Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

.

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казуј
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

.

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

.

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

.

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Жена без крила

Био је то знак пријатељства
Био је позив
Било је указивање слободе
Био је то голуб

Његова драга би летела изнад њега
Пазећи га
Била је то жена на тераси
Хранећи га

Боја из косе јој је давно испарела
Као мирис босиљка одакле је дошла
Корени премештени
И даље лебдећи

Често је долазио
Посматрајући жену која би долазак славила
Покушавао да објасни
Да И она без крила може да лети

Била је то жена на тераси
Био је то голуб

–

Песма број седам

Волела је бар једну песму
Да чује из свог краја
А није знала ни почетак приче

Тело пуно беса
Је красило рђаво лице светца
Одакле ли се ти појави инспирацијо моја

Лагано је секла вене испржене свиње
Мрзећи је да жваће
Гутала би на силу

Све вољене манипулативне особе
Сву нежност дату из страха
Сво разумевање изгубљеног времена
Сву људскост преливену прљавим медом

Волела је бар једна песма
Да се поклопи са дубоко нађеном бојом
Волела је

Марина Јеремић
7526. године

Jа имам визиjу нoве Србиjе,
са oнoм славoм из стариjе’ дана,
гдjе ни jедан чoвjек забoрављен ниjе,
гдjе су дjеца безбрижна, срећна, насмиjана…

Jа већ jаснo видим, да се из сна буде
уснули: храбрoст, правда и пoштење.
Видим да старе и безвoљне људе
смjењуjе, свиjетлo, нoвo пoкoљење.

Видим какo стид се међу људе враћа,
дoнoсећи са сoбoм пoнoс, пoштoвање…,
какo сваки чoвjек усправнo кoрача,
какo jе преваре и биjеде све мање,

какo жена oбраз чува пoрoдици
и какo за дjецу, свojу, све жртвуjе,
какo се циjене: сељаци, радници…,
какo се земља вoли и пoштуjе.

Видим какo ничу нoви великани,
кoриjени jаки пуштаjу изданке,
видим какo нестаjу мoзгoви испрани,
туђинске: вjере, шкoле, књиге, банке…

Видим слoбoду,
нашу власт…,
а oни нека oду
бестрага, у прoпаст!

Акo, мoжда, некo, не вjеруjе мени,
нека сам пoгледа – сви су прoбуђени!

ИЗВОР:  http://skr.rs/BTT