам да верујем – да моја посмртна слава значи много више и да скретање пажње на себе и излагање нападима негује ту славу.
Када умрем, моја сећања ће остати међу живима и када се вратим у живот, моћи ћу да се вратим себи и наставим да живим где сам стао прошли пут. Тако да не само да ћу моћи да живим вечно, већ ћу и да акумулирам искуство и мудрост и да почињем сваки нов живот на узвишенијој чврстој основи. Стварна величанственост се не постиже кроз само један животни век. Морате да је “уштедите”.
Драган Симовић: ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ (књига поезије и лирских записа)
У издању
СВАРОГА,
из штампе је изишла нова књига
поезије и лирских записа
Драгана Симовића,
под насловом
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
по цени од 350 динара.
За сва обавештења
јавите се Марку,
на телефон: 063 89 55 475
Драган Симовић: МОЈЕ ПУТОВАЊЕ КРОЗ УНУТАРЊИ ПАКАО
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Има тренутака кад ми се чини, да сам све погрешно и наопако чинио од када знам за себе: да сам биће слабашно, крхко, јадно и бедно; биће обхрвано бригама, страховима и немирима донетим из ко зна којих све живота и светова; да је свеколики мој животни пут, свеколико моје постојање, одувек и заувек, било када и било где, само једна велика забуна и опсена, те да би једино решење за мене било, да ме Творац посве поништи, да ме рециклира, да ме изнова ствара ни из чега, али само по Својој Вољи и Властитој Замисли.
Такви тренуци су веома мучни, тешки и болни – негде на граници лудила и ништавила – и, у таквим тренуцима човек пожели да одустане од свега па и од самог живота, да дигне руку на себе, да се убије, да самога себе сатре и поништи те да га нигде више нема, како у овоме свету тако и у иним световима.
Сећам се оваквих тренутака из ране младости, када још нисам имао знања, сазнања и искуства која сада имам, када сам толико пута у тренуцима потпуног помрачења ума и свести пожелео да се убијем, да заувек нестанем из света и свих иних светова, јер ми се чињаше да је најгрознији пакао у мени, у мојој души, у мојему суштаству.
У таквим тренуцима сам напросто вапио за неким саговорником, за неким ко би ме видео, осетио и разумео, ко би осетио, познао, видео и прихватио моју помрачену душу, но, нажалост, никога таквог, мудријег и искуснијег од мене, у мојему окружењу не бејаше.
Тада сам схватио да људи ама баш ништа не знају, да ми никакве, али буквално никакве, помоћи нема од њих; свеједно да ли су школовани или нешколовани, образовани или необразовани; те да сви до последњега преживљавају свој јадни и бедни живот у најмрачнијој тамници незнања.
Академици, професори, доктори, психолози, психијатри, философи и разни ини школарци и мудраци, сви су они велике незналице, незналице по свему равне обичним и простим људима из народа, те да нас сви они, својим акадмеским, психолошким, стручним и философским саветима, могу још више забунити, обесхрабрити и разочарати.
Сада се, након свега, само од себе и само по себи намеће једно битно и сушто питање: којим се чудом, ако сам од младости боравио у том унутарњем паклу, ипак, нисам убио?
Одговор је веома прост: поезија ме, и само поезија, спасила од самоубиства!
У тренуцима најболнијег помрачења ума и свести писао сам најлепше и најмудрије песме, писао сам у грозници, писао сам у некаквом божанском заносу и лудилу.
Благодарећи поезији упознао сам многе сродне душе које су у мени виделе и препознале себе, душе које су у мојој души, као у живом божанском огледалу, виделе и препознале саме себе, виделе и осетиле све оно што и њих тишти, мучи, разједа и боли.
Да нисам од Творца и Васељене примио песничке и стваралачке дарове, да нисам песник вилењак, ја бих се – знам то поуздано! – давно убио, не дочекавши, можда, ни тридесету годину!
Сада схватате, ако већ до сада нисте схватили, зашто ја све вас, окупљене око Србског журнала, непрестанце подстичем на стваралаштво, на писање поезије, на писање и стварање било чега.
Поезија је, по мени и за мене, највиши ступањ психотерапије, најсавршенији и најдивотнији пут самооздрављења и самоисцељења.
Јер, ако болесник – а сви смо ми болесници у овоме свету – не излечи и не исцели самога себе, никога га излечити ни исцелите неће, а и не може!
(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана тридесетога.)
Драган Симовић: Песма није у речи
Песма није у речи,
већ у нечему –
чије име не знам –
изван и с ону страну речи;
што је моћније од свега у нама,
моћније од ума и осећања,
моћније од звезда и сунаца,
моћније од снова и маштања.
Песма –
то су Сва Времена,
па и Сама Вечност,
згуснута у Овај Тренутак
без Почетка и Свршетка,
Овај Тренутак
Који Вечно Траје.
Владан Пантелић – Човек је богоносни цвет
Пун месец овог јула виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!
.
Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће
.
Јул пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!
Ирена Маринковић-„САСВИМ ОБИЧНИ ЉУДИ“ део I
Види како је свет постао различит а исти,….Калуп.
Јурњава за временом у трци за непостигнутим,решени да не посустанемо-пропадамо…Урушавамо се у намери да кренемо да живимо.Обављамо своје потребе без уношења себе,без представе о томе ко смо заправо.Само маглена илузија.Животаримо,угађамо нормама које су наметнуте-тиме олакшавамо себи не би ли тим чињењем друштво прихватило-Нас.
Постоје људи другчији.
Они који живе и оправдавају сврху постојања.Ти различити нису заправо разлика већ слика онога што свако треба бити…. А то је јединствена јединка.
По опредељењу-Бајкер.По мишљењу-Слободан.У души-вечити сањар.Човек по свим ставкама…
А прате их разне предрасуде….
Кажу да онај ко сам себе не схвата од других прави копију себе.Несигурност лечи осуђујући друге.
„BROTHERS M C“-мотористи Новог Сада.Они који су уживање довели до савршенства,уживајући у производњи ветра са својим омољеним двоточкашем.Иза њих остаје време,живе садашњи моменат и што је најбитније-Добри људи.
Имала част да упознам оног главног и одговорног,поменутог клуба.Његову супругу која дише заједно са њим ту јединствену слободу.И њихово троје деце.Различити а тако свесни свога постојања и лепоте тренутка.Нису се опколили себичношћу као данашњи свет,већ су себи и друштву подарили три јединствена дечака.Који расту у хармонији једног сасвим обичног а необичног пара.
Нису они из оних прича о мотористима…Оне су шаблон копија.Нису они недовршена бајка.Они су пар који живи пуним плућима и воли.
Предност је у чињењу онога што нас испуњава.У необраћању пажње шта други мисле,јер живимо за себе у симбиози са природом.
Пролазимо ли улицом којом се креће и неки двоточкаш пре но што ишта помислимо-Запитајмо се-Није ли он своје снове остварио и сада јури за новима…
Није битно чиме се бавимо,шта радимо-када волимо то-Испуњени смо и блистамо.
Хвала Срђану,председнику мото организације,што ми је отворио очи додатно.Због њега сам разумела шта је љубав,давање,уживање и несебичност.
Хвала Гордани,његовој супрузи,која ми је објаснила шта је посвећеност једне жене.Она је све то а и своја…,Дивотно…
Како је само свет леп,пун различитих људи и њихових прича,…У томе се огледа лепота живота.
Владимир Шибалић-ПЕСМА СА ДНА
Зар идеал да тражим што неста
У вртоглавом виру страсти,
Које би ми полетница честа,
Док не знадох да ћу на дно пасти?
Сада у мемли крчме трошне,
Коју својим домом зовем,
Китим стихом жене аброносне,
И песме им жалне у ноћи појем.
Бестидно се оне правдају мени
За животе промашене своје.
Зар да их лажју оплеменим,
Зар се истине толико боје?
Радост мени последња оста:
Чаше испијене у ноћи дугој.
Драге моје, свега ми је доста,
Разумите да сањарим о другој.
Владимир Шибалић:ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ
Учен није, ни велики зналац,
Поносно је повучен и тих.
Свима је мали, за свакога странац,
Те му на дар приносим стих.
Борба му је од свачије већа
Јер се за живот лавовски бори.
С рођења му је гробна упаљена свећа,
Али га страх од смрти не мори.
Суза му је тежа и сланија
Од сваке сузе залудо потекле.
Али је и дичнија, али је славнија
Од било које великашке неке.
За мене је он јунак ова доба,
Његов је поклич мој зов у бој.
Устаће он први за спас Рода,
И последњи пасти у борби тој.
НА ПЛАНИНИ – Десанка Максимовић
Давно у планини нисам била рано.
Расплети се, стазо!
Кваси ноге, росо!
Право у чело,
ти копље сунчано, удри ме!
Зашто бијеш тако косо?
Одох да нађем самоћи извориште.
Никога нећу са собом повести,
у шуму као у смрт сама одох.
Изиђи преда ме, тишино у чести!
Укажи ми се, никад невиђена,
понорнице водо!
Украј извора где се од студи трне,
искрсни преда ме, јеленско копитанце!
Блесни, појило кошуте и срне,
јави се, изворе,
где поноћ напаја своје вранце!
Отворите се преда мном, цветне круне,
што се отварате једном за свог века!
Самоћо, свирај,
удари у струне
тек порођених извора и река!
Копрену с лица преда мном, горо, збаци,
најтајније ми поотварај двери!
Ходите преда ме; из пећина звери,
ви усамљеници,
ви замишљени, озбиљни мудраци.
Кад год што шушне, замирише, сене,
ја се одазовем, као да ми срце само на то чека.
Тек сад знам зашто одзвањају стене,
зашто је гора препуна одјека.
Давно се нисам уз планину пела.
Почиње, почиње, онај вртлог знани
што га мирис шуме пробуди у мени,
мисли за мишљу вејавица цела,
поход раздрагани.
Тек сад разумем олују пчела
кад пођу на паше
у почетку лета;
тек сад разумем како грана бела
преконоћ процвета.
Почиње, почиње, олујни тренутак,
као муње два се сударише слика.
Тек сад разумем како се рађа врутак,
како почиње у трави вечерња зрика.
Тек сад разумем исконске, вечне ствари,
као длан људски близак ми лист на клену,
вртача где се сребро јутра вари;
тек сада разумем како се песник постаје у трену.
Пуна сам данас детињег милосрђа:
сунце бих у мрачну уносила шпиљу,
плевила бих стручак што у трњу рђа,
својом руком цветни прах бих преносила
заљубљеном биљу.
Јеси ли, змијо, негде у процепу,
данас бих и тебе могла избавити;
јеси ли, зебо, копцу пала власти;
је ли се ко нагао над провалу слепу;
замрсио се пауку у нити;
данас ћу га спасти.
Цветови отровни, чашице склопите,
чујем издалека пчеле зује и
беласа се лептирица рана;
уклоните се са путања гује,
трчи низ брдо четица чобана.
Заборавила сам кога јуче мрзих,
простила дуг стари.
Треба ли коме дана, година брзих,
данас бих му од срца поклонила,
да би могао срећу да оствари.
Тренутак овај пре првога мрака
као зеница шума поста пуна
сунчевог злата.
Јасно се види шта расте испод жбуна,
шта мили између шљунка, струка, влата.
Благо се међу собом такоше гране
као рука с руком старог знанца.
Тек сад разумем на смирају дане,
тек сад разумем предвечерњу шуму
и тугу птица што зову из кланца.
Тек сад разумем говоре људи
и птичјих грла,
вечери и грања нежност узајамну,
и реку што се стишала, замрла.
Вечерња шумо, баци и на мене
доламу тамну!
Тек сад разумем воду што се бистри и широки,
добри осмех ушћа.
Падни сада, ноћи!
Шумо, буди гушћа!
Помрчино, благо боје гором истри!
