Од почетка свог живота
тражио сам твоје лице
а данас сам га угледао
.
Данас сам угледао
шарм, лепоту,
недокучиву драж лица
које сам тражио
.
Данас сам нашао тебе
и они који су ми се јуче смејали
и прекоревали ме
сада су тужни што нису тражили као ја
.
Збуњен сам величанственошћу
лепоте твоје
и желим да те видим
са стотину очију
.
Моје срце горело је страшћу
и одувек сам тражио
ову чудесну лепоту
коју сада ледам
.
Стидим се
Да ову љубав зовем људском
и плашим се Бога
да бих је звао божанском
.
Твој мирисни дах
као јутарњи лахор
нашао је мир у врту
Уданула си ми нови живот
постао сам твоје сунце
и твоја сенка
.
Твој сјај
запалио је ватру у мом срцу
и учинила си земљу и небо
блиставим за мене
.
Моја љубавна стрела
стигла је до циља
Ја сам у дому милости
и моје је срце у молитви
.
Моја душа виче у екстази
Свака нит мога бића
заљубљена је у тебе

Сву ноћ лију кише мојим годинама,

На сваком прозору нека друга муња

Обасја затамњен живот у ритама,

Бол што се кроз вене иза среће шуња.

.

Што су муње јаче, тама више пече.

Кишне капи даве голотињу душе,

А све беше јасно још у давно вече:

Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

.

Узалуд је сунце грејало видике,

На путе љубави – страсти, прве језе,

Узалуд кад кише перу све паслике

И ум спусти душом подигнуте резе.

.

Што сећања више стихом заодевам,

Неодевенији ја стојим пред њима.

Будан их се бојим, будан их и сневам,

Јутрима умиван буре таласима

Фото: Муње; Википедија

Да л’ си икад умирила бол
Ичијој сломљеној души
А крива си за бол
Коју ноћ својом тамом гуши

Да л’ си икад чула
Да бол има крила
Па заболи кад узлети срцем
Ту где си увек била

На, ти си без душе
К’о што је дан без тмине
К’о што је звук без тишине
Живела си са мном
К’о звер без дивљине

Ти си без душе
К’о просјак без родбине
К’о ратник без отаџбине
Живела си са мном
К’о звер без дивљине

Као странац пред непознатим

што наизуст би а не може у речи,

тако сам под очевим кровом

престрављен и пресрећан

с погледом блиставим,

окамењеним.

За пољуб удаљен од гусала

окачених о дедову сенку на зиду,

понижен пред оним што ко мошти

чувају им струне,

помисли:

каква времена,

строги захтеви,

проливена крв!

Очи у очи са лепотом и ужасом,

с укусом чамовине у устима,

прекорачив праг

окружен даљином и сном,

не усудив се,

реликвије не додирнух

праштајући се уморан,

повређен

и суочен.

Између јаве
и сна
живим
и сањаћу ја

*

Јесам ли ја
од оног кова
што живот тка
од златних слова?
Јесам ли ја
од таквог ткања,
што цео живот
само одсања…?

.
С.М.Л: “Између јаве и сна“

Фото: Између јаве и сна; Слика Душана Микоњић, галерија 73; Википедија

Србска мајка Србију храни, *
Очеви наши на војну иду.
Док отац родине границу брани
Мајка нас учи о Светом Виду.
.
И отац памти мајку своју,
Мисли на њу кад узима мач.
Сећа се приче о косовском боју
О витезу који јаше за нејач.
.
И ти ћеш сејо мајка бити,
Добро памти шта твоја каже;
Да учиш сина крвцу лити
И кћери твоје да дому страже.
.
*Хтанити – старословенски – чувати, пазити.
Храњење – чување, стражарење, стража

Фото: Србска мајка; ратна фотографија Жожа Скригина; Википедија

Главато срљаше у невид

Газећи претходнике ломне

У даху их бришући својски

Редом надређених у врсти

.

Покров изаткаше црни

Прекривши светло истока

Зачаурише се у љуштури

Опнастно огрезнувши у пришт.

.

Бридно кљујући клијаше

Прстенасто стежући обруч

Гушише обухваћене захватом

Као менгелама стезаше куцавицу

.

Славни род им се не даде својски

Одупре се дамаром предака

Устукнуше омамљено џелати

Победници славопевно ускликнуше.

Чујеш ли,

ветар ми расплиће косу,

iгра се власима сјајним,

док разиграна вода потока

баца капљице

на моје лице,

и свака се смеши,

nеким знањем тајносаним..

Чујеш ли,

облак сакрива глас муње

златне небеске,,

оне, што погађа срце.

Слушај ме,

стојим, посред поља љубави,

нек падне,

и нек ме погоди!

Три си ноћи причао им Оче

Нису чули

Муње небо парале су

И громови пуцали су

Нису чули

Жива водо

Живи,живо

Опери нас

Жива ватро

Живо ,живо

Очисти нас

Сад се чуде што се збива

Што се љутиш

Траже Љубав

Света Љубав

С оне стране огња живи

Па ил прођи или ћути

Ил од блата куле гради

Ил у Сунцу душу настани

Нису чули

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Блажена благо је испила чашу вина

од крви избезумљених ходочасника.

Ништа не рече.

.

Закопа анафорник за нова открића

и на њему поруку исписа:

„Овде су наши преци нафору делили.“

Фото: Блага Марија; Википедија