Фото:Булке; Википедија

Није остало ничег –
ни разговора.
Само речи,
понекад,
ваљда да се нит не прекине.
.
Само жеља,
да се сан не прекине.
И пар речи,
да ушушкају нит
од немани времена.

Ђакон ђумбир ђубри.
Ђувегија ђоконди đerdan&đurđevak,
ђулбаклаву ђутуре,
ђак ђаку ђеврек,
ђенерал ђенералисиму đogata&đule,
ђилкош ђурђици ђинђуве,
ђаво ђурђевдану ђордек,
ђаконије, ђевђире, ђерам,ђозлуке,
ђениза ђулиће ђацима,ђакону,
ђувегији, ђенералу, ђилкошу, ђаволу.
.
Ђоном ђон,
ђенералштабом ђиха ђиха,
ђелем ђелем,ђумрукане,
ђумле ђаволак ђанкози,
Ђорђе Ђолету,
Ђурђија Ђурђици.
Ђурђија ђани Đorđa&Đoleta
ђене ђене.

Фото: Талне вилењака; Википедија

Ако ме икада сретнеш,
нека то буде у замаху ветра.
У преплету прстију и косе, уз
фијукање симфоније живота.
.
Ако се икада будемо срели
нека то буде на позорници,
плешући танго, плес саткан
од страсти и ватре из пакла,
уз капи зноја на мокрим,
припијеним телима,
у загрљају шакала.
.
Ако те поново сретнем

нека то буде сусрет у измаглици смрти,
док нас вечност буде спајала.
Ако се поново сретнемо,
нека се душе утакну у млечни пут,
док јој се поларна светлост
неуморно удвара.
.
Ако се сретнемо нека
замиришу чоколада, цимет и багрем.
Јер ако се поново будемо срели,
више се никад нећемо растајати..
.
Толико векова је прошло
док те нисам пронашла..
Толико уздаха, чекања,
стрепње и страха..
Сећања сачувана у кутији праха,
да се можда никад појавити нећеш.

Под коренима дрвећа и трава,

Земља  успавана!

У њој положена  су

и мојих милих семена!

Спавајући  снују,

нека лета и пролећа,

да падне суза молитвена,

светим кадом да повеже  времена,

прошла и будућа,

да зачује се птица онострана!

Приђи Вило, плавокоса!

Ступи ногом на овај крај,

и сети се!

Ту је и твој завичај!

Фото 1,2: Фототека СЖ

Бројаше им ребра штаповима

Разгаћене под колац повише

Удрише им тридесет по туру

Oкићени килавим кесама

Даномице зјапе чељустима

Поданички контејнер трпези

Одвикоше газдинску кухињу

Народна им постаде краљевска

Пси несити а скитњице нису.

Фото: Златиборска брда; Википедија

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

Боже
љубави моја
.
Светло милости твоје,
греје ме светло милости твоје.
Љубав бића твојега испуњава срце моје,
милост твоја трепери око мене.
.
Господе мој
љубави моја
боже.
.
У теби почивам,
у теби боравим,
у теби јесам.
.
Господе мој
.
Ти си целина бића мојега.
Сама си душа бића мојега.
У теби сва бића бораве,
ти у свим њима боравиш,
ти си биће свега.
.
Господе мој
љубави моја
боже мој.
.
Ти си једини.
Ти си једно без ичег другог.
У стварању си један.
Ти, један,
јављаш се у множини,
као једна клица
јављаш се у много лишћа, грана, плодова,
и као целина стабла изобилног.

Фото 1,2: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Страх; Википедија

СТРАХ И СЛОБОДА

Срби најпре морају да победе
страх у своме срцу, па ће тек
потом победити и све
непријатеље своје.
Страх нас чини јадним, бедним и
нечасним; страх нас понижава до скота.
Страх је узрок нашег робовања;
наше робовање је последица
нашег страха.
Када се ослободимо страха, када
победимо страх, тада ћемо и
бити слободни.
Слобода се осваја;
за слободу се бори.
Ко није спреман да се бори за
слободу, тај никада и
неће бити слободан.
За слободу се боримо из дана у
дан, из часа у час; свагда и навек
без престанка.
Слободан је само онај ко је
слободан у своме срцу, у својој
души, у свом духу.
Ко не снева и не пева о слободи,
тај неће ни живети слободу.
Стварност је оно што носимо у
себи и собом, оно
што из нас исијава.
Страх није својствен бићу
Србиновом.
Србин није биће страха.
Да би Србин био Србин, он најпре
мора да победи страх у своме срцу.
Све после тога, гле!
доћи ће само по себи.

Фото: Фототека СЖ

слутим те ноћас топлу и смелу
улазиш крадом кроз несандвери
увир водени низ делту врелу
разгони дуго тамнине звери
.
постеља бљеска на месецстази
дрхтај ми жеђ за тобом јавља
љубобол исконска венама слази
предворјем храма великог славља
.
руке две луке уплова тела
мрестиш ту дуго склиску наготу
дробним таласом у јутра бела
двобедра бродица носи грехоту
.
петлови поје на станцу камену
давимо се у растан пламену

Ветар заћута да чује –  мук!

То главу подиже ХРОМИ ВУК!

Приђи Роде – изрече он –

Сунце и Месец, пут су твој! В.С.

Вучји дани -светковина вукова – у вези су са култом предака,  трају 7 дана и завршавају се Дајбоговим даном, 11. 11.

Празновало се и дуже код Срба и Бугара а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе.

Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.

.

Некада се обичавало позвати вука на заједнички обед или изнети му вечеру на раскршће. На Косову и Метохији се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку

.

Један од разлога слављења Вучјих дана, код нас је повезаност нашег народа са вуком као митским претком.

Постоји и једно веома давно записано занимљиво веровање, словенских суседа, а то је, да се сви Словени понекад претварају у вукове!(Чајкановић)

.

Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, а он сматра да је то Дајбог, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба.

Дајбога је доласком хришћанства заменио Свети Сава.

Вука су још називали и НЕИМЕОНИК, КАМЕНИК или ДИВЈАНА.

.

-управо смо у овим данима –

Извори: Старославци, Википедија, Словенска митологија, и сл…