Све сам сигурнији, да су сви људски језици на Мидгарду произишли из Језика Мајке, из Перуновог Језика, из Језика Белих Богова.

Људи нису створили ниједан језик, јер нису ни способни за тако нешто.

Језику Мајци, Перуновом Језику, најближи је Ведсрбски Језик. 

У Ведсрбском Језику има више од две трећине речи из Језика Мајке.

Сви ини европски и светски језици имају за основу Језик Мајку, с тим што је постотак речи из Језика Мајке мањи, и, наравно, различит од језика до језика.

Отуда многе речи из иних језика, речи које сматрамо туђицама, јесу у бити и сушти ведсрбске, само што су на неки чудан начин – да ли намерно или ненамерно – погрешно протумачене, преузете и прихваћене.

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

и у свакоме од вас

 живим ја!

Сви смо ми неким

тајносаним нитима божанским

заувек повезани;

и сви смо се ми већ сретали –

 ко зна колико пута –

у неким давно минулим

животима;

и свако је од нас свакоме

однекуд знан, мио и драг;

 јер сви смо ми, скупа,

један дивотан божански сан,

 који и будни

вазда сневамо!

 

Нека пријатељство наше

буде песма Створитеља;

песма испевана

на почетку свих почетака:

 у времену кад времена

 још не бејаше;

у простору кад простора

 још не бејаше;

песма која нема

ни почетка нити свршетка;

песма што се разлеже и простире

 низа далека звездана јата,

и путује ка Души

Велике Мајке,

и увире у Срце

Божанског Оца;

и нека песма –

 о, пријатељи моји мили! –

навек изнова

ствара

 и рађа нас,

у бескрајним Прстеновима

 Вечности!

 

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

 и у свакоме од вас

живим ја!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Моја вера није од овога света и нема је нигде у овоме свету.

Кад ме људи питају, ја им одговарам: нисам ни религиозан ни веран, нити припадам иједној религији,  иједној цркви, иједној секти, иједном верском, религиозном или духовном покрету.

Знам Творца и дружим се с Њим, осећам Га и видим свуда око себе, на сваком месту, у сваком трену, али о томе сведочим само у својој поезији, у својим лирским записима, у својим сновима и визијама.

Са људима не причам о Ономе што дубоко у себи осећам, видим, сневам и љубим, јер унапред знам да ме не би разумели, чак и када би хтели да ме разумеју.

Моја вера – то је вера мојега срца и суштаства, мојега бића и битија, моје душе и крви, мојих снова и визија.

О свему, па и о земаљским религијама и сектама, имам своје мишљење, своје становиште, свој поглед на свет, своју поетику.

У име религија, секти, идеологија и цркава почињени су најгрознији, најјезивији и најужаснији злочини над мојим Звезданим Родом.

Данас би било више од триста милиона Белих Срба, да у име Христа и јудео-кршћанских цркава нису столећима и тисућлећима вршени грозоморни и бесовски погроми над Белим Србством.

(Људима уопште не верујем, свеједно да ли су верници или неверници, јер знам да су, по природи својој,  превртљиви, непостојани, непоуздани, вероломни, потуљени, подмукли, лицемерни, пакосни и зли.)

Седим на пропланку,

окружен

снежним горјем.

 

И зурим

у румено Сунце,

што, у плаветном венцу,

понад тишине

титра.

 

У суштаству бића –

Тишина,

Све дубља!

 

И светлост,

у даљини,

све јаснија, гле!

Про горја

Под снегом,

Руменим.

 

Милина,

и сета од века,

у души,

што будна,

снева!