За умирање је ноћ

Загрли бол

За умирање је моћ

Охолост и похлепа

Одвајање од Извора

.

За васкрсење је дан

Играј, пјевај,

сузу у бисер преточи

.

А онда спој ноћ и дан

Па узлети у свом срцу

Ту је Бог и света Љубав

То је стварност није сан.

Када је постао духовни и световни владар Црне Горе, наследивши свога стрица (Светог Петра Цетињског), Петар II Петровић – Његош је имао само 17 година.

Питао је свога стрица пред упокојење: „…Господару, виђу да ћете умријети, него шта ћу ја сад?…“

Свети се усправио, сео на постељу, па му рекао: „…Ја ти сад помоћи не могу ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: Моли се Богу и држи се Русије!“

Ноћ бијаше пала на манастир стари

Урлао је вјетар с ловћенских врлети

А у малој соби испушт’о је душу

Човјек што га сада зову Петар Свети

.

Кроз отворен прозор пиркао је вјетрић

Пробајући да му врело чело хлади

А уз кревет меки на столици трошној

Сједио је смјерно један монах млади

.

Туга вјеђе мрке повила му бјеше

Сузе му се вреле котрљаху с лица

У царство небеско те је хладне ноћи

Испраћао свога остарјелог стрица

.

Па овако поче суморно да збори

„На послове важне још нијесам свик’о

А буре нас са свих ударају страна

Како ћу без тебе, шта да радим стрико „?

.

Слабашним му гласом одговори старац

“ Моја душа гн’јездо већ на небу вије

А ти немој духом витешкијем клонут

Бога моли сине и држ’ се Русије

.

Ником другом немој вјероват шта каже

Не насједај на лаж и душманску

варку

Кроз олује страшне паметно и мудро

К’ руском мору води црногорску барку

.

Плам слободе српске ускоро ће морат

Синути из давно утуљеног жара

Слушај шта ти зборим на самртној ури

Нико нема већи од рускога цара

.

Тако рече старац склапајући очи

И блажено заспа к’о мало дијете

Уз небеске скале попе му се душа

Да царује вјечно међу Србе свете

.

А аманет његов већ одавно ево

Носи вјетар хладни што с Ловћена вије

Проклет нека буде сваки Црногорац

Што се против мајке окрене Русије

Бечки архив скрива и открива

тајну причу истребљења српског.

Ненадана била им Толева

тражећ' прошлост народа бугарског.

.

Би јој име Богом предзначено

да истином српском проговори:

Кад албанско рухо је скројено

и ко беху његови неимари?

.

Двадесети век је започео

у хаосу великога рата.

По победи којом је скончао

Албанија од Епира наста.

.

Заверу бечку пораз не омео

јер увек су добро трговали.

Беч је савез од племена сплео

што међ' собом нису ни словили.

.

Паметарку честиту пратили

намерени да причу утихну.

Научници живот окрачали.

Деценије четир' тек промину.

Тијање праискони јесте божански промисо свеколиког помирења и исцељења.

Јер нема истинског исцељења илити обожења без свеопштег опроштења и помирења.

Свеопште помирење, како по висини тако и ширини; како по усправној

тако и по водоравној линији.

Насупрот Тијању праискони налази се демонски пројекат: рат свих против

свију:  рат са самим собом; рат са породицом; рат са прецима; рат са потомцима;

рат са народом својим; рат са иним народима; рат са божанским.

Да би човек оздравио, да би се уистини исцелио илити обожио,

он мора најпре да се помири са самим собом, са својим прецима и потомцима.

Духовно узраста само онај који се уистини помирио како по висини

тако по ширини илити дубини.

Помирити се са свима и опростити свима, имати разумевања и љубави

за све – то је пут Богочовека илити човека од праискони.

*.

Сневачев Велики Сан

..

И гле!

Сневајући

Познао сам Живот

Један и Вечан

У Васељени

И живео у Истини

Праживот од праискони

А кад сам се гле!

На трен пробудио

Видео сам и појмио

Да је све опсена

У свету изнад сна

Тијање је омалено село удаљено око 8 км од Гуче и Лучана и око 18 км од Чачка. Некада је Тијање било среско место, центар дешавања, а сада га стиже судбина србских села – млади, трбухом за крухом, се селе у градове, стари одлазе на страну лица, многа домаћинства се затварају. Недостак државног плана за опстанак села, за традицију, за развој уопште, учинио је своје.

.

Има много теорија како је настало име Тијање. Неки кажу да му име потиче из доба Римљана, неки опет тврде да су му кумовали Турци. Има и других теорија. Но, имена увек долазе из духовног. Тијање има облик развученог удубљеног сочива, одликује га блага клима, јер ветрови прелетају преко њега и одлазе даље својим тајновитим путевима. У Тијању је тихо – тииијааање, а тишину развлачи пев птица певалица, посебно у пролеће када је љубав најактивнија.

.

Снага и суштина Тијања је Тијанија, препуна песме и мудрости.
Камен Тијаније је б е л и к р е м е н
Птица Тијаније је ч е ж њ и ц а – љ у б а в т р а ж њ и ц а

.

Звук Тијаније је ш а п а т и ш а п а т
Свет Тијаније је С в е т В и т е з а П р а и с к о н о г Р е д а
Унутарње стање Тијаније – Р а д о с т о д Р а д о с т и
Жив-вир Тијаније је М а н и т и в и р
Дрвеће Тијаније су Х р а с т У ч е њ а к и Б р е с т У с т р п т а л к о
Биљка Тијаније – х а ј д у ч и ц а
Култно место Тијаније – П о љ е о д к а ћ у н а
Река Тијаније – Т и ј а н а
Планина Тијаније – О р л о в а
Пиће Тијаније – С у р и ц а и т и ј а њ и ц а р а н е в и д а р и ц а
Девица Тијаније – А р и ј а н а с в е з н а ј н а

-2013. година-

Кад орежем душу своју од зебње

и пустим је голу и бистру као лозину сузу

безбрижно и нежно да падне у свет,

стопало ће моје у облику срца

кораке нове да учи,

ко дете које не зна

да ход љубави често потраје

колико и кап кише кад задржи се на листу,

но ипак зна да пружен корак

значи више него оно што

непомично у незнању чека

да буде избављено,

и у коначном

исцељено.

Карактеристична поздрављања код нашег народа су љубљење са три пољупца у образ, и поздрављање испруженом десном руком у вис са три раширена прста. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе заветни дух части Српства.

Ради потпунијег разумевања оваквог поздрављања, треба имати у виду да се код многих народа образ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у образ има посебан смисао.

„Када се дуже времена нису видели,

Срби се љубе три пута.

Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.

Срби се љубе три пута:

у име живота,

у име смрти,

и у име части.“

Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека.

Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као јуначка, али свакао не као морална смрт.

Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување личне, полне, службене и националне части с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.

.

Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за ранији поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Ипак, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама.

У хришћанском духу оно се изражава у име Оца, Сина и Светог Духа. Тада су палац, кажипрст у велики прст састављени, представаљајући Јединство Тројства, и са састављена три прста се Срби крсте; односно осењују (очашћују) се крстом. Из предачке вере, Тројство је било оличено између осталог и у три врховна бога Световида (Вида), Перуна и Дабога (Дајбога), потом у три религијска поимања света кроз „Свет НАВ“, „Свет ЈАВ“ и „Свет ПРАВ“, те у три посвећености бога Вида (херојског родоначелника српског народа) – бога обиља, светлости и јунаштва, односно рата, итд. Све то наводи на закључак да се код наших давних предака кроз симблику Крста и Тројства у три раширена вршио поздрав Пантеону србских врховних богова, али и богу Виду и религијском поимању света.

Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело Паје Јовановића (и припада категорији слика историјске композиције попут слике Уроша Предића Косовка девојка), на њој су јасно и изванредно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који се заједно са попом заклињу на верност са подигнута три састављена прста. Позади њих је црква брвнара што директно указује на православну веру.

С друге стране, на десној половини слике, виде се устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст – најважније свето дрво из старе вере, симбол бога Перуна (бога грома, реда и поретка, бога Правде). Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који у истом циљу народног ослобођења исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе са јуначким видовданским култом бога Вида – херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом Милош Обилић као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа предачке, него што је представник светог ратника хришћанске вере. Иста је ситуација са породицом Југовића…….

.

Онај ко претвара своје срце у поклон

Онај ко претвара свој ум у смешну ватру

Види како се око црвеног сунца

Окреће цвет палећи се гасећи се

.

Онај ко несебично уступа сунцу

Место на коме се реч ни ноћ не зауставља

Види птицу која лети изван зла

Излетевши из једне једначине ругајући се

.

Онај кога је свладао свет

И стране света одузете од сунца

Види чудо најдивније:

Око сунца кружи ружа земља је прошлост

.

Онај ко зна да сунцу недостаје сунце речи реч

Знаће да наду замени маштом

Видим га како пољупцима прелистава

Преостале дане уџбеник светлости

Извор: Поезија векова

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да

ће се поново срести у његовом будућем животном току.

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне

столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он јеу њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско- руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља,

једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме

свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су,после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са

својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

.

Драган Симовић: „Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.“

Срби су једини народ на свету који слави Видовдан. Дан Бога Вида је и дан Косовског боја па и и због тога стално враћа у сећање.

.

Међутим нико никада није званично рекао ни у цркви ни у држави шта се то уопште слави.

.

Вид је једно од прастарих божанстава Срба и свих оних који слове и славе па су у неком добу названи Словени.

Пре скоро 10 векова задњи његов храм је уништен од Данаца крсташа а био је на острву Рујан у данашњој Немачкој.

Аркона је била град знања које није од овога света.

.

Вид као божанство или човек који се уздигао до Бога је јако важна појава.

Славити Вида јесте славити знање и увиде.

.

Ко то још ради?

.

Само народ звезда. И то „народ звезда“ није само песнички. Ко разуме схватиће.

.

„Песму ми запевај кад свуда је тама

Про речи од светла, од ватре што сева

Вид ми ведај

Проповедај

Истину што тера море.

Видомире Виде мој, слава теби ва век сва

Благослова душа будна иза сна, иза сна“

-Извор: Звезда Род Zvezda Rod-