Category: All

Драган Симовић: Бића пуна страхова


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ми смо бића пуна страхова.

Сви ти страхови потичу из Ноћи Сварога.

Сада се полако ослобађамо једног по једног страха, но, то ослобађање бива споро, мучно и болно.

Један од најпотуљенијих страхова, који је дубоко у нама, дуго ће се провлачити кроз нас.

То је страх од различитости; страх да будемо другачији; страх да се разликујемо од других; страх да посве испољимо властиту самосвојност и самобитност.

Скривамо се иза бизимености и безличности, скривамо се по стадима, чопорима и крдима.

Плашимо се да изиђемо на чистац, на пропланак, на ветрометину и да ускликнемо:

 ЕВО МЕ! ТО САМ ЈА!

Зато је толико псеудонима, толико лажних, умишљених и измишљених имена на свим друштвеним мрежама.

У Ноћи Сварога нико није смео да покаже своје право лице, да открије своју личност, своју бит и сушт.

Сви смо се скривали у безолбичној маси, међу просечнима и медиокритетима, сви смо бивали уједначени, усаглашени и упросечени.

У Ноћи Сварога медиокритети су владали светом, а медиокритети су просек просечних и припростих, медиокритети вуку надоле, у таму и ноћ.

Они су још и данас присутни на свим кључним местима свих људских заједница на Мидгарду, али не још задуго, јер њихово време истиче и, већ је истекло!

Наш страх ће их још неко време вештачки одржавати.

Када победимо страх од различитости, страх да се разликујемо од других, да будемо своји, самосвојни и самобитни, тада ће и они нестати нетрагом.

Пратим коментаре готово на свим друштвеним мрежама.

Девет десетина коментатора користи лажна имена.

Човек који није развио себе у слободно биће, у самосвесну и самобитну личност, бива пун страхова.

Све страх до страха!

Не зна се који од свих тих силних страхова, и у којему тренутку, преовладава у њему!

Људи обрхрвани страховима не смеју ни своја најдубља осећања јавно да показују.

О љубави да и не говоримо!

Девет десетина, превасходно мушкараца, скрива своју љубав од других.

Да би скрио своју љубав (а љубав се не да сакрити!) према некоме или нечему, он почиње да игра неке несувисле и бесловесне друштвене игрице; постаје глумац, кловн или дурак у властитој животној и космичкој драми, правећи од властите драме, од властите животне трагедије комедију или лакрдију.

Ја сам одувек бивао изузетак.

Живео сам животом степског вука, животом белог вука самотњака.

Никада се нисам поводио за гомилом и светином, за стадима, чопорима и крдима.

Љубав је за мене одувек бивала, и заувек остала, светиња.

Или љубиш или не љубиш!

Нема ту ничег недостојног и недоличног, ничег профаног и простачког, ничег што би се требало тајити и скривати,  ничег хоћу-нећу, љубим-нељубим.

За мене је одувек бивало битније мишљење Богова и Светлих Суштастава од мишљења просечних људи у омаји и опсени.

Рачуне сам полагао једино Боговима, Светлим Суштаствима, Творцу и Васељени.

Њихов Суд је битан и Сушт, а суд људи је ништаван и бесмислен.

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетидеветог.)

Драган Симовић: СЛИКА ОТКРИВЕНА ПОСЛЕ МНОГО ЛЕТА


Једна Твоја слика,

прекривена паучином и прашином,

у соби Родитељског Ти Дома,

 враћа ме у давно минуло пролеће,

 када је,

као и данас,

ветар што дува из поља

 доносио мирис зовина и багремова цвета,

и када смо се Нас Двоје,

под једним Столетним Храстом,

 у Светим гајевима

наших вилинских Предака,

заветовали Једно Другом

на Верну Љубав –

већу од света,

сјајнију од звезда,

и јачу од смрти.

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

Има тренутака

 кад једна сасвим обична слика

 открива толике Тајне,

 Лепоте и Дивоте

 дубоко скривене у нама!

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетиосмог.)

Словенка Марић – ЗБОГ ЧЕГА ДА НЕ КАЖЕМО РЕЧ ШТО БИ МОГЛА БИТИ РАДОСТ И ЉУБАВ


Ако је међу звездама све само случај,
ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ
и траже спас у страху од хаоса;
Ако је све безвременост и трен у исти мах,
и све лута изгубљено у недогледу и вечности;
Ако су и дрво, и човек, и птица и црв
само случај што се деси на плодном тлу Земље,
што се зби у вихору међу звездама,
ако су само случај под светлошћу неког сунца
које већ сутра неће бити у поретку;
ако је човек мали случај и чудо,
само освешћен трен у безмерној тами
што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
и због чега онда да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум
и божја светлост, и вечна лепота и мир
што осмислише и просветлише таму;
Ако је човек блажена мисао и реч
што је воља Божја на тлу земље посеја,
и благослови је да се животом оплоди,
и обдари је да види таму и безмерје,
и подари јој да искуси љубав и бол
и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,
због чега да не кажемо реч
што би могла бити радост и љубав
и искра светлости којој ионако припадамо.

1993.

КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ


ivan_kosancic_by_nacionalista-d70t8r3

 

Одломак изгубљене песме

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
„Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л’ турску уводио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?“

Вели њему Косанчић-Иване:
„О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу.“
Још га пита Милош Обилићу:
„Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр’оце.“

Ал’ говори Косанчић Иване:
„Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело.“

Тада Милош заклиње Ивана:
„О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал’ с’ можемо с њима ударити,
И ласно их придобит’ можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије.“

НАРОДНИ ВЕЗ: ПРИСУСТВО МИТСКИХ ЕЛЕМЕНАТА


– руски извори –

 

 

 

Везена завеса са представама птица
и пет варијанти рођеница /суђеница/

 

Представе суђеница у руском везу
са нагласком на женске карактеристике

Рођенице, рођење “малих јелена“

 

 

 

Рођенице: мајка и кћи

 

 

 

Различите варијанте ознака плодности на везу:
јаја, клице – изданци, идеограми засејаног поља и сл.

 

 

 

Претпостављена представа Макоши
/руски вез, Север/

 

 

 

У сусрет пролећу – Весни. У центру је представљена Макош са рукама подигнутим ка небу. На коњима – жене са раоницима.

 

 

 

Капишта Макоши

 

 

 

Макош и коњаници – садиоци

 

 

 

У сусрет пролећу – весни. Представа Макоши и два коњаника.

 

 

 

Дажбог /?/

 

 

 

Празник летњег сунцоврата /Купала/. У центру – фигура Макоши /?/

 

 

 

Празник летњег сунцоврата /Купала/.
Извор: http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/vez_mit.html

Драган Симовић: Сетно трепере јасике у сутон


 

Сродна слика

На Врањешком гробљу у Радобуђи,

понад Ариља,

подно Небеске планине,

с вечери у сутон румен,

кад топао дашак с висока горја,

доноси мирис зрелих оскоруша.

Сетно трепере врхови јасика,

спрам Сунца од руја,

што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе,

и вијам се високо понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен–плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово само сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им: Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!

 

Љубавни растанак


opalescent-e1328002516775.jpg

(љубавна лирска народна песма)

Два цвијета у бостану расла:
плави зумбул и зелена када.
Плави зумбул оде на Дољане,
оста када у бостану сама.
Поручује зумбул са Дољана:
„Душо моја, у бостану кадо,
како ти је у бостану самој?”
Одговара из бостана када:
„Што је небо – да је лист ‘артије,
што је гора – да су калемови,
што је море – да је црн мурећеп,
пак да пишем три године дана,
не би моји’ исписала јада!”

ПРИРОДА, И ЊЕНЕ ЛЕПОТЕ, БИЛА НАМ ЈЕ ЈЕДИНИ И НАЈМИЛИЈИ ХРАМ


goat_mountain_by_robinhedberg-d7t3fmp.jpg

У овоземаљске религиозне грђевине или здања, ма којој религији припадала, ретко сам улазио. Све те моје посете могу да набројим на прсте мојих руку.
Најчешће сам улазио на позив познаника, а да им се не би замерио. Кад год сам тамо одлазио, осећао сам неку нелагодност, неугодност, неизвесност, туђину, некакву хладноћу и притајени страх, једва бих чекао да што пре изађем одатле.

Ни у мом родитељском дому никада се није разговарало о некој потреби да се тамо иде и да се чини неки обред или клечање пред неким.
Најчешће се разговарало о природи, шумама, рекама, изворима, језерима, ливадама, сабирању летине, предачким причама и сећањима.

Веселили смо се сваком годишњем добу и о сваком понаособ се разговарало и препричавало какво је било и какво би могло бити следеће. Природа и њене лепоте, била нам је једини и најмилији храм.

У првом цветном месецу, мајка би нас умивала водом, у којој је било много разног пролетњег цвећа, убраног претходног дана, које би у тој води преноћило. Док нас је умивала, говорила нам је, бићете ми лепи као ово пољско цвеће.

За мене је најлепши храм Божији дар у виду храста, бора, јеле, дрена, леске, јасике, жуборећег извора. Поред њих и испод њих, осећам божанска дела, спокој, небески мир, самопоуздање, сигурност, радост. Ничији религиозни храмови и здања не могу ми то заменити.

Соко са Велебита

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни