Лужички Срби

Србство живети мора!

На слици Будишин- ”престоница” лужичких Срба

Драган Симовић

Србство живети мора, овако почиње химна Белих Лужичких Срба, који су вековима бранили Свето Србство, свети језик и веру своју предачку, пред хордама латинских и германских варвара. Били су велики ратници, прослављени у многим биткама и бојевима, и најдуже су се од свих словенских племена опирали покрштавању. Живели су и умирали за свету веру својих, а и наших, прасловенских предака.

Живели су и умирали за Свето Србство, будући да су они имали свест и о нама, Јужним Србима, и у свим својим песмама, кажама, причама и приповестима они и нас спомињу, нас као своју Јужну Браћу.

Ово је веома важно да знамо и, да памтимо!

У деветнаестом веку, у времену романтизма и србских ослободилачких ратова, многи су Лужички Срби, иначе веома образовани, дошли у Србију, приступили србској војци, и учествовали у ослбодилачким ратовима. И скоро сви су они остали у Србији, ту су заснивали своје породице, и помогали препороду Србства, како у привреди тако и у култури и у просвети.

Један од најзнаменитијих Белих Лужичких Срба јесте и прослављени војсковођа и ратник, генерал Павле Јуришић Штурм, који је постао Православни Србин и љубио Србство изнад свега.

После свих ратова, страдања и погрома, данас је на просторима Немачке, а то и јесте прародина Белих Срба, остало око стодвадесет тисућа Срба. (Језичка опаска. Тисућа је словенска, србска реч, коју користе сва словенска племена. Реч тисућа се налази и у свим србским списима до краја деветнаестог века, а онда је некако, тајанствено и потуљено, у србски језик ушла туђица илада, коју ми, између осталог, и неправилно изговарамо!)

Ми Срби не смемо да будемо ускогруди и равнодушни; ми Јужни Срби морамо нешто да учинимо за своју браћу на Северу, за своје Беле Лужичке Србе, будући да они осим нас немају никога ближег!

Морамо да дејствујемо преко различних културних установа у Србији, а и кроз Србску Скупштину, да се нешто учини, да се на овај или онај начин припомогне опстанак и живот наше Беле Браће.

Али не само Србија, већ морамо покренути и Русију, која је вековима штитила Словенство, да се Србија и Русија заједно, на међународном плану, изборе за права Лужичких Срба.

За права достојна народа, за права достојна човека!

Уосталом, и Немцима се мора ставити до знања да су геноцидна нација, да не поштују национална, грађанска и разна друга права. Заиста, и Немци се морају довести к познанију права; и Немци морају да поштују културу и језик народа над којим су вековима вршили злочине!

Уосталом, зашто би Немци били неки изузетак!? Упамтите, ово је наша дужност, како пред Богом тако и пред Родом!

Јер, Србство живети мора!

(Први пут објављено на СРБском ФБРепортеру, 7520/2012.)

 

 

Љубави крв моју у својој стишај

До моје потпуне смрти много ће воде проћи

Moj лик обрастају маховина и лишај

Изговарам речи које се крадом претварају у ноћи

.

Коњи у трку протутњаше изнад мене

Твоме се лицу сунцокрети савише гладни сунца

За коњима меким ходом газе деца и жене

Уместо усне врес у љубавној ватри бунца

.

Помири се ca преосталом мојом крви

Она ти отвара врата у камену и нуди биљне лепоте

Из ње се легу змије славуји вране и црви

И прекасно сазнање да нас од земље смрт оте

 

 

Извор – www,poezijasustine.rs

-слика- Момчило Мома Фундуп-

 

ДАН СРЕЋЕ 

 

Хоп, хоп…

Птичице певају.

Дрвеће се смеши.

Цветићи ме гледају.

Ја од радости скакућем.

Ми сви

ко породица играмо,

са лептирићима се играмо.

Причамо са дрвећем,

а на дрвећу

вилењаци.

Они плешу,

а ми се

веселимо

од радости.

ШУМА 

 

Ја и мој деда

идемо у шуму. 

Дрвеће нас гледа,

ми се смејуљимо,

а онда седнемо

поред златног потока.

Погледали смо се

испод грања високих борова и јела

ја твоја, а ти мој

целивасмо се

жар пољупцем у средиште чела!

.

Чувам те, ратниче

еонима уз тебе за Род битку бијем

само другачије

оружје моје у себи сакријем!

.

Сварог теби додели мач са седам руна

искован од Части, Истине и Правде

уз себе да га носиш, да блиста ти круна,

да се теби поклоне све остале гарде!

.

Мени даде муње Истине што сија

и мисао бржу од саме идеје

и даде ми круну Светлост што развија

да Светлошћу стварам сунце које греје!

.

Последњи пут кад бејасмо сами

у љубави душа што заједно горе

без додира физичког пркосисмо тами

соколисмо ратнике да се за Част боре!

.

Рекао си видимо се где год душе биле

јер заједно увек јесмо од нашег постања

ја се вратих у двор бели где су сестре виле

и од тад ми душа тражи вечно да те сања!

 

 

Ако одлучиш да одеш

учини то док спавам

јер знам

испратићу те осмехом.

Само тада

нећу осетити празнину

и сањаћу

како ми долазиш насмејан

како шириш руке

да утонем у загрљај

уснама мамиш

на пољубац

а погледом милујеш.

Ако одлучиш да одеш

учини то у сутон

када трепери светло

и око се вара

уморно од Сунца.

Чиниће ми се

да твоји обриси

не нестају

већ да постају

све ближи и јаснији

мени тако драги.

.

Ако одлучиш да одеш

понеси само пресован цвет

у књизи коју сам волела.

Па кад године мину

и у прах се претворе снови

отвори књигу

помилуј цвет

и у сутон ме дозови.

.

И ја ћу опет сањати

како ми долазиш насмејан

и шириш руке

да утонем у загрљај.

 

Тада нас је отац Ор предводио, Киј је водио Русе, Шћек је водио своје племе а Хрват своје Хрвате … А пошто смо ми унуци богова одвојише се Хрват и Шћек од других, а ми населисмо карпатске горе. Тамо бејаху други градови изграђени и имасмо саплеменике друге и богатство велико.

Тада нас непријатељи нападоше и ми се склонисмо до града Кијева и Голуња и тамо се населисмо. Огње своје палисмо до Сварге и жртве приносисмо за благодарност боговима.

И тако тада Киј умре а тридесет лета владаше нама. А после њега беше  Лебеђан кога називаху Славер и он живеше двадесет лета. А потом беше Верен из Великограда такође двадесет, а потом Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу над непријатељем, зло таме отклонише са синова и градише за нас и за вас.

И тада Готи у степу дођоше чинећи нам зло али одважност имаху преци наши борећи се за живот и постадоше славни јер славише богове.

И тако смо ми унуци богова, Сварога нашег и Дајбога.

И тада трпесмо зло а пре силу имасмо велику и бранисмо се од нечастивих Гота и Варјага за многа лета. Тада нас Илмери подржаше и тако победисмо непријатеља. А они десет царева имаху који као вуци беху и лављу храброст имаху. Кад их нападосмо, они почеше лукавство чинити и да се одбране, они мачеве сахранише.

Над нама надлеће Матер Сва, јер недаће нове нам притичу. Границе наше беху слабе те непријатељи многи нам домове и огњишта палише. Туга надви наш крај. Дим спаљених степа изви се до Сварге. И Жал нас оплакује.

Матер Сва кличе до Вишњег да нам шуму за ватре огњишта наших подари.

Он посла помоћ те сâм са оцима нашим удари на непријатеља.

И тада Германарех одступи а Готи преко Мале Калке утекоше до обале мора. И тако земљу ослободише до Дона.

И по тој страни реке Дона је Калка Велика граница између нас и других племена.  И тамо Готи ратоваху четристо година са својим непријатељима.

Тада ми почесмо сејати земљу нашу и богато обрађивати земљу Алана. На тржницама размењивасмо стоку, кожу и масло за сребро и злато, пића и намирнице. И живот наш беше после тога спокојан и миран док Готи поново не ударише на нас.

Та борба потраја десет лета. Удружисмо се и одбранисмо земљу и светиње наше од непријатеља. Свети нас зато походише.

Први свети Колада а други Јаро и Црвена Гора и Овсењ Велики и Мали.

Ходе Свети као добри домаћини градовима и селима нашим да спокој на земљи

проносе и творе.

Идите браћо наша племе за племеном и род са родом и борите се за земљу

нашу како и доликује нама и никако другачије. Јер Руси смо, славимо богове наше песмом и игром, светковином у славу њихову. У то време, кнезове бираху и много вођа и кнезова бејаше. И ти сви кнежеви беху од обичних мушкараца.

Јер беше овако: Земљу радите за себе, а кнезови будите како је речено да бринете о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају и синовима власт предају од оца на сина и тако од дедова до праунука.

Ево Дајбор силан у помоћ долази људима нашим. Зато се не бојимо у њега веру имамо и брижност његову осећамо. И чекасмо дан тај када смо имали … Воронежац беше место где се Готи уселише. Руси га не одбранише и мало нас остаде у њему. После битке огањ сажеже огњишта и поља наша у прах и пепео што га ветрови разнеше на све четири стране. Тада Руси напустише своје место.

Не благосиљејте ту земљу руску, али памтите је. Тамо је крв очева наших проливена и она је по Праву наша. Воронежец је славу пронео Русима и Сварогу. Привите је уза се свом силином својом, вратите је кнежевима вашим, сачувајте божију Русију. Јер пашњаци њени отхранише и обукоше наше кнежеве и огњишта. Служимо јој и одбранимо је јер одева нас, храни и поји одувек и до смрти. Служаху је и они, а многи кости своје положише, као у време Менземита Анти.

Словенима назваше нас јер част и славу појемо боговима. Ништа не тражимо, само славу узносимо. молитве казујемо док тела умивамо и славу….

 

 

 

 

Убрзо ће доћи време, када ће све материјално да изгуби сваку вредност.

Али, буквално!

У року од само неколико година, једно по једно, у материјалном и материјалистичком виђењу, појимању и схватању, нестајаће губећи сваку вредност, сваки смисао, сваку сврху.

Новац неће уопште ни постојати, јер ће га заменити невидљива, електронска илити крипто валута.

Највећа и највиша вредност биће пробуђен, освешћен, самосветстан и самобитан човек.

Неће бити ни битно ни важно ШТА ИМАШ, него, КО И ШТА ЈЕСИ!

Ако желите да ваша деца постоје и живе, да живе са сврхом и смислом, у звезданој будућности (А БУДУЋНОСТ ЋЕ, УИСТИНИ, БИТИ ЗВЕЗДАНА!), онда им не сабирајте и не гомилајте ништа метеријално, већ се посветите њима, њиховој души и духу, њиховом душевном и духовном развоју кроз стваралаштво – усмеравајте их, дакле, ка Извору Живота, ка Извору Светлости – јер ће једино то, у времену долазећем, бивати битно и сушто!

Тада неће бити ни важно ни битно КОЛИКА је Србија, већ КАКВА је Србија и, КАКВО је Србство што у њој обитава и ствара. 

У Дану Сварога ништа више неће бити по старом!

Појединци, народи и родови који ово не осећају и не схватају, биће избрисани и поништени Духом Времена – Духом и Даном Сварога!

 

Ослободи се страха од смрти,

па ћеш се ослободити свих брига,

стрепњи, зебњи и страхова.

Ослободи се страха од смрти,

да би могао изнова да се родиш,

 од богова и предака

 из Виших светова.

Ослободи се страха од смрти,

 па ћеш видети

да смрти и нема!

(Творац слике: Александар Синјакин)

 

 

О, драгано моја,

о, радости и љубави моја!

смилуј се на ме,

и дозволи ми,

да будем једини путник

кроз твоје срце,

и да,

путујући звезданим пространствима

твојега срца,

никада

не изиђем из њега.

 

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ова песма је рођена пре четрдесет и четири лета, у једном банатском селу, у пролеће кад цветаше багрем бео, и, тек недавно је пронађох, међу хрпом папира и свезака, у једном картонском коферу, на прашњавом тавану.