Фото: Златиборска брда; Википедија

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.