Category: All
Драган Симовић: Све је лаж, обмана и опсена у овоме свету
Све је лаж, обмана и опсена у овоме свету;
истина и стварност је с ону страну свега видљивог и појавног,
с ону страну свих збивања и дешавања.
Све оно што се назива повешћу људскога рода,
то је тек попис људских глупости и бесловесности,
људског јада, очаја и безнађа,
јер људска врста никада ништа паметније
нити је знала,
нити умела,
нити могла
да смисли и створи.
Цивилизације, културе, империје
и царевине из прошлости –
којима се ми данашни дивимо –
уопште нису ни постојале,
већ су све то пуке маштарије
нашег болесног ума!
РУЖЕ – Владан Пантелић
Сећам се средњошколских дана, када је једна девојка,
зовем је ОНА, дошла у мој живот.
Волела је руже, а највише беле, баш као ја.
Јасновидело ми ју је предсказало.
Мислим да сам тада ово записао:
.
Осећао сам те – пре него што си дошла;
Живео сам те – када си дошла;
Осећам те и живим те – од када си отишла.
.
Нема прошлости, нема будућности.
Сва времена су у сада, у једној тачки, тачки узвишене Лепоте.
И све се дешава – сада…
Милица Тасић- МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ
Заборавила сам речи тајне једне
у дивљим емоцијама, па
молитву пишем дахом прохујалог ветра
.
У кутовима неба тајна се скрила, а жеља моја винула,
и док је воља покривена земљаном прашином, расплинута на чардаку мислим
.
Волети заувек и
окрњеном љубављу чак
само једном у животу
.
Тајном свемир обучен да оголим и
последњи глас у времену преда мном да ми је да чујем – да ме у успомени чуваш, и само то, док иза мене просуо се замукао спас
Извор- поезија онлајн- Суштина поетике –
Драган Симовић: ПОСЛАНИЦА СРБСТВУ
Колико сам се пута јадно и бедно осећао,
због Срба који најружније причају о Србима;
због Срба који најпоганије вређају и понижавају Србе;
због Срба чија мржња према Србима и Србству
превазилази све мржње
наших вековних и заклетих
душмана и врага.
Уверен сам,
да нема ниједног народа у свету
који тако ружно и погано прича о нама,
као ми сами.
Највећа мржња према Србству
долази или од садашњих,
бесловесних Срба
или од бивших,
отпалих Срба.
То србско саморугање, самооговарање,
самовређање и самопонижење
није од јуче.
То траје
већ столећима и тисућлећима!
Саша Мићковић – ЈАДРАНСКО МОРЕ И ЖЕНА – V
Сваког бих јутра тихо полијелеј,
Певао Теби молитвеним тоном.
Онда шкољкама као грамофоном,
Музику стварам – опет је јубилеј;
.
Јер чим низ етар твој се мирис распе,
И са аромом помеша небеском,
У метафори поредим те с песком;
Који цурећи сва времена наспе,
.
Тад твоја душа плута у клепсидри,
Крај мене кришом завек је усидри,
Па када Јадран посетимо опет,
.
Аз, Буки, Веди… Време је отекло,
Ал’ ми смо исти, мудро би се рекло:
Наш Дух Љубави од мрака је отет!
Сутоморе, 06.08.2017.
Очајање – Вељко Вујовић
У времену људског трага,
Лежи змија око врата,
Прстен златан; камен бели,
Очувања спас он жели.
И док људи у безнађу,
И туробном свету живе,
Ватра што је у грудима,
Прелива се на нове изданке.
Као што се орао,
У даљини гласно чује,
Поглед његов довољан је,
Да о животу твом одлучује.
А ми људи пуни себе,
Срце нам је увело!
Презир свему што је љубав,
Издају ми кујемо!
ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ – Десанка Максимовић
Драган Симовић: Зурење у ватру
ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА
СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Ситан и сув снег, над широким банатским пољем, ковитла и распршује ветар са Истера.
У врту, где је све бело и чисто уоколо, цепам дрва на дрвљанику.
Кад нацепам и нацепкам ситна дрва, распалићу ватру у каљевој пећи.
Док багремовина, буковина и церовина пуцкета на ватри, излазим из времена садањег и, намах, улазим у неко праисконо време…
Цепање дрва и распаљивање ватре, увек ме враћа у неке давно минуле векове, када су човек и вук били пријатељи, били један род, били једно вучје племе.
Зурење у ватру, у само пурпурно језгро ватре, поготову с вечери у сумрак, благотворно делује на свеколико наше биће.
Смирује дух, чисти ауру, сагорева паразите како у аури тако и у нашем широком животном, душевно-духовном окружењу. Надасве, прочишћава синусе и све дисајне путеве.
Једно од најлепших мојих тиховања јесте зурење у ватру.
Тада се у трену повезујем са боговима и богињама, с вилама и вилењацима, као и са свим иним невидљивим светлим бићима и суштаствима.
Иако је од јуче сибирка зима овде, на Истеру, дивотно се осећам док пред кућом, у врту, цепам дрва.
То ми је потврда, да сам још жив у овоме свету.
Ма какав да је овај свет, још увек сам у њему, и, још увек сам жив!
(Београд – Истер, 26. сечко 7527/2018.)
ЧАС ЈЕ КУЦНУО – Стари Словен
Час је куцнуо!
Уз звуке авиона, топовских
удара и митраљеза,
у рову, сав глибав од блата,
чврсто држим у једној руци пушку,
а у другој барјак.
Кроз мисли ми пролазе речи:
“НЕКА ДАНАС БУДЕ
ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!”
Добошари најављују наш напад,
непријатељска ватра је свуда око нас.
Сви погледи су упрети у мене,
мисле да сам најхрабрији
и да први треба да поведем.
Приближава се полако, све заједно,
као једно су, и гвожђе и ватра и крв,
иду право на нас.
Наша линија одбране је разбијена,
више намамо где,
Смрт је дошла по своје.
………………………………………………………………………………“ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!”
Неко од наших почео је да виче;
зар сада, када више нема назад?
Само напред, напред људи, сви за мном!
Заставу сам високо подигао,
и кренуо у јуриш,
ишчекујући метак међу очи,
само живи да не паднемо
непријатељу у руке.
Час је куцнуо!
Д а в а њ е – Владан Пантелић
–
И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!
.
Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.
