Белутак

.
Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)

Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).

Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.

У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака…

Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.

А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“

…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“

Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.

-текст  у целости на страници –

РАСЕН – УДРУЖЕЊЕ РАСЕН И КЊИЖЕВНИ ПОКРЕТИ …

 

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ми смо, Бели Срби, Племе Белог Етар-Вука, Белог Вука отеловљеног и пројављеног у Пољу Етра.

Наш Бог СРБ пројавио нам се, у Праисконији, у лику и обличју Белог Етар-Вука.

У Ноћи Сварога све бејаше погрешно и површно појимано, схватано и тумачено, и отуда су све науке, сва учења и све религије из тог доба у омајама и опсенама.

Материјалистичка знања су одавно превазиђена, те се стога, у Дану Сварога, свако знање и учење, па и научно, мора васпостављати на поткама и енергијама Новог Духа и Нове Свести, односно: на поткама и енергијама Бића и Сушти Етра.

Бели Етар-Вук је Наш Божански Предак, јер нам се Бог СРБ пројваио и открио у лику и облику Белог Вука, будући да Богови имају Чудесне Моћи, па нам се, по потреби, пројављују у разним ликовима и облицима.

Материјалистички антрополози – будући да су у омајама и опсенама, као и сви ини материјалистички научници – Нашег Белог Етар-Вука сматрају и називају Србским Тотемом.

Али Наш Бели Етар-Вук није Тотем – јер и није створен од египатског бога Тота – већ је Наше Божанство, Наш Божански Предак, Наш Бог СРБ.

Бели Етар-Вук представља Белу Стваралачку Енергију Етра, Бело Стваралачко Дејство Бога СРБа што се излива у Поље Етра.

Нама се сви Наши Богови повремено пројављују у лику и облику Белог Етар-Вука – па и Сам Сварог – као што нам се и све Наше Богиње, почесто, откривају као Беле Етарске Вучице.

Ведско ПравоСлавље није ни анимизам ни тотемизам, није ни обожавање ни слављење овога или онога (било чега, свачега и ничега), већ је то Сушто ВероЗнање Богова, Сушто ВероЗнање Бити и Сушти.

Кроз Ведско ПравоСлавље откривамо Бит и Сушт Вечног Живота, Бит и Сушт Великог Стварања, Бит и Сушт Великог Рода.

По Ведском ПравоСлављу све је Живо и Сушто, све има Душу, све има Бит и Сушт Творца и Његовог Великог Стварања.

Вук којега срећемо у Природи требало би да нас подсећа на нашег Божанског Претка.

Зато Древни Бели Срби никада нису не само убијали већ чак ни прогонили вука, јер прогонећи вука у Природи, ми, истовремено, одбацујемо и нашег Божанског Претка, Нашег Белог Етар-Вука.

Ми смо Вучје Племе, Вучје Племе Белог Етар-Вука.

Када васпоставимо душевну, духовну и дејствену везу са Нашим Божанским Претком, са Нашим Белим Етар-Вуком, тада ће нам и вукови у планини – негде на Златару, Пештеру, Златибору и Тари – прилазити кротко, смирено и смерно, као да смо Један Род, јер ми, уистини, и јесмо Један Род, само што смо у Ноћи Сварога заборавили да јесмо!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана трећег, кад цвате багрем бео.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Без знања и суштог осећања ВедСрбског језика не може се путовати кроз унутарње светове, не може се СаОбраћати (ведсрбска реч за комуникацију) са Боговима и Светлим Суштаствима.

Постоје само два језика на Мидгарду за путовање кроз оностране светове и СаОбраћање са Боговима и Светлим Суштаствима – ВедСрбски и СанСкрит.

Сви ини језици – а енглески превасходно – користе се само за путовања и саобраћања у спољном, материјалном илити физичком свету (као и у Материјалној Васељени), но, преко тих језика се не може уопште СаОбраћати са Боговима и Светлим Суштаствима.

Све ине језике – изузев ВедСрбског и СанСкрита – створили су космички паразити и рептили, да би Звездану Расу, да би наш Звездани Род,  држали у покорности.

Рецимо, знање енглеског, немачког или француског користи нам искључиво за путовања и СаОбраћања у спољном, материјалном и физичком свету, али за улазак у унутарње и оностране светове, за улазак у Унутарњу Васељену, од помоћи су нам само два језика: ВедСрбски и СанСкрит.

Ово сам сазнање по стотину пута проверио и потврдио у Акаши!

Ми можемо савршено знати неки од тих спољних језика (а енглески је најбољи пример за то), можемо чак и поезију писати на том језику, но, све што створимо на том језику користиће нам једино у спољном, материјалном и физичком свету.

Поезија коју пишемо и стварамо на енглеском, немачком, француском или иним језицима спољнога света имаће неке уметничке, културне па и духовне вредности, али све те вредности важе само за спољни свет и Материјалну Васељену.

Само на ВедСрбског и СанСкриту може да се Ствара Поезија Оностране Васељене, Поезија која се вазноси на дванаести ступањ Божанског Стварања, само се на ВедСрбском и СанСкриту може Ведати – Стварати Поезија за Онострану Васељену, за Богове и Светла Суштаства.

Због нашег, ВедСрбског језика, и води се, гле! већ тисућлећима и еонима рат против нас!

Зато што је ВедСрбски језик Светлосни Код Богова, и сваки онај који Веда ВедСрбски језик никада не може бити поробљен изнутра, никада не може бити умно, душевно, духовно и у Свести поробљен.

Све док на Мидгарду буду живи ВедСрбски и СанСкрит, Два Језика Богова, космички паразити и рептили никада неће успети да завладају Мидгард-земљом.

Бели Срби и Беле Србкиње морају бити свесни тога, да је за њихову децу битније (да је веома битно и веома сушто) Знање и Осећање ВедСрбског језика, од знања и осећања свих иних језика који су само за употребу у спољним, физичким и материјалним световима!

Ко ово сада не разуме и не схвата (или, пак, одбија да разуме и схвати!), схватиће и разумеће у некој следећој инкарнацији, у једном од будућих животних токова.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана трећег.)

Бањац, градац, стеник, млазина, гривенац,

Квасина, дем, цаклан, рађ, видац, грменац.

Бездан, врело, струјац, брч, дубан, каменац,

Жуборак, мељава, кључило, кладенац!

.

Смочило, жаворин, језерак, брзе нац,

Здрављак, рзан, кикач, навирак, бистренац.

Врујац, дубељ, видан, гргаљ, кик, виленац,

Токац, шикаљ, звируљ, сук, жицан, воденац!

.

Видрак, дивац, модран, издан, шик, жуберац,

Граник, ждрело, врутак, срмило, зеленац.

Бистрик, ридан, биљур, капулин, леденац,

.

Сопот, зерак, сочац, каратан, топленац,

Брзан, звечан, вирњак, дичина, кипенац,

Сушац, разгал, шушељ, навирак, дубенац!

.

Крагујевац, 25.04.2018.

.

И полете лабуд бели и разведри небо

И повукоше се облаци тамновите осаме

И отпева тишина  радосне тонове

И појави се земља сва од лепоте

И донесе  птица на крилима прах  златни

И отвори се пут звездани!

И зачу се  глас у срцима божански

И запева Васиона песму Љубави!

 

Вечерас сам, најзад, схватио и освестио – а то морам и јавно да признам – како ја људе, те свеколики људски род, уопште нити познајем нити разумем.

Никада нисам умео да играм друштвене игре лицемерја, превара, обмана, оговарања, зависти, пакости и лажи.

Но, енергије које су у последње време запљуснуле наш род теже посве да пониште сваку Лепоту и Дивоту како у Беломе Србству тако и на Мидгард-земљи.

Одувек сам се угледао на Богове, и, одувек сам стремио ка Савршенству Богова, тежио ка Вишњим звезданим –  усаображеним, усаглашеним, складним, хармоничним и дивотним световима – с ону страну свих омаја, варки и опсена несавршеног и посрнулог људскога рода.

Пожелео сам да заувек изиђем из света људи, да све препустим и предам људима, те да се више и не сврставам међу људе, јер, уистини, и нисам од њиховог превртљивог и вероломног соја!

Збогом, људски роде!

Враћам се међу звезде, виле и вилењаке, враћам се својему јату.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)

Вечерњи сутон у Вилинским гајевима које ја, понекад, од милоште, зовем и Велесовим луговима.

Свуда уоколо моћне крошње храстова, кестена, платана и липа.

Од Вршачког горја подухује лахор, тај вилин-коњиц и пегаз-месечар.

Хук ветра и хук сова у врховима тамних крошања.

Седим под једним столетним платаном: сањарим, сневам, снујем, тихујем и маштам, као негда давно, веома давно!

Сутон полако прелази у сумрак и звезде се већ пројављују кроз сеновите и њишуће крошње.

У срцу и души, гле! нека милина праискона, и љубав, широка и несагледна, као море сиње.

Љубим вас, све вас љубим, све и свја љубим!

О, како ми је, у овај вечерњи час, драго и дивотно све чега се душа моја текне!

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Шта је Родноверје, Родна Вера, и какво је моје виђење?

Пре свега, то и није вера илити религија у оном уобичајеном, класичном и нама схватљивом смислу, већ је ВероЗнање, Вера и Знање као Једнота.

Родноверник је Онај Који Зна, па стога и Верује у Оно Што Зна, у Оно Што Јесте и Бива.

Јер, ако Знаш, ти онда и Верујеш у Оно Што Знаш!

Како ће ВедСрбски Родноверник васпитавати своју децу?

Не могу да саветујем никога, будући да као Песник Вилењак нисам ни позван за било чијег саветника; чак ни своју децу никада нисам саветовао, но сам им вазда остављављао слободан простор, да сама себе уче и васпитавају, док сам их ја само пратио из прикрајка.

То је најбољи и најделотворнији вид васпитања деце: пустити децу да сама открију и препознају себе, да сама открију и препознају властити Пут Пречистог Срца.

ВедСрбски Родноверник мора да зна, да је Хришћанско Правоверје само накалемљено на Дрво Ведског Православља, да је Основа и Потка Хришћанског Правоверја –  које се погрешно назива Хришћанским Православљем – Ведско Православље.

У Хришћанском је Правоверју умногоме сачуван Дух Ведског Православља, јер наши Ведски Преци не би другачије ни прихватили ову туђинску религију.

Сваки ВедСрбин има и једне и друге претке: има претке у Родној Вери и претке у Хришћанском Правоверју и, стога не сме да одбаци ниједног свог претка, јер одбацивање било којег претка јесте истовремено и одбацивање самога себе.

Значи, његова је света дужност да помири све своје претке, без обзира у којој су вери илити религији били.

Васпитање деце најбоље се одвија кроз учење и освешћивање.

Ја сам са својом децом увек разговарао као са одраслима, чак и када су имала само две године.

Деци никада нисам тепао, већ сам им причао чисто, јасно и разговетно, водећи рачуна о акценту и дикцији.

Да моја деца говоре чистим срвским језиком, да имају правилну дикцију и правилно акцентују речи, то учитељи запазили већ у нижим разредима основне школе и често их узимајући за пример.

Само зато што никада нисам тепао својој деци и, што другима нисам дозвољавао да тепају мојој деци!

Кад су имала седам година говорио сам им о свему као да су посве равни мени.

Родитељи који тепају својој деци стварају од своје деце тепавце!

Са децом се о свему може раговарати и, о свему се са децом мора разговарати, будући да деца најбоље уче кроз приче, песме, и бајке за одрасле.

И још нешто.

Деци не треба пуно причати, већ их пустити да сама уче из наших поступака и дела.

Пуно родитељске приче гуши и одбија децу од бити и сушти!

Уосталом, деца расту и уче као трава, само што је родитеља најтеже да то схвате, јер умишљају да су они, као родитељи, веома битни својој деци!

Јесу битни, а, истовремено, и нису битни!

То је ведсрбски (зен-будистички) парадокс, који ће лако препознати сваки Бели Србин као и свака Бела Србкиња.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)

О, како су дивотне ноћи

 пунога Месеца и јасне,

зреле месечине,

 у доба кад цвате багрем бео,

и када је небо ниско,

 јасно и бистро,

 и када над пољем –  

несагледним,

широким и дугим –

титрају,

зрцале и љескају

 плаве,

румене,

жуте

 и беле звезде!

О, звезде, миле и драге!

 како сам жељан

 да путујем,

пловим,

бродим

и јездим с вама!

(Сумрак у пољима око Великог Гаја, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Нема духовног узрастања без свакодневног умирања и васкрсавања.

Ко год крене унутарњим путем духовног узрстања, тај се свакога дана изнова рађа.

Смрт је верни пратилац сваког посвећеника на духовном путу.

Свакога дана нешто старо умире у нама, да би нешто ново могло да се роди.

Без умирања нема ни поновног рађања, будући да је умирање и поновно рађање једина потврда нашег духовног напретка и  узрастања.

И управо због страха од смрти огромна већина људи и одустаје од унутарњег пута духовног узрастања.

Људи се с разлогом плаше сваког вида истинске духовности, зато што духовност подразумева непрекидно умирање, васкрсавање и поновно рађање.

Бити духован, значи: стајати свакога дана лицем у лице са смрћу, дружити се и пријатељевати са смрћу.

Страх од смрти чини нас слабим и немоћним, јадним и бедним.

Што је већи страх од смрти у нама, тиме ми бивамо све јаднији, беднији и ништавнији.

Сусрет са нашим ведсрбским Боговима и Богињама чини нас одважним, одлучним, неустрашивим, часним, дичним и безсмртним.

Што је већи страх од смрти у нама, то ми све смртнији бивамо.

Наше ведсрбске Богове и Богиње не можемо упознати све док се не спријатељимо са смрћу, све док се не помиримо са непрестаним умирањем и васкрсавањем.

Сви наши Богови и све наше Богиње истовремено обитавају у нама.

Сви су Они у свакоме трену – једна Бит и једна Сушт са нама!

Ми смо Они, једнако као што су и Они – Ми!

Да бисмо упознали себе, морамо упознати своје Богове и Богиње.

Родна Вера је буђење и освешћивање, откривање и упознавање властите Бити и Сушти преко властитих Богова и Богиња.

У сваком нашем Божанству, мушком или женском, обитава по једна од мноштва наших душа.

Свака од наших мноштва душа представљена је у по једном Божанству, илити још лепше: свако наше Божанство јесте слика једне од наших душа.

Ми смо истовремено: и Сварог, и Перун, и Свевид, и Велес, и Стрибог, и Љељо, и Мокош, и Рода, и Србона, и Лада, и Зора, и Рујана, и Весна, и Жива(на)…

Наша Божанства нису нигде изван нас, или негде наспрам нас, већ су одувек и заувек у нама, дубоко у нама: у нашој Бити и Сушти.  

Заиста, Они – то смо Ми!

(Велики Гај, у глуво доба ноћи, лета 7527, месеца цветног, дана првог према другом.)