И оставих ратнике своје, да чувају краљевство моје
И засених белином вечног плама простор над њима и над нама.
Да у другим разинама завлада светло,
светло сребрне звезде коју заједно створисмо,
коју мислима померасмо да нам вечно сија,
где год да будемо по вољи Творца,
да будни сањамо звезду нашу,
да љубав запишемо у Акашу,
звезде наше вечитог плама
што зло сажиже и таму слама,
што делује кроз нас и у нама!
Заувек…

-слика – Светлана Беловодова

Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.

Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.

Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу наситила.

Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал’ ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.

Извор- нет стр- Знакови поред пута-

Песма Великој Мајци
.
Посвећено Митји Костићу, дечаку из Великог Гаја,
од којега сам учио како се љуби Велика Мајка.
.
Она је наша душа устрептала
И наше срце чисто
Радости препуно
.
Она је дашак у трави
И класје зрелог жита
У пољу подно горја
.
Она је источни ветар
У зору пред свитање
И румен Сунца на заласку
.
Она је наш најлепши сан
О љубави непролазној
И наша дивотна песма
У тишини века рођена
.
Она је наша Велика Мајка
И Бог наш у нама
.
У Великом Гају, у месецу кад липе цвату, 2011. године.

велика омаја иза облака
намера трајања стопогледна
и сновиђења нам неједнака
надања ломљива ватроледна
.
узлетна крила пренавоштена
страх је од моћног врелозрака
између невидног и прахостена
часом су дашак зов предака
.
да летим хоћу у зем дубине
небо је варка плавопразна
табан бездодирни мук врелине
.
раздор свесмисла теломразна
врисак ођеком судбина пише
на палој звезди име се брише

Ноћ је загрлила моје село равно

И тишина нема притисла сокаке,

Чак ни пси не лају као некад давно,

Нит се чује славуј са јасике танке.

.

Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;

Нит ико на жару пурењаке пече;

У шипражју више не станује шева;

И уморна Битва кроз тршљар не тече.

.

Жабе не крекећу на листу локвања;

По барама плива пластика и смеће;

Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;

Куд ли се то село у Србији креће?

.

Где нестаде песма, девојачко прело

Док се лето крадом примиче јесени?

Ој Србијо давна – ти село весело

Чујеш како чежња јауче у мени?

.

За босом дечицом што трче стрњиштем,

За галамом ноћних чувара бостана;

На ливади тајним љубавним ноћиштем,

И буђењем поред пропетог јаблана.

.

Али песме нема, ни великих прела,

А лето се опет примиче јесени;

Ој земљо сељачка – јадна, невесела

Слушај како чежња јауче у мени.

Једном, кад облаци падну нижe

и с неба слије се густа тама

болне његове седине старачке

покриће самртничка животна чама

.

кад худи ветар однесе му траг

без речи, без суза, без страха

лежаће у пустој провалији мрака

у свирепом болу, срце, без даха

.

слепе очи, душа пуна мрачних нада

клонуло од страдања уклето тело

трулиће у хладном простору тишине

развенчано са сунцем за живот цео

.

кад крв заспи због земаљског пакла

у јутро бело зазвоне тешка звона

остаће празно име иза болне смрти

под свежим гробом старачког дома

.

доцкан је жалити и сумњати сада

кад зла реч има вредност судбине

у свету без правде ког је проклео

све у дну његових песама се крије.

Подбочен руком

Већно ће слушати несносни хук Нијагаре

А у руци држати стиснут комадић хлеба из својих наћви

Још увек храни голубове

Све види; Њихову слободу и невидљив светлосни спој

.

Визије није било

Да ће му копци однети ципеле

Србин је увек ишао бос.

Тихнина се расула, заплавила град и поља,

људе и птице, земљу и сунце.

Над планинама осванула, реке утихнула.

Звезде занемеле, у времену застале.

Ветрови међусобно,  немушто говоре,

Богови отворили капије,

војске у предворју стоје.

И не риче јелен, не рже коњ,

само се вук, спрема на зов.

У оку суза слеђена,

Забодена ко трн.

Жртњк Њтрљ Пршњ
Сварогов Сврдл

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног

Била је топла, летња ноћ. Сребрни месец је предводио стада злаћаних звезда и клизио по небеском своду. Природа је утихнула после врелог дана, али спарина се још осећала. Млади ратник Правдољуб, је одложио штит и копље, али је двосекли мач и пар бодежа, злосмртника, оставио за појасом. Седео је на големој голој стени, још топлој и угодној. Извадио је из недара чудесну свиралу, фрулицу коју му је вила Милосјајна специјално направила и подарила. Почистио је грло, облизао уста и засвирао. Мили и треперави звуци су се разлегли, дуж падина, поља, планине, шуме. Све је затреперело у том чудесном звуку и све је осећало прилив енергије и светлости. И тако, занет својом музиком , није ни приметио да се на небу појавила једна јако сјајна звезда и да се полако спуштала на пропланак.

Кад је отворио очи угледао је трепераво светлосно биће, невиђене лепоте и стаса. Горостас га је гледао право у очи, и видело се да му се свирка допала. Онда је благим и милујућим гласом, да не кажем мислима, прозборио: „Драги мој ратниче, тебе слуша цела васиона. Сви се радују кад ти се прсти разлете по свирали и кад се распростру милозвуци на све стране. Али морам да те упозорим, да је и наша васиона створена звуком. Зато опрезно свирај и често се упитај да ли реметиш неки устаљени поредак у свемиру.“ Млади Правдољуб je занемео. А онда, примети да је светлосно биће село на оближњи камен, наместило главу на руке и као да чека нову мелодију. Правдољуб, примаче свиралу устима и опет засвира. Шума је шумела у датом ритму, зверке су помаљале своје њушке из шипражја, птице су престале да певају, земља је исијавала чудесну светлост, а звезде су сатреперавале заједно са песмом. И тако, после пар сати, свирања, опет врати свиралу у недра и загледа се у придошлицу, па рече: „Поштовани светлосни свирачу, чему могу да захвалим на овој посети. Виле су ми направиле и даровале фрулицу и ја са задовољством свирам на њој. То ме окрепљује, исцељује, то ми даје снагу пред бој, то су предивни, вилински звуци.“ Светлосно биће прозбори: „Ја сам Васељенски свирач и имам задатак да одржавам овај свемир у миру и срећи. Чим се зло намножи ја засвирам и они се или промене или оду у најзабаченији део свемира, јер им ова свирка рањава злодушу. А добри и светли, почну да се уздижу духовно, да мислима стварају чаробне ствари и појаве. Моја свирала, знана као васељенска фрулица, има сличне звуке као твоја. Па се, ето питам да случајно не погрешиш и пореметиш устаљени поредак.“

Правдољуб се брзо снађе па рече: „Жао ми је ако су неке песме сличне твојима. Молим те ми реци шта да не свирам. Не желим ништа да реметим у свемиру. Али мислим да ова музика прија не само мени, него и целој природи, па и мајци Земљи, јер је она жива. Чини ми се да и камен испод мене певуши док свирам.“ Васељенски свирач га погледа мило, па дода: „Ја ово радим миленијумима и могао бих мало да се одморим, а тебе да задужим да свемир држиш у миру. Повешћу те са собом у Васељенски храм да се боље упознаш са свемирским милозвуцима, па да ме одмениш.“ И тако и би.

Његови садрузи су се питали где је нестао Правдољуб. Те ноћи су слушали чудесну музику, а онда одједном мук. Већ су се помирили да је негде отишао.

Али, пре сваког боја, чула се нека далека небеска свирала, која их је соколила, страх убијала, давала невиђену снагу. И тек кад се бој оконча, тихи, прелепи звуци би утихнули. Онда су се увек сећали Правдољуба и помињали га. У дну душе и срца су осећали да је  и он са њима.