С песмом и олујама дочекаћу јутро с кишом и ветром водићу ноћ. Да бих могла удисати ваздух среће скинућу хаљину са себе и мамити небо да ме дотакне нежно. Ја волим сањање своје и стих што ме буди мирис дубоких белутака и дубину провидних облака. У ноћи што одзвања мраком спустићу своје голо тело на шарени ћилим осмеха и уснама пуним жара загристи месец. . Какав чист и прозрачан минули трен и додир пролећа осећам ја извијам тело високо изнад града и дуго дотичем тајанствени свет. . Он ме мази и чува одбелу тајну поново враћа малени сјај он воли, зна и примећује мене он је моја половина сва.
(Да се представим као уметник) . О, да ли је то случајно Ван Гог, Насликао сељаке који једу кромпир. Вероватно није марио због тог Што је уметник луталица и ветропир. Пошто ја не сликам, Већ певам и скитам, Могу само тим кромпиром Да нас гађам и ударам у главе, Тако се мојим хиром, Уметници од сељака праве.
Поглед тих – ништа сем чудеса. „Замисли“ – није испред већ у теби јер избор је начињен у светлу и онда – можда ћеш видети. . Видети шта – чујем ти ум, видети танку сребрну нит и мисле све што вежу те. Што крила не шириш Бели Голубе! . Напред! Без стајања! . Јаке су те речи духа. Јака и воља што чини ствара. Ал’ магија живота има своју реч, „Моћ је у теби“ – одувек је. Ах тако значи – путовање. . Нису очи те које вид виде, замишљаји стварају темеље пута. У знању Љубави бићу – и будности, душа шапће „сети се своје будућности“.
