Пролећне ноћи и мирис Живота…

Сета у оку, туга у срцу, бол у души…

Хоће ли проћи?

Још једна ласта без свога гнезда

са сломљеним крилом…

Хоће ли доћи?

Желим да нестанем, у ништа да се претворим

а треба да живим…

Хоћу ли моћи?

Ја, која се у тебе преобразим

рођена из црвеног цвета,

златне косе с крилима нежним…

Ја, која видам и ране лечим,

верна и смерна, ал стреле носим,

раниш ли ме, жањем и косим.

Ја, опевана, спомињана,

посестрима, ничија љуба ни жена,

без крила твоја бих била.

Ја, којој влас косе не смеш да дираш,

јер умрећу ти без златне свиле,

уз прве зраке сунца као да ме било није.

Ја, што вечно те пратим за пар корака,

да те упозорим, да те чувам и храбрим,

да те спасим од зала.

Ја, која се у тебе преобразим

носећи стрелу и лук у руци,

ја којој су веровали Срби

и уз чију су помоћ побеђени Турци.

Ја, вила траварка, планинка, изворка,

ја, с тобом шетам испод месеца.

Ја, ничија… А Твоја!

Није ме ветар нанео стара крушко –

већ си ме родила.

Нисам ти ја крива што си онемоћала

и из крошње ме испустила да ме дивље стадо

 прелазећи Шару, Бистрицу…

у потрази за сласним плодовима поједе.

Промрзла (више од страха) молила сам Бога

да ме заштити, да ме сачува.

.

Нисам за оваква скривања, нису ни моји рођени.

Они се чвсто држе за твоју грану,

 а ја женско к`о женско с гране се откинула.

Гледајући за мном растужила си и облаке

 крупним капима те залише.

Брже-боље баци лист на мене,

као свака брижна мајка покри ме.

Крдо гази и једе где му је воља.

.

Тик испред мене слети птица,

зграби ме кљуном и понесе далеко.

Ћутала сам. Срце ми је у дршци било.

Носила ме, спуштала, кљуцала…

Плашила сам се да не паднем,

већ сам почела да гњилим

да се скроз не растурим.

Стисла ме кљуном, јако и пресекла ме на пола.

.

Падох.Затрпаше ме дрвљем, камењем, земљом…

Ослушкујем дршку, куца и велим:

– Жива сам.

Скупих семенке, опном их покривам,

а ноктима гребем зидове коре да кап сока потече,

делим кап на двоје,

сладуњавом полукапком семе појим.

Никоше крушкице и развише се у лепе крошње.

.

Од мене оста само дршка

у чијим жилама се задржао крушкин сок.

Замолила сам мраве да ме понесу

 и положе између младица,

да браним дрвеће од гусеница.

Са гусеницама бих се и изборила

да ме није зграбила поново грабљивица,

и понела високо, далеко,

 још даље у свој грабљиви дом

да од мене прави гнездо.

.

Она гради – ја растурам, она гради-ја растурам…

– Хоћу своје гнездо! – рекох.

Моје си растурила,

а хоћеш твоје да градим мојом дршком?

Нећеш! Врати ме испод мојих грана!

Рече ми: – Ти немаш крушку,

немаш ни тело, имаш само дршку

и пола младице коју сам ти исто узела.

.

Ту се преполовим.

Ништа не говорим,

спаковах другу половину у завежљај

и чекам ветрове да нас врате у завичај.

.

„Од саздевка до раздевка“

Огрни ме рукама,

главу прислони на груди,

теме ми пољуби!

Нек угрејем се ја, промрзла!

.

Ухладили ме људи, жалосни,

за срце моје претужни!

Ухладиле ме воде, плакајуће,

небо, што људи су смрштили,

дрвеће у страху, и животиње у бекству!

.

Ухладиле ме сузе,

ветри из даљина их доносе,

то тихи је плач нечији, намучени!

.

Ухладиле ме очи предака,

посматрају на земљи чудовишта!

Ухладиле ме душе потомака,

заледила им се од чуда, срца!

.

Огрни ме рукама, лековима,

ране да залечим својих тела!

Пољуби ми теме, да знам,

да долази другачије,

лепше време!

Олтар опасаше

Омчом

Оковратном

.

Оџак осмудише

Огњем

Олујним

.

Образ огрезнуше

Оптужбама

Омамним

.

Очеве олајаваше

Очеубице

Огавне

.

Oгњиште оруши

Очај

Опаки.

Ћелете, ћелете (2)

а ветар се задувао и однео је

како ћу хорото (3) да купим

за мог унамуна(4)

размислићу после о томе

а пред спавање ћу спремити мути (5)

за мог човека.

Подариће ми га опет н’кулу н’кулу (6)

надам се најбољем сутра.

.

*На језику Зулу – језику јужноафричкиг црнаца:

1. жена

2. новчаница

3. хлеб

4. мушкарац

5. лек за љубавне јаде

6. бог

Где се у мору купају розе зоре, где се ветар злобно игра са смоквиним листом и јата галебова доносе свеж Дах Даљине… Врхунац Вечног развоја је најближи сваком човеку.

.

Тамо где су бајке стварност, природа се поиграла својим четкама и бојама, стварајући Рај узимајући свој дах

.

Неки, нама далеким људима у давна времена, разумели су речи Океана… унутрашњег и спољашњег света, чија се порука сваког јутра шири треперећи обала Ловрана

Ловран се, заједно са свима нама, буди из вјечног сна.. бацам прашину заборава… износи из дубине себе сјај истинског Бића. Нека, давно заборављена Знања и нека давно напуштена Љубав, показују се у својој пуно Сваком људском бићу!

.

У прошлим временима, само привилегованима су приказани Рингишпил Светог Простора, Небеске Здање Изобиља, Радост Божанске Јединства и Кочије за Пу Данас је сваки човек изабран! Свако је позван да открије сва своја унутрашња Богатства и живи живот какав је од Извора.

.

ЛОВ- РА- Н – плени својом Лепотом краљевских резиденција, којих су далеко више од онога што је видљиво физичком оку Унутрашње богатство, неодољиво привлачно, девичанско заводљиво, открива се пролазнику. Негде у Бисеру својих Светих Дубина, свако осећа чаролију бајковитих светова који су вам на дохват руке…

.

Дуго наговештен Нови живот је ту! Живот у давно време напуштен и заборављен. Понекад и некима од нас је тешко поверовати да је време за повратак. Назад  у обећану земљу чуда.. која нас неодољиво привлачи својом свеистрајном снагом Бесконачности.

.

Од лавине Свете Учке, Бели Мудрац чисти етерично тело Града Сунца, а Богови Плодности оживљавају Поруке остављене кроз векове… поруке о Изобиљу жене, мајке… Богиње љубави.

.

Усуди се да живиш своје снове! Отворите своја Света врата и погледајте благо које носите са собом! Корачај кроз Свету Капију са дубоким поштовањем према себи које ти се отварају као што су твоје очи навикнуте на да Време је да се вратимо кући! Време је да узмеш своје Свето возило и кренеш у Вечни Живот.. кроз Бесконачност сусрета са Домом заборавили сте.

Прошетајте обалом своје унутрашње Лепоте и упознајте другачијег Вас! Што се пред твојим погледом расплета, што те додиром обавија.. твоја је права стварност, део твоје светлости, шапат твоје Душе… да је живот вечан… да све ово што сте икада упознали, је само сан… сан из кога се будиш и кроз који ти се отварају неочекиване пространства Радости Вечног Развоја.

Слаткиш

Тишина кида све присутне у просторији овој
А никада више свијет не може да буде исти
У сусрету некој новој праскавој зори
И даље гласови се чују негдје далеко
А само питање времена за овог свијета
Јесте гдје данас ћемо да живимо
А смисао живота је да будемо срећни
Сваки дан разлога за то имамо
Јер љубав ће да гради неки сретнији дом
И љубав онда постаје више него икада јача
Јер све што је лијепо кратко траје
Морамо да знамо да љубав је јача од било чега
Да све што градимо је за привременост
А љубав нека гради и даље онај дом
Гдје свако од нас ће да буде поносан на себе
Прије него ли касно буде за нека дешавања
Гдје нико од нас неће моћи да спаси самога себе
Од сопствене пропасти и пошасти црнине
Смисао живота је вољети данас само себе
Јер кога брига какво јутро некоме је започето
Само морамо да знамо да љубав гради дом
Искреношћу и неким добрим свјежим кофеином
Који наша чула ће да јасно опије
И да на знање свима да је лагана зора била
Јер шта је данас остало од нас самих
Ако нема у нама иједан грам љубави?
Дражесно доба дошло је да у сусрет новој зори
Свађе буду и даље опостојане до краја дана
И када погледаш; дан има двадесет и четири сата
А ми неспособни да и даље нађемо компромисе
За наша бројна рјешења која нас одвлаче
У неку саму нову пропаст свијета
У сусрету некој новој зори ми тражимо глас
Да љубав разум краси као увијек до сада
Само нека свијет разумије нека наша дјела
И све ће бити као некада прије
Јер љубав је ипак можда погрешна
У ово доба када нико од нас не схвата
Да људи морају да науче комуницирати
И да свијет искључиво зависи од нас самих
Јер касно ће бити касније за нека кајања
Која скупо коштају када вечер дође
Љубав нека краси искрене и добре људе
А све долази на своје, прије или касније!

Заштити ме од урока и зла,
зађи у дубине у које још нико зашао није,
уђи у срца, читај им мисли.
У земљу мртвих се спусти,
питај их за тајне неоткривене нама,
питај их коме се моле и да ли их ране
тамо доле боле.
Хватај снове који путују изнад наших глава,
али не само када се спава.
Снове које сањају будни,
могу бити опасни и задивљујући.
Тамо иза мрака крије се велика тајна,
ја је не познајем.
Све су то путеви којима не могу проћи,
орнаменти мистике налазе се по њима.
Моја нога крочити не може,
али ти имаш моју душу
и носи је тамо.
Она ће осетити све, знаће
и ткаће песме лепше од јутарње росе.
Али, пази да је на том путу не изгубиш.