Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски „Замак који се окреће“, који је исто што и боравиште Краља рибара или тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава – заточеног у кавезу – који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Али, то више није лав већ сенка, утвара ове краљевске звери. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба када је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, кад сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с којег ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали, напротив; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која као да је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

Извор – интернет страница – Симболи Хипербореје – Борис Над-

Ти знаци су у нама,

испод седам глувих дубина.

Знаци милости.

ко зна,

можда само предсказање,

проклетство виђења.

..

Кренеш тако по знамењу

кроз  црну твар,

до прапочетка,

кидишеш по живу ткиву,

а оно, у тајном чулу

лелек и појање,

у дну силних мрклих вода

утва златокрила.

.

Зверињим канџама

по души, по животу,

до клице клицине,

до семена Божјег.

Залуђености моја,

решава  ли се то

на добробит нам

васколика човечја самоћа.

Или можда,

по трагу пропасти

срцем засецамо у прашуме,

млазом крви у небеску жижу,

са сатремо што чезнемо.

.

Ко зна.

Опет само знаци,

предосећање  кључног сусрета

и ништа више.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Често слику гледам твоју,

Скромни смешак са ње плени,

И племићка достојанственост

Стас ти чини узвишеним.

.

Гледам сатима ја тако,

Гледам, и не верујем себи.

Заносна твоја, бујна коса,

Ко се у те заљубио не би?

.

Не мењај се, остани таква,

Прекрасна и поносита.

Откад спазих ту лепоту,

Јутра ми више не беху иста.

 

Заједнички пројекат у студију „КОКЕРИЋ“ у Панчеву, јесен 2005.
Учесници: Љубомир Милекић – Кишни штап и ударачки штапови
Сова – Фрула и Гитара и Драг – Бас Гитара из Игре Стаклених Перли, Борко – Гитара из Есид Милк Панчево, Обрад Маћеј – Конге, Јадранка – Тарабука из Београда.

Поезију Драгана Симовића казује сам песник, док песникове лирске записе чита Љубомир Милекић.

https://www.youtube.com/watch?v=8Ztjmkb1Lqo

Овим пројектом започето је, и до дана-дањега траје, моје песничко буђење и освешћивање Белога Србства које у то време бејаше у веома јадном стању.

Пожелео сам да своју поезију подигнем на највише ступњеве, да дејство песничке речи повежем са дејствима планета, звезда и сунаца, са дејствима и енергијама светлих бића из Вишњих светова.

Зато сам овај пројекат, ово песничко и духовно остварење, радио у божанском заносу и надахнућу, уз помоћ овде поменутих пријатеља, а сам власник студија – мој врли пријатељ Синиша Кокерић, иако је то за њега био велик подухват и рад – није пожелео ни динара да му платим, јер му се веома допала моја замисао.

Њему сам, као и свима другима који су ми све време припомагали, неизмерно благодаран!

Надам се, и верујем, да све то бејаше са сврхом и смислом!

Драган Симовић

(На Истеру, пред пролећну равнодневицу, 7527.)

Живи

Живи за оне тренутке које можеш

претворити у вечност!

Искуства су та која се памте и

када се душа нађе изван

овог постојања.

Сваку јаву што збила се,

душа вечно сања!

 

 

Само напред и навише, Бели Србине, пут светлости у Творцу, лети на крилима вечности далеко и чувај нас, и ми тебе чувамо у души увек! 

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА

О, Златокрила Вило, благодарим на топлим и крилатим речима, на речима-силницама и речима-соколницама!

Ја сам само један од нас, Белих Срба и Белих Србкиња, један од нас битних и суштих који обављамо своје послове и задатке поверене нам, у овоме трену вечности, од светлих суштастава из Вишњих светова.

Све оно што у мени видиш и препознајеш, то из срца твојега и душе твоје исијава.

Да тога нема у твојему срцу и у твојој души, не би ти, веруј ми, ништа ни у мени видела.

Ми смо, зацело, жива и верна огледала једни другима!

Драган Симовић

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру.

Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.
Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред. И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте.

Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела људске психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс.

У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало нешто више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.
Могућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате сваком човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер).

 У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у човеку. Другим речима, човек (било који човек), може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…
Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

Извор – интернет страница – Симболи Хипербореје – Борис Над-

Уснула љубави моја

Снове чувам твоје

Будна  цветовима распршујем

Маглине

Мирисима говорим име

Додирујем образе

Румене мирне и

Усне насмешене!

.

Спавај љубави моја

Сневај врхове планина

Ливаде водама

Живим  орошене  

Певуши са птицама

Свирају виле на

Храстовим листовима

Свака је по венчић радости

Да украси ти сан донела!

Смеши се

Уснула љубави моја!

 

Васкрс, препород и поновно рођење Белога Србства, Светог царства Белога Србства од Солуна до Владивостока, од Атлантика до Црнога мора, од СрбИрије до Средоземља.

Нека ово буде наш сан, наша визија! 

Нека ово буде наша вера, наша молитва, наше знање и наш пут!

Оно што сневамо, и оно у шта верујемо, то нам се и дешава.

Никада не сневајте мале снове, већ само велике, и све веће, па ће се онда и сви ваши мали снови остварити са остварењем највећега сна.

Бело Србство је рођено да води, да управља Мидгардом, а не да служи и робује западним вампирима, предаторима и паразитима.

Од наших снова, визија и мисли зависи и наша судбина.

Здравља нашим мислима, сновима и визијама у Дану Сварога!